Andrić u Berlinu

Posle misije u Društvu naroda u Ženevi, Andrić se vraća u zemlju prvih dana aprila 1933. i počinje da radi u trećem odseku Političkog odeljenja MIP-a – odsek za manjine, da bi već u decembru, iste godine, postao šef ovoga odseka. U julu 1935. postavljen je za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja. A kada Milan Stojadinović bude formirao svoju vladu, 24. juna 1935, u kojoj će, pored mesta premijera zadržati i mesto ministra inostranih poslova, za svoga pomoćnika ministra, koji je dotle bio Vladislav Martinac (1891–1946), (koji je na bolovanju sa koga se neće vratiti) petog novembra 1937. postavlja Andrića koji tako postaje druga ličnost jugoslovenske diplomatije.

Iz ovoga vremena, provedenog u službi Milana Stojadinovića, potiče Andrićev Elaborat o Albaniji pisan za potrebe njegovog šefa posle razgovora o albanskom pitanju, koje je ovaj imao, januara 1939, sa grofom Ćanom; ovaj elaborat će tokom poslednjih međunacionalnih ratova na tlu bivše Jugoslavije služiti kao krunski dokaz Andrićevog, navodnog, animoziteta prema nacionalnim manjinama u Kraljevini Jugoslaviji, posebno pema Albancima.

Očito zadovoljan radom svoga pomoćnika, u svojim memoarima Stojadinović će napisati da se u svim važnijim pitanjima konsultovao sa Ivom Andrićem, „koga sam veoma cenio i polagao na njegovo mišljenje u svim važnijim pitanjima. On je bio Srbin katoličke vere. Iz Bosne, književnik, pametan i odmeren u mišljenju. Diplomatske note koje bi on po mojim instrukcijama stilizovao, bilo je pravo zadovoljstvo čitati.“

Krajem tridesetih politička usmerenost vlade Milana Stojadinovića pružaće dvoru sve više razloga za zabrinutost. Svojim mitinzima sa naglašenom fašisoidnom scenografijom, sa dobro organizovanim pristalicama koje su za vreme njegovih govora skandirale „Vođo! vođo!“, svojom gardom u tamnozelenim uniformama, svojom ličnom pratnjom na motorima nemačke proizvodnje, svojim čestim i bliskim kontaktima sa vođama Rajha, pružao je sve više tipsku sliku izranjajućeg fašističkog vođe. Kako su ovi preteći znakovi vremena, o kojima istorije obično ne govore ali koji istoriju čine vidljivom, bivali sve čitljiviji i učestaliji, namesnik Pavle, uviđajući kuda bi zemlju mogla odvući ova užurbana sprega sa fašističkim režimom, uklonio ga je, februara 1939, veštačkom krizom vlade (pomoću koje je Stojadinović i došao na to mesto).

U novoj vladi mesto premijera zauzeće Dragiša Cvetković a mesto ministra inostranih poslova Cincar-Marković, dotadašnji poslanik u Berlinu. Andrić je postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova a namesnikovim ukazom od 28. marta 1939. za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu.

Poslati Andrića u ovu misiju nije bilo bez zadnjih namera. Na ovaj položaj Andrić dolazi kao nestranačka ličnost; iskusan diplomata, ugledan literata, dobar znalac nemačkog jezika i kulture, ličnost visoke reprezentativnosti. Ipak Andrićevo imenovanje za poslanika u Berlinu imalo je, kako će budućnost pokazati, prevashodno protokolarni karakter, s obzirom na već uhodani zakulisni tip odnosa vlade sa nemačkim vlastima. Tip odnosa koji se najčešće nije mogao priznati pa je stvarna komunikacija između dve vlade išla preko neuočljivih i neformalnih posrednika. Na ovom položaju Andrić je trebalo više da izgleda nego da bude. „On je u Berlinu imao ulogu pogrešnog orijentira„, kako kaže istoričar Andrej Mitrović. „Služio je da skreće pažnju i privlači obaveštajne službe, što znači da je morao i malo znati o sasvim konkretnim trenutnim koracima kako bi uistinu delovao iskreno.“

