Praznično neraspoloženje

Dok u večernjim časovima šetam ulicom, često volim da podignem pogled ka prozorima i terasama nepoznatih ljudi. Ne zbog toga što me interesuju tuđa posla. Razlog je potpuno druge, mnogo otrcanije prirode – kad sam napolju, u mraku i hladnoći, prizor osvetljenih prozora me podseti na toplinu doma. Nisu svi te sreće da isti imaju.

Rano se smrkava. Hladno je. Nema snega, ali se neka magla spustila na grad, pa se i terase – neke već praznično okićene – i osvetljeni prozori slabo vide. Gustu maglu ponegde probijaju treperava svetla novogodišnjih lampica.

Već je druga polovina decembra, te se u glavu uvlači misao o protoku vremena – eto, ode godina, a ja nisam… Popisujem u glavi šta sve nisam, pa obećavam sebi da ću sve to uraditi naredne godine, podsvesno znajući da ću za oko 365 dana verovatno praviti gotovo identičnu listu. Uz dopisane amandmane.

Otključavam stan, palim svetlo, kuvam kafu, sedam za laptop i gledam u prazan dokument ispred sebe. “Neću više da ostavljam stvari za poslednji čas”, zapisujem u poslednji čas. I u dokumentu, a i mentalno.

Iako se Nova godina neumitno približava, što je vrlo teško zaboraviti jer, čim nastupi novembar, uobičajeni “small talk” sa poznanicima o vremenu zamenjuje neizbežno pitanje: “Gde ćeš za Novu?” (“Ne znam, verovatno kod kuće”), iznajmljeni stan u kom živim nisam ukrasila. Pomisao o tome mi nije ni prošla kroz glavu. Novogodišnja euforija me, inače, uglavnom uhvati tek kada za praznike odem kući, kod roditelja.

Nekada smo imali naviku da od početka decembra do kraja januara držimo postavljene novogodišnje ukrase. Ove godine to nije slučaj. Druga polovina decembra, a praznične drangulije i dalje skupljaju prašinu po raznim kutijama. Majka kaže da hoće prvo da kupi novu jelku – ona koju inače koristi je, mislim, starija od mene. Kaže, kad stigne, otići će, pod uslovom da nova jelka nije preskupa. Ni ona ne deluje preterano entuzijastično. Kao da je moj novogodišnji bedak spakovan u kofer koji sam dovukla sa sobom iz Beograda.

Mislim da nisam jedina koja taj prtljag nosi. U svojim dvadesetima sedim u porodičnoj kući i razmišljam o dočeku Nove godine više kao o teretu i obavezi nego kao o najzabavnijoj i najluđoj noći, inače njenim pridruženim epitetima. Dočekaću je baš kod kuće, odlučujem. Pozvaću nekoliko drugarica, ješćemo, pićemo, pričaćemo, u ponoć ćemo se izgrliti i izljubiti i poželeti jedna drugoj najlepše želje, onda ćemo ponovo sve ukrug, dok se nekoj od nas ne prispava. Šaljem poruku prvoj drugarici, iznosim svoj plan, pristaje. Uz reči, citiram: “Meni se ni ne slavi nešto specijalno”.

Možda bi neki psihijatar ovde zastao i rekao – aha, praznična depresija! Možda bi bio i u pravu ukoliko bi tu dijagnozu postavio. Pošto, ipak, nisam ni psihijatar ni psiholog, a ne volim ni sebi ni drugima da dajem dijagnoze, ovu bih reč izostavila – utiska sam da je previše jaka da opiše osećaj sa kojima se susrećem i ja, kao i mnogi iz moje neposredne okoline. Upravo je neraspoloženje prava reč – precizno postavljena na liniji mlake nevoljnosti i povremeno prisutne nervoze.

I dok posmatram ljude, dok razgovaram sa njima, ne osećam onaj praznični duh o kome svake godine nostalgično raspredamo. Teško je, u ovom trenutku, uopšte i razmišljati o praznicima. Trebalo bi ovo da bude neko vreme darivanja, vreme praštanja, na kraju krajeva, i vreme odmora koji je prosečnom građaninu preko potreban.

Umesto toga, mladi ljudi izašli su na ulice, blokirani su fakulteti, nezadovoljni su prosvetari, poljoprivrednici, glumci, advokati… Za njih nema odmora. Sama pomisao da se pored krvave šake, koja se još u novembru pojavila kao znak bunta, nađu nekakva pahuljica ili irvas deluje neukusno.

Nedavno se pojavila zloslutna vest da je novogodišnja rasveta pala na trolejbus u centru Beograda. Kao da i sam grad pokušava da sa sebe otrese novogodišnje ruho. O prazničnom neraspoloženju govori još jedan podatak: čak je i čuvenu novogodišnju reklamu Koka-kole ove godine kreirala veštačka inteligencija! Nisu, dakle, raspoloženi ni ljudi, ni gradovi, ni ukrasi, ni marketinške agencije – setimo se da nam je pre samo godinu dana mozak probijala “Srećičica”, a danas su i reklame tako dosadne.

Možda, ipak, ja grešim i projektujem svoje praznično neraspoloženje na sve – stigla je, uostalom, i rodbina iz inostranstva, a tržni centri su dupke puni. Deo ljudi će iskoristiti praznike za putovanje, drugi deo će, možda, u svojim domovima zameniti svakodnevni stres onim lepšim, novogodišnjim – ko je pojeo pola činije ruske salate i da li je moguće da baba već peti put odnosi ceo talon u partiji tablića?

Neki se zaista raduju novom početku i zapisuju novogodišnje odluke koje će, za razliku od mene, ispuniti. Ako si ti, dragi čitaoče, jedan od tih ljudi, ukoliko si neko ko i dalje novogodišnje praznike oseća kao nekada, kada je bio dete, na tome ti iskreno čestitam. I još iskrenije zavidim.