Hronika smrti u prisustvu vlasti

Dvadesetpetogodišnjeg crnca Fredija Greja policajci na biciklima Brajan Rajs, Edvard Nero i Garet Miler uočili su 12. aprila u 8.39 ujutru kako stoji na uglu Severne avenije i Maunt strita u delu Baltimora koji se naziva Sendtaun-Vinčester, ili samo Sendtaun, Peščani grad, nazvan tako po brdu peska iz obližnjeg kamenoloma koji se tu istovaruje iz železničkih vagona.

Policajci su verovatno prepoznali tog momka popularnog u susedstvu: bio je duhovit, igrao je fudbal u lokalnom timu, pevao u crkvenom horu, ali nije bio anđeo – od svoje osamnaeste godine hapšen je dvanaest puta (dilovanje, upad u tuđi posed), što i nije neka vest u Sendtaunu, koji neki nazivaju i baltimorskim Harlemom. Od 9000 stanovnika Sendtauna njih 458 je u zatvoru, što je procentualno dvostruko više nego u drugim delovima Baltimora, a u celom Baltimoru od oko 600.000 stanovnika ima 7794 zatvorenika, što poreske obveznike košta 288 miliona dolara godišnje.

Prema podacima Nacionalnog udruženja za unapređenje položaja obojenih ljudi, američki crnci čine skoro jedan milion od ukupno 2,3 miliona zatvorenika, što je skoro šest puta veća stopa nego kod bele populacije. Afroamerikanaci čine 13 odsto ukupne populacije SAD, među registrovanim narkomanima njih je 14 odsto, a među uhapšenima zbog droge je 37 odsto, a čak 56 odsto među osuđenima zbog zloupotrebe droge. Ukupno gledano, 44 odsto uhapšenih i 46 odsto izvedenih pred sud su crnoputi Amerikanci. Crnci i Hispanoamerikanci 2008. zajedno su činili 58 odsto svih zatvorenika, mada čine tek četvrtinu američke populacije. Često se, inače, beleže sukobi bandi Afroamerikanaca i američkih Meksikanaca u Južnoj Kaliforniji koji se neretko prošire na čitava susedstva.

Američka komisija za kaznenu politiku je u izveštaju 2010. objavila podatak da u federalnom sudskom sistemu SAD za ista dela crni optuženici dobijaju 10 odsto veće kazne nego beli.

FREDI BEZ ŠANSE: „Vašington post“ u opisu događaja koji će potresti Ameriku verovatno deli mišljenje većine u Sendtaunu: stajanje na ćošku nije kriminalno delo, gledanje u oči policajca koji prilazi nije kriminalno delo, bežanje od policajca nije kriminalno delo, ali za mladog Afroamerikanca u siromašnom kvartu važi pretpostavka krivice, a ne prezumpcija nevinosti. To je verovatno imao na umu i crni Fredi Grej, čim je, videvši policajce koji mu se približavaju, počeo da beži. Policajcima je pak bilo sumnjivo to što on beži ničim izazvan pa su pojurili za njim.

Kad su ga minut kasnije stigli, on nije pružio otpor, ali kad su pozvali maricu, zatražio je inhalator navodno zbog astmatičnog napada, a zatim počeo da vrišti i da mlatara nogama.

Policajci su ga naterali da legne licem prema zemlji, vezali ga lisicama, uvrnuli mu nogu unazad, pa ga tako, sedeći mu na kičmi, držali dok nije stiglo policijsko vozilo u koje su ga onako vezanog ubacili i pustili da se tamo tumba. Nešto kasnije su zaustavili vozilo da bi mu stavili i lance na noge, a onda još jednom da bi pokupili još jednog uhapšenog mlađeg crnca sa zlatnim zubima, koji je kasnije pričao da je čuo kako Grej pravi buku, kao da udara glavom u metalni zid u odeljenom delu marice.

Sat kasnije, u policijskoj stanici, posle intervencije lekara, koja je trajala 21 minut, prebacuju ga u merilendski univerzitetski Trauma i šok centar. Dva dana kasnije, na Grejovoj kičmi lekari izvode dvostruku operaciju. Ostaje u komi od 15. do 18. aprila.