Andrić stiže u Berlin u nedelju 9. aprila 1939. da bi sutradan, od dotadašnjeg poslanika Cincar-Markovića, primio dužnost.Već 19. aprila primljen je u audijenciju kod kancelara Rajha, kojoj prisustvuje i prethodni poslanik, da preda akreditive. Obraćajući se Hitleru, u kliširanom, prenapregnutom tonu protokolarne retorike kazaće da smatra za naročitu sreću da mu je Kraljevsko namesništvo poverilo „ovu časnu zadaću“. Izraziće nadu da mu blagonaklona podrška Njegove ekselencije „neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti“. Odaće priznanje Njegovoj ekselenciji kancelaru „koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu velikog nemačkog Rajha“. Sve to u ime Nj. vel. kralja Jugoslavije, njegovog „uzvišenog suverena“.

Neposredno po dolasku u Berlin, na uskršnju nedelju, javlja se svojoj prijateljici Zdenki Marković, prisećajući se jedne davne uskršnje nedelje, kada je stigao u Krakov: „Tek sam stupio u ovu lijepu varoš koja svojom sjevernjačkom svježinom podseća na davnašnji Uskrs, kad sam prvi put vidio Krakov.“

Stanuje u rezidenciji poslanstva u ulici Grosadmiral Princ Hajnrih br. 17. To je jedna od najvećih jugoslovenskih misija. Pored poslanika u poslanstvu radi još 15 službenika: jedan savetnik, tri sekretara, jedan pisar, starešina kancelarije, protokolista, tri dnevničara i ćetiri člana tehničkog osoblja.

Andrićeve diplomatske aktivnosti i komentari političke situacije, tokom dve godine njegovog boravka u Berlinu, mogu se pratiti po izveštajima koje šalje Ministarstvu inostranih poslova. Originali ovih izveštaja nisu sačuvani, već samo njihovi izvodi koje je ovo ministarstvo slalo pojedinim poslanstvima na uput i ravnanje poslaniku.

Dobar poznavalac fašizma, još od njegovih početaka kojima je prisustvovao tokom svoje službe u Italiji, dolaskom u Berlin Andrić će biti u prilici da prisustvuje njegovom kratkom, deliričnom zenitu i trijumfu.

Iz Andrićevih analiza unutrašnjih promena koje se dešavaju u Nemačkoj, daju se nazreti apokaliptične dimenzije koje je pošast fašizma uzimala. U njima je predočena celovita fašistička vizija novog evropskog poretka po kome bi periferijske zemlje (Holandija, Belgija, Švajcarska), „ostaci nekadašnjeg Svetog rimskog carstva“, bile vraćene matici u svoj prirodni položaj; tu su i planovi za preuređenje i socijalno podešavanje balkanskih zemalja, s obzirom na „više interese životnog prostora Nemačke“, kao i zahtev da se Engleska povuče sa evropskog kopna. „Već u početku rata lansirana je parola o prestarelim narodima i mladim narodima, a zatim o plutokratiji i o socijalističkom preuređenju sveta, sada se lansira parola o novom poretku u Evropi.“

„Iz svega gore izloženog“, napisaće Andrić svome ministarstvu, „jasno se vidi kako Nemačka država preuzima vođstvo nad celokupnim nacionalnim i privatnim dobrima svojih državljana u svoje ruke i kako ona sve jasnije ide putem više i više dirigovane politike i postepenoj etatizaciji nemačke privatne svojine. Celokupna ratna i privredna delatnost danas u Nemačkoj ima da služi jedinom cilju: pobedi Nemačke.“

Naslutiće, sa strepnjom, i fatalni ishod ove homogenizacije nacije. „Kada se radi o reparaciji versaljske nepravde, većina Nemaca je spremna da primi najveće žrtve i da postane dobrovoljan saučesnik u najstrašnijim nasiljima i najriskantnijim međunarodnim avanturama.“

„Uglavnom, nemačke mase su i ovoga puta savršeno i poslušno oruđe u rukama vođstva i ceo nemački zaista ogroman napor ostavlja utisak elementarne sile koja nije našla svoje mesto u svetu i tražeći ga nastoji da pomeri sve ostale narode sa mesta koje oni zauzimaju.“

