Život van sistema

Kako preživeti život naslov je knjige čiji je jedan od autora čuveni komičar i “pajtonovac” Džon Kliz. Ovo hipotetičko pitanje je zapravo i misao vodilja svih nas koji smo zarobljeni u Matriksu svakodnevice. Međutim, sve je manje komično ono što nam se događa sada i ovde, ali i svuda oko nas.

Kratkotrajni izleti van strogo kontrolisane i ograničene stvarnosti deluju poput vikend izlazaka iz zatvora. Prijaju umu, duhu i telu, ali ti izleti su nametnute, stresne i vešto projektovane obmane. Povratak iza rešetaka sopstvenih strahova i uverenja je neminovan. Apsolutna sloboda ne postoji. Slobodan čovek još uvek nije rođen. Idealni društveno-državni poredak ne samo da ne postoji već nikada nije ni postojao. Navodno se borimo za bolje sutra, zaglibljeni u vremenskoj petlji preživljavajući jedne te iste olovne godine. Sami sebi, u stvari, dobrovoljno stavljamo lance određujući kazne i zabrane koje nimalo nisu otrežnjujuće. Naprotiv, sve dublje tonemo u delirijum tremens društva modernog doba. Uprkos svemu navedenom, rešenje mora da postoji.

Ponekad razmišljam o onome šta zapravo predstavljaju slučajevi izvesnih ovdašnjih i svetskih umetnika poput Božidara Mandića i njegove Porodice Bistrih Potoka, Darka Rundeka ili Varga Vikernesa koji su se odvažili pa gradsku vrevu zamenili za mir na selu. Svi oni su svetli primeri individua jake volje, neiscrpne energije i želje za korenitim promenama. Nadam se da će u tome i dalje istrajavati. Sve češće mislim i o pravom podvigu običnih a izuzetno hrabrih ljudi koji su sebe pronašli dalje ili bliže gradovima, tamo gde više ili manje deluju izvan sistema, ne pristajući da budu čuvari istog. Oni vredno oplemenjuju svoju zemlju i svoju budućnost vodeći ka nadahnuću sve nas koji očajnički tražimo promene. Oni, dakle, predstavljaju moje istinske svetonazore.

Stvaralaštvo kojim se i sam bavim, kao i uživanje u stvaralaštvu drugih jedan je od motiva mojih povremenih izleta izvan prostora pukog egzistencijalizma, skok preko nevidljivog, ali tako stvarnog i naizgled nesavladivog zida Zatvora. Na prvom mestu je ipak očuvanje porodice i svest o značaju posedovanja slobodnog vremena kao pravog malog bogatstva svakog pojedinca i porodice na okupu.

Zamišljam možda pomalo idealizovanu, neki bi rekli čak i naivnu sliku vlastitog bega od stvarnosti ali istovremeno i suočavanja sa stvarnošću: odlazak iz umirućeg grada i povratak u selo duhova predaka sa ciljem oživljavanja istog. Dovoljno daleko od svih onih otimača tuđih imovina i žderača tuđe vitalne energije i dragocenog vremena. Ekonomski nezavisan, duhovno preporođen i telesno detoksiran, oslobođen od poroka moći novca i takozvanog tehnološkog razvitka. Biti gazda na svom parčetu imanja i brinuti se o sopstvenoj porodici. Nemati gospodara već jedino gospodaricu – majku Prirodu i njene ćudi. Ne biti deo nikakvih komuna, verskih zajednica ili društvenih pokreta, već samo živeti i raditi u skladu sa prirodnim zakonima, dovoljno blizu mudrih i dobrih ljudi. Život van sistema sve više postaje sušta potreba. Itekako ima običnih ljudi koji smatraju da je uslov za sreću pustiti korene u okruženju izvan zone prostiranja oblaka smoga, buke, deponija, asfalta i internet mreža. Sve u svemu, uzgajanje zdrave hrane, očuvanje životne sredine i donekle povratak tradiciji za mnoge je još uvek ipak samo isprazna težnja upravo zbog ličnih strahova od promena, neznanja ili gubitka lažnog osećaja udobnosti i građanske poslušnosti. Ili je to, za sve one ostale, čisto gubljenje vremena. Ništa osim seljačkog pragmatizma i malograđanskog, liberalnog snobizma.

U brdima je šuma, u šumi koliba, koliba u snegu, u kolibi ognjište, u ognjištu vatra, pored vatre smo okupljeni mi – porodica dobrovoljnih izgnanika, nekolicina divljih, u srcu pitomih ljudi i dece. Na stolu su vruća pogača, sir, pršuta, turšija i sveže pomuženo mleko kao plodovi našeg napornog, pre svega isplativog rada. Tamo, daleko od grada, mi ne znamo za umor, dokolicu ili mrzovolju, niti dajemo danak danonoćnom robovanju neodrživom privrednom poretku. Gore u brdima svakako nije Raj na Zemlji, ali u velikoj meri jeste oaza nenarušenog spokoja i neukaljane lepote. Baš tamo gde bi moja porodica i ja činili sve da sebi obezbedimo smisleniju egzistenciju.

To je ono o čemu i dalje razmišljam, ono čemu se iskreno nadam. Ali priznajem, još uvek se ne usuđujem da zajedno sa majkom moje dece načinim prve korake bekstva u slobodu. Možda ćemo u tome jednom i uspeti ukoliko uopšte do tada bude bilo makar pedlja slobodne zemlje, neposečene šume, čistog i svežeg vazduha, nezatrovane reke. Ili ako ubuduće budemo imali i ovo malo prividne slobode.