I umire u prisustvu vlasti.

Policija u međuvremenu pokreće slučaj protiv Greja zbog noža pronađenog u džepu njegovih pantalona (koji, po zakonu Merilenda, sme da nosi), a stotine ljudi se okupljaju pred policijskom stanicom u Zapadnom distriktu Birmingema, gde očuh Fredija Greja govori masi: „Ako se to dešava njemu, može se desiti svakom od vas.“

Gradonačelnica Baltimora je crna. Skoro dve trećine Gradskog saveta Baltimora su crnopute osobe. Šef policije je crn i većina policajaca su crnci. Barak Obama, kao što se zna, prvi crni predsednik SAD, iz Bele kuće, 43 milje ka jugu, molio je policiju i sve druge da pokažu uzdržanost. Pa ipak, taj slučaj je zapalio novi talas rasnih nereda.

U seriji demonstracija, čas mirnih čas nasilnih, u Baltimoru je zapaljeno 19 zgrada i desetine automobila. Ljudi iz komšiluka u Sendtaunu su pokušavali da ugase požar u prodavnici Korejke Grejs Lio, koju zovu Mama Grejs. Oko 20 policajaca je povređeno. Uhapšeno je 270 osoba. Raspoređeno je 3000 policajaca i vojnika Nacionalne garde i proglašeno vanredno stanje.

CRNI ŽIVOT JE VAŽAN: Posle Birmingema crnački revolt buknuo je u Fergusonu, Klivlendu, Njujorku, Čarlstonu, Misuriju, Bostonu, Mineapolisu, Vašingtonu, Sijetlu, Denveru, Čikagu…

Demonstranti su najčešće skandirali „Crni život je važan“.

Javna tužiteljka iz Birmingema (takođe Afroamerikanka) podiže optužnicu protiv šestorice policajaca. Vozaču kombija, Afroamerikancu, preti kazna od 30 godina robije. To nije presedan.

Visoki komesar UN za ljudska prava Zeid Rad Al Husein je 2014. saopštio da je u poslednjih pet godina u SAD pokrenuto najmanje dvadeset istraga povodom navoda o sistematskom kršenju propisa policije i da je više od 330 policajaca krivično gonjeno.

Zbog činjenice da su i među policajcima i među demonstrantima u najnovijim erupcijama nasilja bili ljudi različitih rasa, neki hroničari izvlače zaključak da ovde nije reč o rasnom sukobu, već o odnosu ljudi prema brutalnosti policije.

Visoki komesar UN je 2014. godine izrazio zabrinutost zbog disproporcionalne represije prema rasnim manjinama u SAD i podsetio Vašington na obavezu implementacije ugovora o sprovođenju ratifikovanih odredbi međunarodnog humanitarnog prava, možda biranijim rečima nego kada političari SAD zbog sličnih stvari trljaju nos drugima.

Podizanje optužnice je smirilo revolt. Demonstranti su slavili pobedu. Policijski sindikat je tražio da se ne presuđuje optuženim policajcima pre kraja istrage. Smirivanje do sledećeg povoda?

U anketi „Vol strit džornala“ 68 odsto ispitanika (beli nešto češće od crnih) kaže da veruje da je veoma verovatno da će biti još protesta i sukoba širom SAD, a još 28 odsto njih – da je to donekle verovatno.

Javno mnjenje je podeljeno gledalo na događaje. Šest od deset Afroamerikanaca u jednoj anketi ocenjuje da su neredi u Baltimoru izbili posle dugoročnih frustracija zbog nepravičnog postupanja policije prema crncima, a 27 odsto da su neredi nastali zbog toga što su neki iskoristili smrt jednog crnca u policijskom pritvoru kao povod za pljačku i nasilje.

Među belcima rezultat je obrnut – samo 32 odsto uzrok vidi u frustracijama crnačkog stanovništva, a 58 odsto da je uzrok nereda korišćenje jedne smrti za pljačku.