NOVI EVROPSKI POREDAK: U proleće 1939, kada Andrić započinje svoju diplomatsku misiju, Nemačka je već uveliko otpočela da ostvaruje svoju viziju novog evropskog poretka. Trinaestog marta 1938, nemačke trupe ulaze u Austriju da bi izvršile njeno nasilno pripajanje Nemačkoj (anšlus). Septembra 1938, Čehoslovačka će biti primorana da ustupi Nemačkoj sudetske krajeve, a u martu sledeće godine biće okupirana i raskomadana. Prvog septembra 1939. napadnuta je Poljska; dvanaestog aprila 1939. Musolinijeve trupe okupirale su Albaniju. U Španiji, posle tri godine građanskog rata, 28. marta 1939, pao je Madrid i general Franko proglašava Španiju monarhijom. U nekoliko evropskih država na vlast dolaze lokalni epigoni Velikih diktatora.

Od dana kada joj Nemačka postaje prvi sused, od Jugoslavije se sve odlučnije i urgentnije traži da se oslobodi bilo kakve strane podrške. Insistira se da napusti Ligu naroda, članstvo u Maloj Antanti i Balkanskom savezu. Pod pritiskom događaja, i u nedostatku podrške sa bilo koje strane, vlada Dragiše Cvetkovića pokazuje se kao sve voljnija za saradnju i ustupke Hitlerovoj Nemačkoj.

Dvadeset osmog oktobra 1940, Musolini, ne obaveštavajući svoga nemačkog saveznika, naređuje svojim trupama da uđu u Grčku. Jugoslavija se našla u opasnoj blizini još jednog neželjenog suseda.

U daljim političkim pregovorima, u politici popuštanja nemačkim zahtevima koja je bivala sve manje transparentna, za Cvetkovićevu vladu Andrić je sve više postajao nepodesna ličnost. Tako je, posle Musolinijevog upada u Grčku, na pregovore sa Nemačkom o daljoj sudbini Soluna, na koji je vlada polagala teritorijalne aspiracije, upućen pukovnik Vladimir Vauhnik (1896–1955), vojni ataše u Berlinu, iako je pitanje bilo političke, a ne vojne prirode.

Za neposrednije i poverljivije razgovore sa Ribentropom biće zato angažovan Danilo Gregorić (1909–1957), direktor lista „Vreme“, funkcija na koju je došao po želji nemačkih vlasti. Gregorić će se 23. novembra 1940. sresti sa Ribentropom i udesiti njegov tajni susret sa Cincar-Markovićem, koji će se održati nekoliko dana kasnije. Početkom februara 1941, Gregorić ponovo sreće Ribentropa, ovoga puta da mu zakaže susret sa Dragišom Cvetkovićem i Cincar-Markovićem, koji će se održati u tajnosti nekoliko dana kasnije. Na Hitlerov poziv i princ Pavle će se s njim tajno sresti 4. i 5. marta 1941.

Sam Gregorić, u svojoj knjizi Samoubistvo Jugoslavije, velikodušno odaje sebi priznanje za aranžiranje ovih susreta i uspostavljanje paralelne veze sa vođama Trećeg rajha:

„Kolika je to bila važnost, jasno se vidi kad se zna da naš poslanik u Berlinu, kultivisani pesnik i literata Andrić, od početka rata nije imao priliku da sa Fon Ribentropom razgovara o pitanjima koja su za Jugoslaviju od životne važnosti.“Zaključujući: eto, gde nije uspeo Andrić, on, urednik „Vremena“, „običan građanin“, uspeo je.

Vesti o ovim susretima morale su onespokojiti Andrića. Zaobilažen od svoje vlade, prenebregavan od Nemaca, i kod jedne i kod druge strane naći će se u nezavidnom položaju; u situaciji gde se od njega sve manje traži i gde sve manje može da učini, poslanik sa smanjenim autoritetom, kako će i sam definisati svoj položaj, koji sve više pokriva svoju funkciju i sve manje je obavlja.

