Junker – Merkel 2:0

Za „Vreme“ iz Bona

Ona često ćuti, posmatra, osluškuje, vaga. Odlaže odluku. Bez obzira na to da li je reč o slanju nemačkog vojnog vazduhoplovstva na Moamera el Gadafija, uvođenju sankcija Vladimiru Putinu ili otpuštanju ministarke – njene kućne prijateljice – koja je pre tri decenije zaboravila da stavi fusnote tamo gde je prepisivala tuđe pasaže u doktorskoj disertaciji. Čekanje je tipično merkelovski, napisaće jedan nemački list.

Pravilo se potvrdilo i kada je pre mesec dana ona manjina birača koja je glasala na evropskim izborima dala relativno ubedljivu podršku Evropskoj narodnoj partiji, frakciji konzervativnih partija u Evropskom parlamentu (EP), kojoj pripada i Hrišćansko-demokratska unija (CDU) Angele Merkel. U zbiru sa socijaldemokratama – sa kojima zajedno vladaju od kada je EP osnovan – konzervativci imaju komotnu većinu, 412 od 751 poslaničkog mandata. Kancelarka se, mora biti, radovala što njeni i dalje dominiraju Evropskom unijom, iako suočeni sa napadima zdesna. Ali kancelarka se i te trijumfalne večeri vajkala koga da podrži za mesto šefa briselske birokratije, za fotelju koju će posle deset dugih godina napustiti takođe konzervativac Žoze Manuel Barozo.

Novi Barozo trebalo bi da bude Žan-Klod Junker, bivši dugogodišnji premijer idiličnog Luksemburga, gde su plate najveće, a mesta u restoranima sva rezervisana u vreme ručka. Na čelu minijaturne zemlje Junker je proveo 18 godina, do 2013, sve dok se nije otkrilo da luksemburška tajna služba špijunira političare. Tada je podneo ostavku i izgubio izbore. I tada je počeo da telefonira prijateljima širom Evrope, sa kojima je godinama sastančio u Briselu i za koje je uvek morao da ima vremena kao šef evrozone, na čijem je čelu bio do prošle godine. Verzirani političar, naime, nikako nije hteo u penziju. Naprotiv, hteo je da dođe na čelo Evropske komisije i dobro je znao šta mora da uradi – da obezbedi podršku kolega iz narodnih partija širom Evrope kako bi postao nosilac liste pred evropske izbore.

PITA SE ANGELA: Preko volje ga je, na kraju, podržala i Angela Merkel. „Junker kancelarki baš ide na živce“, čulo se još prošle godine iz diplomatskih krugova u Briselu. Merkel i Junker – to je istorija propale ljubavi, najpre vrele i intimne, a sada ledene, pisao je u decembru konzervativni dnevnik „Velt“. Baš tih dana je i kancelarka telefonirala više nego obično, pokušavajući da spreči Luksemburžanina da postane nosilac liste konzervativnih evropskih partija, kojem bi u slučaju pobede trebalo da sleduje najvažnija briselska funkcija.

Kao lider evrozone Junker je odigrao bitnu ulogu u prevazilaženju krize evra, delimično stupajući na teren koji je Merkelova namenila sebi. Pored pomirljivog Junkera (sam za sebe kaže da je konsenzusna mašina), nemačka kancelarka je često izgledala kao loš policajac. Demonstranti u Grčkoj nosili su njene slike sa hitlerovskim brčićima, Junker je tu prošao gotovo neokrznut. Nakon višegodišnjeg iskustva u vrletima briselske administracije Junker je sebi uzimao za pravo da s vremena na vreme oštro kritikuje sukobe Merkelove i bivšeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija. Sve to mu nije zaboravljeno.

„Merkelova bi na čelnoj briselskoj funkciji rado videla nekoga kime bi – uz pomoć francuskog predsednika Olanda – mogla lako da upravlja i ko bi bio simbol nekakve promene, poput poljskog premijera Donalda Tuska ili irskog šefa vlade Ende Kenija. Dok Junker važi za Starog Evropljanina, koji bi bio šamar Britancima, Tusk je otelotvorenje uspešnog proširenja Unije na istok, a Keni simbolizuje uspešnu kriznu politiku u zoni evra“, pisao je dalje Velt. Uz ovu dvojicu, na kancelarkinoj listi želja našla se još jedna poznata konzervativka: Kristin Lagard, šefica Međunarodnog monetarnog fonda.

VI BIRAJTE, MI ODLUČUJEMO: Iz prve i najvažnije runde Junker je izašao kao pobednik, odnosno kao nosilac liste Evropske narodne partije, večitog favorita na izborima za parlament u Strazburu. Drugu rundu je boksovao rutinski, kampanju vodio umereno (neki bi rekli mlako), obećavao i levo i desno, bio i konzervativac i socijaldemokrata, tražio i štednju i potrošnju. Na kraju su narodnjaci osvojili trideset mandata više od socijaldemokrata. Pobeda je došla uprkos istorijskom padu podrške koji se ne može pripisati Junkeru nego opštem razočaranju Briselom zbog kojeg su birači ostajali kod kuće ili glasali za radikalnu desnicu (vidi „Vreme“ 1221: Ko to tamo glasa).