Tokom nereda u medijskog junaka dana proizvedena je i jedna crnoputa žena koju su neki mediji nazvali američkom majkom godine, koja je išamarala sina koji je sa kapuljačom na glavi bacao cigle na policajce.

Priča o raspuštenoj omladini, međutim, ima dublje uzroke.

SAN MARTINA LUTERA KINGA I JAVA DANAS: Sendtaun se 2015. ponovo našao u oku orkana kao u vreme rasnih sukoba šezdesetih godina prošlog veka. Pre više od pola veka, u nedelju 15. septembra 1963. godine, pripadnici Kju kluks klana podmetnuli su dinamit na spoljnom stepeništu baptističke crkve u Birmingemu. Bomba je eksplodirala u trenutku kada je dvadeset šestoro dece vežbalo u jednoj od pomoćnih prostorija, uništila jednu stranu crkve i ubila četiri crne devojčice. Te 1963. Martin Luter King je na velikom mitingu u Vašingtonu izgovorio istorijske reči: I have a dream…

Kao i ubistvo dr Martina Lutera Kinga 1968, taj napad na baptističku crkvu u Baltimoru je postao sastavni aspekt promene percepcije uslova u kojima žive crnci u Americi. To je uticalo na donošenje Zakona o građanskim pravima 1964. godine i Zakona o pravu glasa. Tada su ukinuti ostaci diskriminatorskog zakona Džima Kroua koji su važili od 1876. do 1965, a po kojima su crnci i belci u južnim i graničnim državama SAD bili „odvojeni, ali jednaki“, u javnim školama, u vozovima ili autobusima, toliko odvojeni da su na jug slali Nacionalnu gardu.

Od onog trenutka u februaru 1960. godine, kada su u Grinsborou u Severnoj Karolini četiri crna studenta ušla u radnju za belce i nisu hteli da izađu dok ih vlasnici ne usluže, nizom protesta i bojkota američki Pokret za ljudska prava ukazivao je na rasizam i etničku diskriminaciju kao na veliki problem SAD.

Tada je okončan loš kontinuitet. Od XVII veka do 1960-ih održavane su nekadašnje pravno sankcionisane privilegije belih Amerikanaca na račun američkih Indijanaca, Afroamerikanaca, azijskih Amerikanaca i Latinoamerikanaca, kad su u pitanju obrazovanje, imigracija, pravo glasa, državljanstvo, kupovina zemljišta i krivični postupak. Između 1626. i 1850. je po nekim procenama oko 305.000 robova prisilno transportovano u Ameriku, a nakon uspeha abolicionista da se zabrani trgovina robljem bilo je i piratskih transfera robova. Godine 1865. oslobođeno je oko četiri miliona crnih robova.

U vreme velike seobe došlo je do izmeštanja miliona Afroamerikanaca iz južnih država, gde su činili trećinu stanovništva, ka industrijskim centrima na severu, gde su pre seobe činili jedan odsto stanovništva. Posle Prvog svetskog rata crnci su se uveliko koncentrisali u gradovima kao što su Boston, Njujork (Harlem) ili Čikago, u kome je na primer između 1910. i 1970. godine procenat Afroamerikanaca skočio sa dva na 32,7 odsto. To je išlo uz rasne tenzije i linčovanje crnaca u Čikagu 1920-ih i uz diskriminaciju svuda – u okviru radnog odnosa, na stambenom tržištu, u školama…

Rasna segregacija je nastavljena i posle ukidanja diskriminatorskih zakona uz pomoć Nacionalne garde ‘60-ih. O tome govore podaci o cenama kuća, o različitim mogućnostima pripadnika crne rase da pristupe bankama, osiguranju, poslovima, zdravstvenoj zaštiti, o negativnim stavovima prema integraciji, rečju o kolektivnim akcijama belaca da isključe crnce iz svojih naselja.