Kako su ovi tajni razgovori, koje organizuje Gregorić, ukazivali na sve izvesnije pristajanje Jugoslavije Silama osovine, u pismu od 26. februara 1941. Andrić će napisati ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću:

„Nije mi poznato ni u čije ime dotična ličnost govori ni šta je predmet, odnosno rezultat dotičnih razgovora.“ Skrenuće mu pažnju „da se ovakav način rada pokazao uvek koristan za Nemce, a kao štetan po zemlje koje su s njima sarađivale“, i opomenuti ga da se ne bi smelo desiti da Jugoslavija „u ovakvim vremenima ima poslanika sa smanjenim autoritetom, koji nema puno poverenje svoje vlade kao i stvarnu i formalnu podršku svoga ministra. Drugo, jer ne želim da zauzimam jedan položaj pod uslovima koji su u protivnosti kako sa mojim pogledima na službu tako i sa mojim shvatanjem ličnog dostojanstva.“

U odgovoru na Andrićevo pismo Cincar-Marković će se pravdati da je njegova poseta bila strogo tajna i da je to bila izričita želja nemačke vlade. Kako će se ovi neformalni kontakti dveju vlada nastaviti i posle ovog objašnjenja, u pismu Cincar-Markoviću od 20. marta 1941. Andrić će napisati:

„A sve što se dešava od toga vremena pa naovamo samo me je još jače utvrdilo u mome mišljenju o hitnoj potrebi promene ličnosti na položaju Kraljevskog poslanika u Berlinu.“

„Voljom Nj.V. Kneza namesnika a po vašoj želji došao sam na ovaj položaj na kome sam proveo dve godine. Uvek ću smatrati za čast tu odluku Nj. V. Kneza i ostati zahvalan Vama na poverenju, ali danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja.“

PERSONA NON GRATA: Jugoslovenska sedmočlana delegacija 25. marta u Beču, u palati Belvedere potpisala je pakt o pristupanju Jugoslavije Silama osovine. Andrić je u poslednji čas obavešten, od nemačkog ministarstva, da mu je rezervisano mesto u vozu za Beč, a tek onda o razlogu ovog putovanja. Istoga dana, po potpisivanju pakta, Andrć se vratio u Berlin. Delegacija koja je potpisala pakt, po povratku u zemlju, uhapšena je. U noći 26/27. marta izvršen je državni udar, ukinuto namesništvo, namesnik Pavle izgnan iz zemlje, na vlast doveden maloletni kralj koji će od generala Simovića zatražiti da formira vladu. Novi ministar spoljnih poslova Momčilo Ninčić daće Andriću uputstvo da učini sve što se može da se prevaziđe kriza; da ponudi Berlinu „sve ustupke koji ne bi narušavali osećaj nacionalne časti“. Ali odluka o kažnjavanju Jugoslavije već je bila doneta i svaki politički demarš bio je uzaludan. Andrić je bezuspešno pokušavao da bude primljen od bilo kojeg predstavnika nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Petog aprila, šef protokola Ministarstva spoljnih poslova vratiće mu pasoš, što je značilo da je njegova misija okončana. Šestog aprila, po napadu na Jugoslaviju, obavešten je da je dalje prisustvo diplomatskog osoblja jugoslovenskog poslanstva nepoželjno. Pošto su dobili 24 sata na raspolaganje, da prodaju imovinu i spakuju stvari, već sutradan Andrić i osoblje poslanstva upućeni su sa železničke stanice za Konstanc, grad na Bodenskom jezeru i Rajni, u neposrednoj blizini švajcarske granice. Narednih dana, u Konstanc je stiglo i diplomatsko osoblje iz drugih prestavništava Kraljevine Jugoslavije u zemljama okupiranim od Nemačke, njih oko 200.

Grupa jugoslovenskih diplomata nije upućena u Švajcarsku, kao što su to oni zahtevali, nego u obližnji Bad Šahen, gde će ostati u konfinaciji od 19. aprila do 30. maja. Mogućnost slobodnog izbora destinacije povratka ponuđena je jedino Andriću, ali on će je odbiti tražeći istu privilegiju i za ostale diplomate. U međuvremenu, Gestapo je već tu, u hotelu, počeo sa ispitivanjem pojedinih diplomata, posao koji će potrajati sve do njihovog polaska. Na stanici Lindau, 30. maja, formirana je specijalna kompozicija, sa vagonima za spavanje i ručavanje koja će ih povesti za Beograd.Kada je grupa jugoslovenskih diplomata stigla 1. juna u Beograd, već na stanici, posle više sati zadržavanja putnika u vagonima, Gestapo je uhapsio 11 diplomatskih predstavnika koji će biti vraćeni u Nemačku. Šestorica od njih biće zadržani i osuđeni zbog navodne špijunaže i veleizdaje, a ostali vraćeni u zemlju.