Ni tada Angela Merkel nije položila oružje. Šefovi država i vlada okupljeni u Evropskom savetu zadržavaju ekskluzivno pravo da predlože bilo koga za šefa Evropske komisije. U Lisabonskom ugovoru – praktično ustavu EU – namerno je ostavljena rastegljiva formulacija: prilikom predlaganja mandatara Evropski savet bi trebalo da uzme u obzir rezultate izbora. Ali ne mora – tako je čitala kancelarka. Pre ravno mesec dana rekla je nešto u stilu razgovaraćemo, videćemo i onda se po dobrom običaju pritajila da posmatra, osluškuje i vaga.

Mogla je tih dana da pročita intervju koji je čuveni Jirgen Habermas dao „Frankfurter algemajne cajtungu“: „Naši šefovi vlada spuštaju roletne, zatvaraju se u svoju sobicu, kako bi od navodno iracionalnog biračkog besa zaštitili svoju nametljivu izvršnu vlast, koju su u godinama krize stalno nadograđivali nedemokratskim sredstvima. Nadam se da će se Evropski savet uzeti u pamet. Biće pucanj u srce evropskog projekta ako taj kružok zaista predloži nekog osim najjačih nosioca lista. Tada više nema razloga da građani uopšte glasaju na evropskim izborima. Ipak, verujem da će šefovi država i vlada izbeći takvo razuzdano uništavanje evropskog projekta, pre svega iz pravnih i političkih razloga“, rekao je filozof.

Habermas je bio u pravu – kancelarka nikako ne želi da puca u evropski projekat, a pogotovo ne sebi u koleno. I onda je čekanje najzad okončano: „Žan-Klod Junker bi trebalo da postane predsednik Evropske komisije“, rekla je Merkelova 30. maja. WAZ je pisao: „Umesto da odmah jasno stane iza Junkera – koji je kandidat i njene partije – ponašala se po navici, čekala i posmatrala kuda plovi brod javnog mnjenja, a onda uskočila na sam pramac.“ U sličnom stilu intonira i „Badiše cajtung“: „Da je Angela Merkel mašina, garantovano bi bila inteligentni sistem koji uči. Svojim taktiziranjem oko stolice šefa Evropske komisije dovela se u nezgodnu poziciju. Ishod je tipično merkelovski: greška koja je opasna po nju biva brzo ispravljena i otklonjena.“

U četvrtak, kada ovaj broj „Vremena“ bude na kioscima, u Brisel će pristizati šefovi država i vlada kako bi se konačno dogovorili o kadrovskim pitanjima. Konsenzus im ne treba – kod predlaganja evropskog mandatara dovoljna je kvalifikovana većina koju je, izgleda, Merkelova obezbedila za Junkera. Ipak, čak i ako ovaj bude izabran, evropske političke igrice nastaviće se na tri fronta, od kojih bar jedan garantuje rovovsku borbu.

BES U LONDONU: U svom rovu se već ukopao britanski premijer Dejvid Kameron, konzervativac desniji od kontinentalnih kojima pripadaju Junker i Merkelova. Za petama su mu britanski independisti koji su populističkim parolama o ugroženoj nacionalnoj državi razbili dve tradicionalne stranke na evropskim izborima. Kameron dobro vidi odakle vetar duva u Londonu. Svoje premijersko mesto može da zadrži samo ukoliko uveri birače da će se od sada Brisel manje mešati u unutrašnja posla pojedinih država. Manje Evrope – taj kredo se u Britaniji eufemistički naziva i korenitom reformom EU, koje neće biti ukoliko šef Evropske komisije postane Junker, ubeđeni evropejac starog kova.

Kameron je sa najbližim saradnicima krenuo u blickrig protiv Junkera. Tako britanski ministar rada Dankan Smit kaže da bi izbor Junkera značio da se previdi činjenica da su u Evropskom parlamentu 150 mesta dobile stranke koje ne žele nikakvu EU. „Ako Junkeru daju posao, to će bukvalno biti kao kada bi ostatku Evrope pokazali srednji prst i rekli ljudima ‘znamo kako ste glasali, ali vi grešite, i sada ćemo vam to pokazati tako što ćemo nastaviti da se ponašamo kao da se ništa nije desilo’“, kritikuje Smit. Njegov kolega iz resora finansija Džordž Ozborn za BBC tvrdi da Italijani i Nemci imaju velike rezerve prema Junkeru, ali da javno ne smeju da kažu ono što pričaju u kuloarima.

