fotografije: reuters
U senci borbe sa džihadistima nazire se nezavisna kurdska država u Iraku. Resursa poput nafte i gasa na severu ima dovoljno za samostalni život, Turska više nije zakleti neprijatelj Kurda, novu državu podržava i Izrael. Novi Kurdistan mogao bi da bude sekularna zemlja i kao takva protivteža svekolikim fanaticima koji divljaju po regionu. Ostaje, međutim, mnogo otvorenih pitanja
Pošto su početkom avgusta borci Islamske države (ID) posle borbi sa kurdskim snagama zauzeli najveću branu u Iraku kod Mosula, zatim još nekoliko manjih gradova na teritoriji koju drže Kurdi, počela je da se širi panika. Usledio je egzodus civila, od kojih su najveći broj činili Jezidi, pripadnici manjinske verske zajednice. Irački zvaničnici prenosili su informacije da su stotine Jezida, uključujući žene i decu, ubijene i sahranjene u masovne grobnice, da džihadisti masovno otimaju žene. Desetine hiljada Jezida pobeglo je na planinu Sindžar, gde su bili pod opsadom islamskih ekstremista, bez dovoljno hrane i vode, na rubu smrti od iscrpljenosti i dehidratacije.
Predsednik autonomne kurdske oblasti Masud Barzani zatražio je od međunarodne zajednice da dostavi oružje Kurdima, kako bi im pomogli u njihovoj borbi sa džihadistima, a svet se uzbunio zbog sudbine Jezida, za koje je malo ko ranije i čuo. Američki predsednik Barak Obama je 8. avgusta odobrio ograničene vazdušne napade u Iraku, a u obraćanju javnosti je rekao da će SAD uraditi sve što je potrebno da bi zaštitio svoje ljude u Irbilu, glavnom gradu autonomne kurdske oblasti, gde radi nekoliko stotina američkih civila i vojnih savetnika koji pomažu iračkoj vojsci, kao i dosta državljana zapadnih zemalja zaposlenih u naftnom sektoru. Dodao je da će, uz ciljane vazdušne napade, teći i akcija slanja humanitarne pomoći civilima zarobljenim na planini, „suočenim sa sigurnom smrću“.
POVRATAK NA MESTO ZLOČINA: Američka avijacija istog dana počela je da bombarduje položaje boraca Islamske države, u prvoj američkoj vojnoj akciji u Iraku od povlačenja vojske SAD iz ove zemlje 2011. godine. Osim toga, iz aviona su izbacivani i paketi hrane i vode na planinu Sindžar, a i Velika Britanija je počela da doprema pomoć iz vazduha. Kurdima je počelo da stiže i oružje od SAD, Britanije, Francuske.
Mada je američka avijacija počela bombardovanje „na zahtev iračke vlade“, mada su intervenciju pozdravili zvaničnici Kurda i vlada u Bagdadu, mada nemački „Špigl“ piše da se „na Obami videlo koliko mu teško pada odluka o vazdušnim napadima na Irak“, sve što se dešava ostavlja gorak ukus u ustima. Obama je nedvosmisleno stavio do znanja, da SAD neće ponovo slati trupe u Irak, te da za svoju zemlju moraju da se bore Iračani.
Što se Obame i njegove nelagodnosti tiče, jeste da je na početku svog mandata najavio da će povući vojsku iz Iraka i obećanje ispunio, ali dok je tada govorio da je ponosan na ono što su Amerikanci uradili u Iraku, morao je biti svestan kakva zemlja ostaje iza američkih trupa. Posle drakonskih sankcija koje su sledile prvi zalivski rat 1991. godine, invazije zapadnih sila 2003, krvavog građansko-sektaškog rata koji se razbuktao tokom osmogodišnje okupacije, u Iraku su nestali tragovi bilo kakvog normalnog života. U razorenoj zemlji nabujale su ekstremističke grupe, ali posle odlaska stranih trupa nisu se zadržale samo u Iraku.