Na stanici, izlazeći iz voza, Andrić je prelazio pogledom po grupi građana koji su izašli da ih sačekaju; kada ga je ugledao, mahnuo je advokatu Brani Milenkoviću, sa kojim je imao raniji dogovor: „Ja ću kod vas!“

Po mišljenju jednog interniranog diplomate, svu odgovornost za njihov prinudni povratak u okupiranu zemlju, mimo međunarodnih normi da mogu slobodno napustiti zemlju u kojoj su bili akreditovani, snosi Andrić. Kada je posle duge neizvesnosti, 28. maja, savetnik nemačkog ministarstva obavestio Andrića da će grupa jugoslovenskih diplomata biti deportovana u zemlju, Andrić je sazvao sastanak šefova diplomatskih misija da ih o tome obavesti. Grupa naših diplomata koju je zastupao Radovan Šumenković, kraljevski generalni konzul u Pragu, zahtevala je kategoričan odgovor Nemcima, sa klauzulom da mogu slobodno da izaberu destinaciju svoga povratka. U pomirljivoj i uzdržanoj protestnoj noti, koju je sročio Andrić, stajaće da grupa diplomata „i dalje tvrdi da ona ima pravo prema međunarodnom pravu i uzancama da slobodno otputuje u neku neutralnu zemlju“. Konzul Šumenković je zahtevao da se u notu stavi da grupa „odbija da se povinuje naređenju“ – klauzula koja je u poslanoj noti izostavljena. Ova grupa diplomata koju je zastupao konzul Radovan Šumenković smatrala je da je Andrić odlučnijim držanjem prema nemačkim vlastima mogao postići udovoljenje njihovom zahtevu, kako je to, uostalom, pošlo za rukom i poljskim diplomatama. Sam konzul Šumenković, po povratku u Beograd, biće poslan na prinudni rad u Dahau. U jednom pismu supruzi, koje šalje iz ovog koncentracionog logora, napisaće: „Za sva naša stradanja, kriv je Andrić.“

PREVAREN I NADIGRAN: Andrić će malo govoriti, a još manje pisati o vremenu svoga boravka u Berlinu. U jednom sećanju na to vreme, iz 1946, „bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca“, kazaće: „Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, slom koji može značiti u čovekovoj sudbini ili prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje.“ To dešperatno stanje kroz koje prolazi ilustruje i jedna njegova pesma nastala u periodu njegovog službovanja u Berlinu:

Dole, gde ove reči pišem

Okužen vazduh grudi steže

Odmora nema budno oko

Sputan živim i teško dišem

Sve me je manje, sve sam niže.

Godine okupacije proživeće povučeno u Prizrenskoj 9, u dve sobe u bosanskom stilu. Radi na tri romana koja će se, sva tri, pojaviti tokom 1945. Viđa se sa nekoliko prijatelja iz ranijih godina. Ne objavljuje ništa. „U ovim danima piščevo ime sme javno da se pojavi jedino u čitulji“, kazaće jednom priatelju. Kada njegov izdavač Cvijanović počne prodavati, zajedno uvezane, njegove ranije objavljene knjige: Put Alije Đerzeleza, Ex ponto i Nemire, pod nazivom Sabrana dela, zapretiće mu tužbom ukoliko ih ne povuče iz prodaje.

Preživajući u miru svoje bogato nezadovoljstvo, prevaren i nadigran od vremena i događaja. U svojim lektirama vraća se trojici renesansnih pisaca koji će činiti duhovni ambijent romana na kojima radi: Mikelanđelu, Makjaveliju i Gvićardiniju. Na desetine stranica ispisuje izvode iz Mikelanđelovih pisama, Makijavelijevih prepiski i Gvićardinijevih Napomena.