Javni istupi kao i telefonsko lobiranje kod kolega neslavno su propali – mrski Luksemburžanin je već dobio podršku većine konzervativnih šefova država i vlada, kao i svih socijaldemokrata koji imaju glas u Evropskom savetu. Kameron – ranije i sam član Evropske narodne partije – nije odustao, sada traži da se odluka odloži, da se razmotre alternativni kandidati, pa ako baš ne može, onda da se glasa, da svako jasno kaže šta misli.

To što će Kameron otvoreno ocrniti Junkera i nespremnost Brisela na reforme biće mu slaba uteha i jadno opravdanje pred biračima na Ostrvu. Ti birači bi, prema anketi lista „Obzerver“, danas prilično ubedljivo glasali za istupanje države iz Evropske unije (48 odsto za, 37 protiv). Referendum im je Kameron davno obećao, ali tek za 2017. godinu, ukoliko nakon parlamentarnih izbora sledeće godine ostane u premijerskom sedlu. Obećanje je prepredeno: izaberite me opet pa ćete dobiti svoj referendum. Suočen sa snagom independista, Kameron je verovatno shvatio da referendum mogu da raspišu i drugi – da je lako zamenjiv. Zato je, prema informacijama dobro obaveštenog nedeljnika „Špigel“, nakon evropskih izbora zapretio da će odmah raspisati referendum, ukoliko Junker postane novi šef briselske administracije.

Zbog te pretnje je Kameron u nemačkoj štampi predstavljen kao dete na fudbalskom terenu koje posle primljenog gola uzima loptu i napućenih usana ide kući. Kolege znaju da Kameron svojim populizmom pokušava da spase živu glavu u Londonu, piše „Algemajne cajtung“ iz Majnca: „Danas bi izvesno većina Britanaca glasala za istupanje iz EU. Teško je proceniti kakve bi to posledice imalo na evropsku zajednicu, ali sa sigurnošću se može predvideti da bi takav korak drastično naškodio Velikoj Britaniji – politički i ekonomski. Znajući to, ostali šefovi država i vlada ne treba da popuste Kameronovim pokušajima pritiska.“

Treba dodati i proročanski komentar koji je početkom meseca objavio bečki „Standard“: „Kameron veruje da na uspehe evroskeptičara i ekstremista treba reagovati razgrađivanjem integracije i jačanjem nacionalnih nadležnosti. Pretnja nema nikakvog smisla – sada Junker ima još veće šanse da postane šef Komisije. Jer, u Nemačkoj jedva da postoji fenomen desnih evroskeptika. Nemci su 70 godina nakon rata pouzdani i ubeđeni evropejci. Njima je muka kada čuju rečenice koje izgovara recimo Marin Lepen: ’Hoću da uništim EU!’“

Posle čitavog natezanja, nakon što je isposlovana dovoljna podrška Junkeru, članovi poslaničkog kluba Evropske narodne partije mogli su bezbrižno da se okupe u sunčanoj Albufeiri na jugu Portugala. Sa govornice je likovao domaćin Žoze Manuel Barozo, odlazeći predsednik Evropske komisije. Novi šef tog poslaničkog kluba Manfred Veber, inače bavarski konzervativac, samouvereno je rekao: „Za nas u parlamentu je jasno da je Britanija samo jedna od 28 članica, da nema pravo veta i da ne može samostalno da zacrtava agendu EU za narednih pet godina.“

PODMIRIVANJE SOCIJALDEMOKRATA: Ni Angela Merkel se ne uzbuđuje preterano zbog panike koju dižu Britanci. Pre desetak dana je lakonski rekla da se Kameronu može ponuditi protivusluga u vidu neke druge važne funkcije u Briselu. Maltene kao odšteta za pretrpljeni bol. U igri su mesto šefa evropske diplomatije, koje je do sada zauzimala britanska baronesa Ketrin Ešton, funkcija predsednika Evropskog saveta (priča se da će pripasti danskoj premijerki Hele Torning-Šmit), te sva komesarska mesta. Jedna relativno značajna funkcija više nije slobodna – mesto predsednika Evropskog parlamenta već je obećano socijaldemokratama. To je bio ključni potez kancelarke na njenom drugom frontu.

U Strazburu bi tako prvi među jednakima trebalo da ostane Martin Šulc, poraženi nosilac liste evropskih socijaldemokrata. Karijera ovog Nemca tekla je neobično i daleko od domaće javnosti u kojoj ga i danas tek svaki četvrti građanin prepoznaje. Prvo je hteo da bude profesionalni fudbaler. Kažu, nije bio daleko od toga kada je pokidao ligamente kolena. Opijao se i lečio od alkoholizma, o čemu danas otvoreno priča. Prodavao je knjige. Postao gradonačelnik mestašca kod Ahena, a već dvadeset godina poslanički hleb zarađuje u Strazburu. Ako zaista ostane na čelu Evropskog parlamenta, biće to veoma neuobičajeno – predsednici tog tela se obično smenjuju na dve ili tri godine.