ŠKOLA ŽIVOTA: „Njujork tajms“ opisuje grupu tinejdžera koji su onih dana posle erupcije nasilja stajali u prodavnicama Sun Deli i Grocery u Sendtaunu, naručivali ledeni čaj i punč od voća kroz šalter od neprobojnog stakla i prilično opušteno, usred bela dana, bez obzira na prisustvo mnoštva ljudi, delili marihuanu koju planiraju da prodaju. Onda je došao momak od dvadesetak godina i podelio im bele kesice (verovatno kokaina) i kritikovao ih da sporo prodaju, a on mora da zaradi 2000 dolara, hoće da ide u Diznilend.

Jedna dosetka kaže da obojeni srednjoškolci imaju jednake šanse da diplomiraju i da dopadnu zatvora – Afroamerikanci čine 26 odsto maloletničkih zatvorenika, kažu podaci Centra za maloletničku i krivičnu pravdu.

Oko 49 odsto srednjoškolaca viših razreda u Sendtaunu je hronično odsutno iz škole. U 2005. godini stopa osipanja hispanoameričkih učenika iz srednjih škola je bila najveća, zatim Afroamerikanaca, američkih Indijanaca i starosedelaca Aljaske, kaže evidencija Nacionalnog centra za obrazovnu statistiku iz 2007.

SLUČAJ MAJKLA BRAUNA: Sličan talas demonstracija izbio je prošlog leta nakon što je 9. avgusta 2014. sa dvanaest metaka policajac Daren Vilson ubio Majkla Brauna, osamnaestogodišnjeg Afroamerikanca u predgrađu Sent Luisa Fergusonu.

Kad je Velika porota američke države Misuri donela odluku da se ne podiže optužnica protiv belog policajca, rasplamsao se novi talas od 130 demonstracija u 37 američkih država: u Vašingtonu, Nju Džerziju, Portlandu, Mejnu, Baltimoru, Solt Lejk Sitiju, Sinsinatiju, Bostonu, Filadelfiji, Denveru, Sijetlu, Čikagu, Denveru sve do Junion skvera u južnom delu Menhetna i Harlema.

Na Beverli Hilsu u južnom delu Holivuda osvanuo je plakat sa natpisom „Otpor je opravdan od Fergusona do Gaze“. Tajm, međutim, piše da su neki policajci na grudima nosili natpis „Ja sam Daren Vilson“.

Stanovnici Sent Luisa su zauzeli ulice oko policijske stanice i čula se pucnjava, mnogo automobila i prodavnica je zapaljeno – zatvoreni su tržni centri baš na Dan zahvalnosti. U Fergusonu je na ulice izvedena Nacionalna garda.

Pod naslovom St. Louis Blues: An Old Refrain list „Hafington post“ je 25. novembra pisao o atmosferi u Sent Luisu: „Ako poznajete Sent Luis, ili Misuri uostalom, znate da porodica Majkla Brauna nije imala nikakve šanse, a da je policijski službenik Daren Vilson već slobodan… Sent Louis je divno mesto, ali on može biti toksična mešavina srednjozapadnoameričke ljubavi prema društvenom poretku i oštrine režima na državnoj granici. Grad je na neki način najstrašnija linija prekida u istoriji Amerike: dom oca bluza V. C. Handija, Čaka Berija i rokenrola – i sudske odluke o robovima u slučaju Dreda Skota, oslobođenog roba koji se 1857. neuspešno sudio za svoju slobodu i slobodu svoje žene i dvoje dece…“

ŽRTVE DEINDUSTRIJALIZACIJE: Vek i po kasnije ropstvo je zamenila zarobljenost u siromaštvu. Tokom poslednjih godina mnogi industrijski centri od Detroita do Baltimora se prazne, a crno stanovništvo, koje se čitav vek selilo sa juga na sever ka velikim metropolama, čami u bedi ili počinje da migrira ka jugu. Beda nije samo fenomen trećeg sveta.

Od 1970. godine broj stanovnika Sendtauna je opao mnogo brže nego u drugim delovima grada Baltimora (-20 prema -40 odsto) čiji se neki delovi nikad nisu oporavili od nereda šezdesetih godina kada su mnogi stanovnici pobegli.