Sva tri umetnika živela su na razmeđi XV i XVI veka. Često u neradoj službi gospodara koji su ih najmili, sva trojica u oštrom sukobu sami sa sobom, Mikelanđelo ga impresionira svojom uzornom skromnošću. Kinjen i tetošen od nekoliko papa kojima je služio, u pismu jednom kardinalu izvinjava mu se zbog svoje neznatnosti, budući da je, kako kaže, „čovek jadan, ubog i mahnit“ (omo vile, povere e matto). Kod Makijavelija, u odsustvu moralne komponente u savetima koje daje vladaru, nalaziće potvrdu za svoj istorijski pesimizam; kao što će u Gvićardinijevim Političkim i društvenim napomenama koje prevodi biti u prilici da prepozna vlastito iskustvo – zastupajući često i sam stanovišta sa kojim se intimno nije slagao, služeći ideologijama kojima se u svom javnom radu suprotstavljao; nalazeći se često i sam u položaju izaslanika, o kome govori Gvićardini, koji, da bi je mogao što bolje zastupati, i sam nije upućen u stvarnu svrhu misije koju obavlja.

Verovatno u prvim posleratnim godinama nastao je Andrićev rad Dodir sa strancima – oprezna i škrta suma njegovog diplomatskog iskustva – koji će jedno vreme služiti kao uputno štivo našim budućim diplomatama.

„Potpuno je pogrešno shvatanje“, pisaće u svome radu, „koje nam je ostalo kao rđavo nasleđe prošlosti, da između sile i pokoravanja sili nema srednjeg puta i da u odnosu sa inostanstvom valja izabrati jedno od to dvoje. U odnosu sa inostranstvom izvesno je da ni jedno ni drugo ne valja i da između sile i pokornosti vode mnogi putevi; i upravo to su putevi dostojanstva i uspeha.“

Dobar poznavalac tih drugih, teže uočljivih puteva između sile i pokornosti, Andrić će kao bitna saznanja iz svoga diplomatskog iskustva preporučivati pregovaraču hladnu glavu, uzdržanost, opreznost, prilagođavanje, sporazumevanje – discipline u kojima je, tokom svojih misija, već stekao impresivnu rutinu.

NARODNI PISAC: U prvim posleratnim godinama ovaj Andrićev dug i uspešan put u diplomatskoj službi biće predmet mnogih kritičkih sudova i komentara koji će dolaziti od njegovih predratnih prijatelja iz beogradskih građanskih krugova, kao i od njegovih kolega iz diplomatije. „To je bilo vrijeme kada je beogradska čaršija – anonimno, poluanonimno, u prigovoru – režala na Andrića kao na svog „protežea“ što se „prodao“ komunistima.

Zameraće mu naglu promenu tabora – od kraljevog opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika do narodnog poslanika nove vlasti (1945–1953), predsednika Saveza književnika Jugoslavije (1946–1952) i reprezentativnog narodnog pisca, njegovu prilagodljivost, kolebljivost i povlačenje, u situacijama kada se od njega očekivao jasan i odlučan stav. Jedan njegov kolega iz diplomatije u službenoj belešci, pisanoj u prvim posleratnim godinama, napisaće za njega:

„Andrić je tip sposobnog rutiniziranog diplomate, ali mekušca i beskičmenjaka. Lično pošten ali bolesno ambiciozan i veliki karijerista. U odnosu sa ljudima dostojanstven i vrlo taktičan.“

„Službovanje reakcionarnim režimima ubilo je u njemu svaki ostatak bunta i prkosa. Njegova se uloga svodila uglavnom na rolu nemog tehničkog lica, poslušnog činovnika koji izvršava volju vladajućih.“

Slično mišljenje o njemu izraziće Vladislav Ribnikar u razgovoru sa Vladimirom Bakarićem, u vreme zasedanja AVNOJ-a u Jajcu. Dajući karakteristike nekih naših predratnih diplomata za Andrića će reći: „Pravi jezuita, ljigav, otmjen.“

Kada Jovanu Dučiću iz kabineta ministra inostranih dela Milana Stojadinovića stigne zahtev da svojim dokumentima priloži i svedočanstvo o položenoj maturi (koju nije polagao), kazaće ozlojeđen: „To je ujdurma onog jezuite Andrića.“ Tu kvalifikaciju jezuite daće za njega i Isidora Sekulić, predočavajući, u optužujućoj retrospektivi, Andrićevu prirodu Radovanu Zogoviću koji je posećuje tokom 1947/1948. u njenoj kući na Senjaku.