Prihvatanje Šulca je žrtva koju evropski konzervativci prinose na socijaldemokratski oltar kako bi osigurali podršku za Junkera među šefovima država i vlada i poslanicima Evropskog parlamenta (vidi okvir).

Podrška socijaldemokrata nije besplatna. Osim funkcije za njihovog čoveka Šulca, veliku evropsku koaliciju uslovljavaju i popuštanjem mera štednje. Traže fleksibilno tumačenje monetarnog Pakta stabilnosti prema kojem države smeju da imaju budžetski deficit od najviše tri odsto godišnje, te ukupnu zaduženost od najviše 60 odsto bruto-domaćeg proizvoda. Dodatno zaduživanje iskoristilo bi se za smanjenje nezaposlenosti, posebno među mladima, rekao je Zigmar Gabrijel, lider nemačkih Socijaldemokrata. „Uništićemo Evropu ako nam ne pođe za rukom da ljudima obezbedimo posao“, poručio je iz Pariza, gde se okupio sa drugim viđenim socijaldemokratama Evrope.

Konzervativci su u Albufeiri poslovično morali da se pobune protiv zahteva da se kaiš štednje olabavi. „Portugal je uspeo, Irska je uspela. Grčka ide istim putem i uskoro će uspeti“, bio je ubeđen premijer iz Atine Antonis Samaras. Ni domaćini nisu zaostajali – rukovodstvo Portugala obećalo je da će i posle završetka evropskog programa štednje nastaviti da se asketski odnosi prema svojim rashodima.

Očigledno je da predstavnicima dve najveće političke familije Evrope treba konsenzus i to pre nego što ustoliče konsenzusnu mašinu Junkera. Tu na scenu stupa neupadljivi predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej. Belgijanac se već polako priprema za odlazak sa ceremonijalne funkcije, kada će imati više vremena za pisanje haiku poezije. Ipak, bio je spreman za još jedan veliki zadatak, pripremu zaključaka samita EU u Briselu, koji je u toku dok čitalac drži ovaj broj „Vremena“ u rukama.

Nema ko ne bi potpisao velike reči koje Van Rompej pominje u nacrtu: radna mesta, konkurentnost, privredni rast, socijalna politika, sloboda, bezbednost, pravosuđe… A opet, i laiku je jasno da se pojedine stavke međusobno kose, te da je protokol sastanka skrojen kako bi bilo za svakog ponešto. Čak i za Dejvida Kamerona. Naime, poslednja tačka agende samita zove se „Evropa kao globalni akter“ iza čega se krije priča o više angažovanja u svetu, što se obično svede na slanje vojnika kojekuda, što se opet više dopada sve konzervativnijem Kameronu nego umerenoj Angeli Merkel.

VEĆA NADLEŽNOST EP: Treći front, za sada najmanje naglašen, moglo bi da bude povlačenje konopca na liniji Strazbur–Brisel. Evropski parlamentarci žele više uticaja. Do sada je ta zgrada u Strazburu uglavnom percepirana kao stecište mladih i trećerazrednih kadrova nacionalnih partija, koji za masne pare pet godina glume demokratiju i raspravljaju o zabrani sijalica sa užarenim vlaknom i dozvoljenoj zakrivljenosti krastavca. Iako u najvećoj meri dizgine ostaju u rukama šefova država i vlada, Evropski parlament ima pravo glasa ili veta kada je reč o zaštiti podataka, bankarskoj uniji, trgovinskom sporazumu sa Sjedinjenim Državama ili drugim važnim temama.

Moćno oružje je što sada Parlament mora da aminuje budućeg šefa Komisije kojeg predlažu predsednici i premijeri. Dok se Merkelova, kako je gore opisano, vajkala oko Junkera, parlamentarci su jasno rekli da neće podržati nikoga osim pobedničkog nosioca liste. Tako je vodećim političarima EU zaprećeno epskom blamažom – da im kandidata odbiju njihovi politički drugovi iz Evropskog parlamenta. I to je jedan od razloga što će šansa ipak biti data Junkeru.

Kada se konačno tačke na sva tri fronta poklope, Junker će sa svojim komesarima izaći pred evropske poslanike i dobiti svoj veliki evropski posao. Mister Evro, majstor kompromisa, već negde na polovini mandata verovatno će se suočiti sa referendumom u Britaniji koji bi mogao da ostavi Evropsku uniju bez jednog od svojih osnivača. Junker će imati tri godine da ubedi mlađeg kolegu Kamerona ili njegovog naslednika da ta Evropa i nije toliko loša.

Foto: Reuters