JUČERAŠNJI SAVEZNICI, DANAŠNJI NEPRIJATELJI: Čim je početkom 2011. počeo ustanak protiv Bašara el Asada u Siriji, džihadisti iz Iraka prebacili su se u susedstvo da pomognu u rušenju „neverničkog“ Asadovog režima, istim sredstvima koje su koristili u Iraku, prethodno u Avganistanu, Čečeniji, Libiji – samoubilačkim napadima, klanjem i silovanjima pod izgovorom vere, bezumnim i masovnim zločinima, koje su reklamirali na internetu. Bez obzira na to, imali su podršku zapadnih sila i sunitskih monarhija iz Persijskog zaliva, direktnu ili prećutnu, baš kao i u Libiji, gde su bili glavni predvodnici pobune protiv Gadafija.
Zbog toga je licemerna bila šokiranost sveta kada su u junu „Daješi“ (tada Islamska država Iraka i Sirije, kasnije Islamska država) krenuli u pohod po Iraku, navodna zgroženost što su „ekstremisti IdIS-a vodili nemilosrdnu kampanju protiv nedužnih Iračana, posebno varvarski nastrojeni prema verskim manjinama, uključujući i hrišćane i Jezide“.
Američki apeli Iračanima da se ujedine kako bi porazili islamističke pobunjenike deluju tragikomično. Tačno je da su granice na Bliskom istoku crtane veštački posle Prvog svetskog rata od strane kolonijalnih sila, ali unutar tih veštačkih granica se u prethodnim decenijama stvorio nacionalni identitet, postojao je suživot različitih religija, konfesija i nacija, naročito u sekularnijim državama, poput Iraka i Sirije. Nisu to bili rajski svetovi, ali je ono što se poslednjih godina dešava u tim državama u najvećoj meri podstaknuto od strane zapadnih sila, ravno paklu, a od nekadašnjeg suživota i tolerancije nije ostalo ništa.
KURDI KAO OSLONAC: Očigledno je da je u Iraku jedina organizovana vojska koja može da se suprotstavi pomenutim islamistima kurdska armija, a Kurdi u ovoj zemlji već odavno ne razmišljaju o ujedinjenju. Sve dok borci ID nisu počeli da ugrožavaju i njihovu teritoriju, Kurdima je haos koji su u junu posejali „Daješi“ na neki način odgovarao. Kurdi su tada iskoristili kolaps vlasti u Bagdadu i gotovo udvostručili svoju oblast na severu zemlje. Tadašnji premijer Maliki je optužio Kurde da šuruju sa ekstremistima i štite ih, a lider iračkih Kurda Masud Barzani je nagovestio da će Kurdi raspisati referendum o potpunoj nezavisnosti.
U senci borbe sa džihadistima nezavisna kurdska država u Iraku kao da se sve jasnije nazire. Resursa poput nafte i gasa na severu ima dovoljno da se trguje sa svima, Turska više nije zakleti protivnik Kurda, novu državu podržava i Izrael, borba protiv džihadista kao da daje opravdanje nastojanju nove zemlje koja bi bila u velikoj meri sekularna, i kao takva protivteža fanaticima koji divljaju po regionu.
Ostaje, međutim, mnogo otvorenih pitanja. Na primer, šta će se desiti sa Kurdima u Siriji, gde rat i dalje besni, dok se država, poput Iraka, raspada po šavovima. Sirijski Kurdi imaju neku vrstu svoje slobodne oblasti u toj zemlji, naslonjenu na Irak, ali takvu oblast imaju i džihadisti. Kurdi su u početku bili protiv Asada, ali u poslednje vreme su im mnogo veći protivnici islamski militanti, isti oni koji prave haos u Iraku. Ti militanti su početkom avgusta zauzeli i libanski grad Arsal u blizini granice sa Sirijom, a odatle ih je libanska vojska, uz velike žrtve, jedva proterala.