IZ MRAČNOG VRTLOGA: „I govorio je malo i oprezno, i postupao u svakoj prilici sporo i neodlučno, jer nikad nije znao šta sve može u govoru reći ili pri delanju ućiniti.“

Nezadovoljstvo sobom, svojim ponašanjem i postupcima, i prigovore na njih Andrić će izraziti još radikalnije nego što su to činilli njegovi presuditelji. Sudovi koje daje o sebi, na stranicama Znakova pored puta i beležnica, iz vremena njegovih diplomatskih misija, znatno su stroži, optužbe i prekori koje upućuje sebi znatno opakiji. Njegove beležnice pune su zabeleški koje govore o neprekidnom ratu koji podeljena ličnost vodi sama sa sobom, u kome su sučeljeni nepomirljivi protivnici: onaj koji dela sa onim koji posmatra.

„Toliko je moj položaj u svetu neprirodan, u tolikoj su opreci ono što mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam sa ljudima, da posle svakog dodira sa svetom padam kao pokošen i drhtim u bolu i u nesanici, dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se, kao slova svetlosne reklame, sve reči koje sam preko dana izgovorio.“

„Vi kažete da nisam bio otvoren, da sam sve svoje pomisli i većinu svojih ličnih osećanja zadržavao u sebi, krio ih od ljudi sa kojima živim. Zato me optužujete zbog pritvorstva i neiskrenosti. Ali vi ne znate sa kakvom sam se budalom u sebi ja nosio, koliko sam se stideo njegovih ispada i postupaka koji su uvek bili u strašnoj suprotnosti sa onim što sam hteo da budem.“

Pored oštrih prekora i samooptužbi, neke od Andrićevih zabeležaka o kriznim stanjima kroz koja je prolazio kao da nude argumente za vlastitu odbranu. To je odbrana čoveka koji se našao sam na svome putu, poslednji izdanak izumiruće i osiromašene, nekada znatne loze, bez kuće i porodice, bez ikog svoga, sa uvek prisutnom mišlju na godine nemaštine i bede u kojima je odrastao; misao koja se „ne da ničim oterati, zbrisati ni rešiti“. On je, kako to sam kaže, svoje najbolje godine potrošio pokušavajući da nađe izlaz i da izvuče živu glavu iz „mračnog vrtloga u koji sam bio bačen od dana kada sam se u majci začedio“.

Do kraja svoje diplomatske karijere Andrić će biti u neizvesnosti da li je prošao i izbegao propast. „A znam dobro da proći ne mogu ali i da propasti ne smem.“ Uz svu naklonost i poverenje pretpostavljenih neće uspeti da se oslobodi straha od sutrašnjice niti sumnje u opstanak u službi u kojoj, kako kaže, „nema ničeg stalnog ni izvesnog“. Pesnik straha, Andrić će ostaviti pouzdana svedočanstva o oštrini predela u kome se živi, o pometnim vremenima ratova, okupacije, tiranije koja je i sam proživeo, o muci pojedinca pred rizikom uspravljanja.

Zažaliće što se ikad ispeo „na tu osvetljenu pozornicu“. Sa godinama sve više će se sklanjati u senku vlastitog dela, upućujući zainteresovane da sve bitno što bi ih moglo zanimati o njemu potraže u delu. Nastojaće da se oslobodi te slike o sebi, zemne i varljive, sa mnogim otkazivanjima i nepočinstvima, koja u svom ljudskom veku nije uspevao da izbegne, i da je učini prividnom i nestvarnom. Jer, kako kaže: „Ono što je najbolje u njemu ostajalo je nevidljivo i nepristupačno, a ono što je moglo da se vidi i nasluti odbijalo je svakoga.“