Uobraženi bolesnik

“Popijte nešto za smirenje i izmerite pritisak”, rekao mi je hrapavi, nezainteresovani glas kada sam pozvala hitnu pomoć.

“Ali, nemam ništa od lekova, niti aparat za merenje pritiska”, rekla sam uplakano dok je druga strana prekidala vezu. Kočenje u levoj nozi, trnci po celom telu, neizdrživ bol u vratu i jaka vrtoglavica očigledno nisu bili dovoljni da bi se neko iz hitne pomoći mom slučaju posvetio.

Već je trebalo da budem na veoma bitnoj večeri, koja mi je iz tadašnje perspektive značila sve, a danas – apsolutno ništa. Pomisao na propale planove dodatno je začinila krug panike i bolova.

Pozvala sam taksi i odlučila da sama odem do Hitne pomoći. Mislila sam, možda će me ozbiljnije shvatiti kada me vide. Pogrešna pretpostavka.

Poslata sam kući uz dijagnozu blažeg napada panike i preporuku da se u narednom periodu klonim stresa i “za svaki slučaj uradim krvnu sliku”. Nisam osetila olakšanje jer su moja borba i šetanje od lekara do lekara te majske noći tek počeli.

Neurološkinja koja je te večeri dežurala u Kliničkom centru svojim zajedljivim komentarima i opaskama u stilu “nije ti ništa, samo si neurotična” činila je da se osećam kao Molijerov umišljeni bolesnik. Ipak, znala sam još tada da je ovo stanje bilo daleko od umišljanja, da se ne radi ni o kakvoj višoj sili koja mi je srušila planove.

Nakon brojnih neuroloških pregleda, snimaka sa magnetnih rezonanci, pregleda fizijatara i reumatologa koji su neizdržive bolove pripisivali lošem držanju, na plavom papiru doktori su to stanje i krstili – fibromijalgija. “Šta je, kog đavola, to? Otkud to meni odjednom?”, pitala sam se tada, uz zrnce sumnje da je u pitanju pogrešna procena lekara.

E pa, bili su u pravu. To je stvarna bolest, češća nego što možemo zamisliti, daleko više dosadna nego neizlečiva i opasna. Dosadna je, pre svega, zbog toga što morate da se rešite svakog stresa u životu da biste prošli dug put do stranja remisije. Međutim, fizički uzrok ovih simptoma ne postoji i ne dolazi ni do kakvog oštećenja zglobova i mišića. Ukratko – sve vas boli, a nije vam ništa.

Jednim od glavnih uzroka fibromijalgije smatra se upravo naš verni saputnik – stres. Bolest često nastaje nakon veće psihičke ili emotivne traume, a redovni stres dovodi do kulminacije simptoma.

Neki lekari ovu bolest karakterišu kao hronične bolove koji su neurološke prirode, drugi tvrde da je fibromijalgija jedna od najčešćih reumatoloških bolesti, a treći, oni najoptimističniji kažu da je sve to iz glave, fibromijalgija je psihosomatsko stanje.

Ne želim da osporavam stručnost i inteligenciju nijedne od pomenutih grupa lekara. Ipak, neusaglašenost oko same definicije bolesti naterala me je da se zapitam koju od njih ja želim da prihvatim. Možda ipak i jeste sve to “samo u mojoj glavi”.

Simptomi nisu popuštali, rasli su paralelno sa strahom i anksioznošću. Anksioznost bi onda dovela do psihičke preopterećenosti, koja bi povećala bolove i tako je nastao moj lični začarani krug.

Vrele avgustovske dane ispunila sam onim što je sastavni deo života prosečnog penzionera. I neću da lažem, iako sam premlada za to, svidelo mi se. Svaki dan bi počinjao i završavao se isto: od jutarnje akupunkture i masaže, preko popodnevnog odmaranja i gledanja ko zna koje po redu reprize Porodičnog blaga do večernjih odlazaka na psihoterapiju. Tada sam osećala kao da propuštam mnogo i da mi život klizi pred očima dok ne radim ništa. Ali, ne raditi ništa nekada je sve što je potrebno da uradimo kako bismo pomogli sebi.

Dodatno me je ohrabrilo istraživanje koje sam iskopala nakon sati provedenih sa omiljenim doktorom 21. veka – internetom. To istraživanje je pokazalo da su šanse za oporavak gotovo 80 odsto za one koji na vreme dobiju dijagnozu i sa simptomima se bore manje od dve godine. Onda sam shvatila da za mene fibromijalgija nije bila ništa od onoga za šta su je lekari smatrali. Za mene, ona je samo skup svih krhotina u mom životu, koje su se ocrtale na mom telu u vidu bola. Ništa više.

Čim sam prestala da sebe posmatram kao hronično bolesnu osobu, psihički pritisak je bio sve manji, a samim tim i njegova somatizacija u vidu bolova. Uz puno poštovanja prema novoj dijagnozi, vraćala sam postepeno u svoj život deo po deo stare svakodnevice.

Drugo, pa i sto drugo mišljenje lekara neće nam biti od koristi onoliko koliko možemo pomoći sami sebi – barem je to moje iskustvo. Znala sam još od one večeri da nisam umišljeni bolesnik. Nisam ni neko ko ima ozbiljnih zdravstvenih problema. Balansiram na zamišljenoj liniji između ta dva.