KRUG APSURDA: Apsurd je da je Saudijska Arabija dostavila libanskoj vojsci pomoć od milijardu dolara u borbi protiv džihadista, mada su ti džihadisti koliko juče dobijali pomoć od Saudijaca, jer se njihova drakonska verzija islama u velikoj meri poklapa sa saudijskim vahabizmom.
U Siriji žestoke borbe protiv džihadista vode Asadove snage, uz Kurde u Iraku jedina organizovana vojska dovoljno jaka da se suprotstavi radikalnim islamistima. Tako se krug apsurda zatvara. Prošle godine u ovo vreme SAD su bile spremne da bombarduju Asadove snage pod optužbom za upotrebu hemijskog oružja, a prst sa obarača je skinut u poslednjem trenutku. Da je do bombardovanja došlo, to bi dalo odlučujući vetar u leđa sirijskim ustanicima, među kojima su džihadisti najjači i najbolje organizovani. To su isti oni džihadisti koje američki avioni sada bombarduju po Iraku, pomažući tako faktički i samom Asadu. U Vašingtonu se jedna republikanska frakcija javno zalaže za bombardovanje ID-a i u Siriji, pa makar „kolateralna šteta bila jačanje Asadovog režima“.
Teško je i pretpostaviti kako će se završiti krvavi teatar apsurda koji se poslednjih godina valja Bliskim istokom. Vašington se vratio u Irak da rešava humanitarnu katastrofu za koju je najvećim delom sam odgovoran, a usled koje su ugroženi interesi američkih kompanija. Ali, ono što se dešava ne ostavlja utisak bilo kakvog dugoročnog planiranja, već poteza u iznudici, od kojih mnogi izgledaju kao kupovanje vremena i traženje krivaca na drugoj strani. Na primer, optužbe da je sada već bivši predsednik vlade Iraka Nuri al Maliki kriv za haos jer je sprovodio politički program koji je otuđio sunite, tvrdnje da će novi premijer Hajder Abadi biti bolje rešenje. Vest da je, čim je novi premijer imenovan, bombaš-samoubica napao kontrolni punkt u Bagdadu u blizini njegove kuće, rečito opisuje iračku svakodnevicu.
Britanski premijer Dejvid Kameron i mnogi zapadni zvaničnici navode da je Islamska država pretnja po zapadne zemlje, ali čini se da se moć džihadista precenjuje: to što ID preti Vašingtonu da će se zastava alaha vijoriti u Beloj kući je uobičajeno šepurenje u ratnim prilikama. Sigurno je, međutim, da su „Daješi“, kombinacija verskih fanatika i beskrupuloznih razbojnika, noćna mora stanovnika zemalja u kojima operišu. Ujedinjene nacije podigle su na najviši stepen vanredno stanje za humanitarnu krizu u Iraku, navodeći da je od juna u ovoj zemlji raseljeno više od 500.000 ljudi, čime je ukupan broj raseljenih ove godine premašio milion.
Poslednje vesti iz Iraka kažu da su kurdske snage ponovo preuzele branu u Mosulu, potisnuvši borce ID, podržane američkim bombarderima. Kurdi su, po ko zna koji put u istoriji, postali oružje u rukama drugih, verujući da se istovremeno bore i za svoju državu, prvu u istoriji. Da li će ta država iznići na ruševinama Iraka i Sirije, od kojih trenutno postoje samo obrisi na geografskim kartama, neće zavisiti samo od njih. U toku je nova velika igra na Bliskom i Srednjem istoku, koja se može završiti prekrajanjem postojećih granica, ali ne izgleda da bi i to prekrajanje donelo kraj razaranju i patnji koje se prelivaju iz zemlje u zemlju.
Krajem novembra 2007. godine sveštenik Anglikanske crkve u Bagdadu Andrej Vajt gostovao je u emisiji „60 minuta“ (CBS). Na pitanje da li je situacija za hrišćane gora tada ili za vreme Sadama Huseina, Vajt je odgovorio da je to neuporedivo, a zatim nastavio: „Nikada u istoriji položaj hrišćana u Iraku nije bio ovoliko težak.“ „Čekajte“, kazao je novinar, „hrišćani su ovde 2000 godina.“ „Da, i verovatno je sada gore nego ikada“, glasio je zaključak.