Prema „Ekonomistu“, Baltimor je jedan od najopasnijih gradova u Americi. Godine 2013. stopa ubistava iznosila je 37 na 100.000 stanovnika – gore nego u Južnoj Africi. A „crna tačka“ Sendtaun, u kome 68 odsto populacije čine Afroamerikanci, kako piše reporter „Njujork tajmsa“, za čitav svemir je daleko od uglađenih prodavnica i restorana u pet kilometara udaljenoj i za turiste atraktivnoj baltimorskoj luci.

Nekada, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, tu, na Aveniji Pensilvanija, kilometar od Sendtauna, nastupale su Bili Holidej i Dajana Ros. Sada crni Džordž Batler, vlasnik berberske radnje Secret society, pokazuje napuštene zgrade u Sendtaunu i priča kako je, kad se 2013. vratio sa devetogodišnje robije, bio potresen kad je ugledao kako je tu bila zubarska ordinacija, onde knjižara, onamo se još vidi doktorov ured, ali više nema doktora.

Istraživanje Američkog žurnala za javno zdravlje pokazuje da je preko 886.000 smrti moglo da bude predupređeno od 1991. do 2000. da su Afroamerikanci dobijali istu zdravstvenu negu kao belci. Ključne razlike čine: nepostojanje osiguranja, neadekvatno osiguranje, slaba medicinska usluga i kolebanje da se zatraži lekarska pomoć.

Crni lideri koji su sedamdesetih i osamdesetih godina dolazili na vlast u Sendtaunu nisu promenili stanje. O tome govore ruinirane četvrti ciglom zidanih kuća, od kojih više od trećine ima daske na vratima i prozorima što znači da su napuštene. Oko 52 odsto stanovnika Sendtauna (od 16 do 64 godine) je nezaposleno. Pomoć prima oko 25 odsto porodica u Sendtaunu.

Prosečan prihod domaćinstva je inače 24.000 dolara godišnje, ali ispod linije siromaštva živi skoro trećina porodica, koje razara oštrica permanentne krize: jedan od šest crnih muških stanovnika je po podacima iz 2001. bio hapšen, a jedna od sto Afroamerikanki; porodice su često nekompletne; broj samohranih majki je iznad proseka; broj razvoda među crncima je veći nego među belcima…

Nacionalni centar za statistiku obrazovanja uočio je da je tri puta veća verovatnoća da će deca Afroamerikanaca živeti u siromaštvu nego deca tzv. „kavkaskog“ porekla (izraz se u američkoj publicistici odnosi na mnoge narode bele rase). Slična perspektiva čeka američke Indijance, starosedeoce Aljaske, Hispanoamerikance i azijske familije, mada je prihod ovih poslednjih u proseku veći nego prihod drugih manjinskih porodica, pošto u tim porodicama često radi četiri do pet članova.

Deo crnaca uspeva da se popne na društvenoj lestvici do nivoa srednje klase, ali razlika u bogatstvu belih i crnih stanovnika na nivou SAD se meri faktorom 12.

Analitičar tog fenomena Tomas Šapiro, profesor prava i socijalne politike na univerzitetu Brendais u Masačusetsu, tvrdi u knjizi Skriveni troškovi da se bude Afroamerikanac da osnovni nivo rasne nejednakosti i dalje postoji, posebno u oblasti akumulacije imovine, nasledstva, štednje, akcija, obveznica, kućevlasništva i ostalih investicija. Na osnovu dubinskih intervjua sa skoro 200 porodica iz Los Anđelesa, Bostona i Sent Luisa i podataka iz nacionalne ankete sa 10.000 porodica, on pokazuje kako se rasne nejednakosti prenose kroz generacije. Oni bez značajnog bogatstva ostaju zarobljeni u zajednicama koje im ne dozvoljavaju da se kreću naviše, bez obzira koliko se trude.

Novi talasi nezadovoljstva i reakcije na njih kao na rendgenu opet prikazuju staru američku dramu – nerazrešeni rasni konflikt koji ima dublje korene i teške socijalne i psihološke posledice koje povremeno potresaju američku javnost.