U tom trenutku teško da je Andrej Vajt mogao da pretpostavi da će sedam godina kasnije situacija biti još strašnija i da će petogodišnjeg dečaka kojeg je on krstio, sina jednog od osnivača Anglikanske crkve u Iraku, ubiti militantna islamska grupa IdIS. „Ja sam u suzama zato što me je upravo posetio neko čije je dete bukvalno presečeno na dva dela“, izjavio je Vajt pre nekoliko dana.
Hrišćani u Iraku se smatraju jednom od najstarijih hrišćanskih zajednica u svetu. Asirska crkva istoka postoji u Iraku još od drugog veka. Poznata je kao takozvana Nestorijanska crkva. Njeni pripadnici se nalaze u provinciji Niniva, čiji je glavni grad drugi po veličini u Iraku, Mosul, i u Bagdadu. U 16. veku, nakon unutrašnjeg raskola, deo Crkve je stupio u zajednicu sa Rimokatoličkom crkvom i oni su danas poznati kao Haldejska katolička crkva. Zajedno sa Sirijskom pravoslavnom (monofizitskom) i Sirijskom katoličkom, kao i Jermenskom crkvom, oni predstavljaju glavne hrišćanske crkve današnjeg Iraka.
Dok je za vreme Sadama Huseina u zemlji bilo nešto manje od milion hrišćana, od 2003. njihov broj je u stalnom padu. Izveštaji govore o mučenjima, progonima i ubistvima. Veruje se da ih je ostalo oko 300.000, a oko pet šestina svih hrišćanskih crkava je srušeno. Nedavno je više od 100.000 hrišćana prebeglo u kurdski deo Iraka. Antički grad Mosul je verovatno prvi put u prethodna dva milenijuma ostao bez hrišćanskih zajednica. U izjavi Papskog veća za međureligijski dijalog govori se o masakru zbog verskog pripadništva, odsecanjima glava, razapinjanjima na krst, vešanju mrtvih tela, primoravanju hrišćana i jezida da se preobrate na islam ili isele, otmicama devojaka kao ratnog plena…
Jezidi, za koje je šira javnost čula tek nedavno, u još lošijem su položaju od hrišćana. Reč je o zatvorenoj religijskoj zajednici čiji pripadnici govore kurdski jezik i čvrsto čuvaju čistotu svoje vere – venčavaju se unutar grupe, a Jezidom se postaje samo rođenjem. Zbog poštovanja palog anđela Meleka Tavusa (Anđeo Paun) koji se prema njihovom verovanju duboko pokajao zbog svoje gordosti te mu je Bog oprostio, a on je postao i posrednik između Boga i ljudi, smatrani su đavoljim poklonicima. Istorija Jezida je puna stradanja. Smatra se da ih u celom svetu ima oko 700.000 dok velika većina živi u Iraku. Oko 130.000 je moralo da prebegne iz regiona Sindžara u irački Kurdistan.
Početkom dvadesetog veka u Iraku je živelo više od 130.000 Jevreja, dok danas jevrejska zajednica praktično više ne postoji. Procenjuje se da ima oko 70 Jevreja u Bagdadu. Čini se da slična sudbina čeka i mandejce, staru religijsku zajednicu naseljenu na jugu zemlje. Pre deset godina ih je bilo oko 30.000 (od ukupno 60.000 u svetu), a sada ih je najverovatnije oko 5000. Mandejci su poznati kao poslednja preživela gnostička grupa.
Iako je 96 odsto Iračana muslimanske veroispovesti (65 odsto populacije su šiiti, dok suniti broje oko 35 odsto; Kurdi koji žive u autonomnoj oblasti su većinski suniti) zemlja je kroz istoriju bila ipak poznata po svojoj verskoj i etničkoj raznovrsnosti. Od toga danas ostaju samo ruševine, uz prizore i opise koje je teško i zamisliti.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
