KONJICA I POBUNJENICI: Američki nosač aviona… / foto: reuters
Poslovična Čehovljeva puška koja u prvom činu visi na zidu, a u poslednjem mora da opali, u slučaju rata u Siriji zove se hemijsko oružje. Još kada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama pre više od godinu dana rekao da bi upotreba tog oružja bila prelazak "crvene linije", posle koga bi morala da usledi međunarodna vojna intervencija protiv režima Bašara el Asada, bilo je jasno šta bi moglo da posluži kao izgovor za eventualni napad stranih sila na Siriju
Obaminu poruku su razumeli i pobunjenici, pa su više puta optužili snage predsednika Bašara el Asada za upotrebu sarina. Međutim, zapadni saveznici nisu reagovali, čekajući da vide da li pobunjenici mogu da sruše Asada sopstvenim snagama, uz logističku podršku „prijateljskih zemalja“ u oružju, opremi i novcu, a glavna istražiteljka UN za Siriju Karla del Ponte optužila je u maju ove godine pobunjenike da oni koriste hemijsko oružje.
Čini se da je čekanju došao kraj, verovatno zato što je ratna sreća u dvoipogodišnjem građanskom ratu poslednjih meseci upadljivo prešla na stranu vladinih snaga. Misija UN-a stigla je u Damask 18. avgusta kako bi ispitala navodne napade hemijskim oružjem iz februara. Međutim, pobunjenici su optužili vojsku da je tri dana kasnije koristila toksični gas u napadima na istočnim i zapadnim prilazima Damasku, od koga se navodno ugušilo oko 1400 ljudi. „Lekari bez granica“ i opoziciona sirijska Opservatorija za ljudska prava iz Londona saopštili su da je više od 300 ljudi umrlo od gasa, a da su stotine povređene. Svet su obišle stravične slike iz bolnica.
Misija UN-a dobila je novi zadatak, da proveri tvrdnje pobunjenika, ali je pri prvom pokušaju da ode na mesta gde se napad navodno desio jedno od vozila u konvoju više puta pogođeno snajperskom vatrom, a za pucnjavu su pobunjenici i vlast optužili jedni druge. Uzorci su ipak uzeti i obavljeni su razgovori sa povređenima. Mandat inspektora je samo da utvrde da li su korišćeni hemijski agensi, a ne ko ih je koristio, ali je Karla del Ponte izjavila da postoji „snažna i konkretna sumnja, mada još uvek bez nespornog dokaza“, da su nervni gas upotrebili pobunjenici, da stručnjaci UN-a još uvek nisu pronašli nijedan dokaz da su snage sirijske vlade koristile hemijsko oružje, kao i da je neophodno nastaviti istragu. Međutim, odluka o krivcu je očigledno doneta i pre nego što se napad desio.
PRSTI NA OBARAČU: Zvaničnici vodećih zapadnih sila, pre svega SAD, Velike Britanije i Francuske, odlučno tvrde da su Asadove snage odgovorne za masakr. Od „sumnja se“, „verovatno je“, „mislimo da…“, za svega nekoliko dana stiglo se do tvrdnji da je sve poznato, da Asadov režim mora biti kažnjen „jer je ubijanje civila hemijskim oružjem nemoralno“, da zbog težine počinjenog zločina za oružanu intervenciju na osnovu međunarodnih konvencija nije ni potrebno tražiti odobrenje Saveta bezbednosti UN-a. Uz vodeće zapadne sile, na intervenciju pozivaju i Saudijska Arabija i Turska. Načelnici generalštabova vojski Saudijske Arabije, SAD, Katara, Turske, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Kanade sastali su se u Jordanu da „razgovaraju o posledicama sukoba u Siriji“.
Očigledno je da se koalicija „spremnih za rat“ već formirala. Tradicionalno zveckanje oružjem i duže pripreme, koje obično prethode velikim sukobima, ovoga puta su izostale. Ili je možda bolje reći da su pripreme mnogo ranije obavljene, a da je sada u toku realizacija. U utorak uveče, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, vesti su govorile da u britansku vojnu bazu na Kipru, na manje od 160 kilometara od Sirije, pristižu ratni avioni i vojni transporteri, da je američka mornarica, poput britanske, od petka pojačala prisustvo u Mediteranu, gde ima ukupno četiri ratna broda sposobna za lansiranje krstarećih raketa dugog dometa; francuski borbeni avioni nalazili su se u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i bili su spremni da polete. Rojters je objavio da su zapadne sile na sastanku u Istanbulu navodno obavestile opozicionu Sirijsku nacionalnu koaliciju da bi narednih dana mogao biti izvršen napad na Asadove snage, i da su od opozicije dobili spisak potencijalnih meta. Izraelski mediji preneli su da su u te mete, između ostalog ubrojani „komanda Asadove vlade i kontrolni centri, aerodromske piste i kontrolni tornjevi, oružje i artiljerijska skrovišta, skladišta energenata i mobilne vojne jedinice poput tenkovskih brigada“. SAD i saveznici bi, prema navodima izraelskih novina, verovatno najviše koristili rakete sa brodova stacioniranih u Sredozemlju, poput projektila „tomahavk“.
VEĆ VIĐENO: Situacija neodoljivo podseća na početak intervencije u Libiji, osim što nema formalnog odobrenja SB UN-a, ali ta birokratska formalnost nije obavljena ni kada su napadani SR Jugoslavija i Irak, pa nikom ništa. Opet je smandrljan razlog za intervenciju – u Libiji je temperatura počela da se diže izmišljenim vestima o avionima koji su bombardovali demonstrante u Tripoliju, da bi završno objašnjenje bilo sprečavanje masakra civila u Bengaziju, pred kojim su bile Gadafijeve trupe. U slučaju Sirije, povod je uvreda elementarne inteligencije: zašto bi režim, kome je davno najavljeno da će intervencija uslediti baš zbog hemijskog oružja, sam prizvao strane snage koristeći to oružje pred očima inspektora UN-a i tako izvršio samoubistvo, i to u trenutku kada na mnogim delovima fronta dobija odlučujuće bitke? I zašto bi uopšte koristio hemijsko oružje, kada ratuje protiv protivnika koji nema avione, tenkove, artiljeriju, a prednost ima i u svim vrstama konvencionalnog naoružanja?
U prvim redovima „interventne koalicije“ su i ovog puta isti igrači – SAD, Velika Britanija, Francuska, Saudijska Arabija, Katar. Poput Gadafijevih neprijatelja, spektar Asadovih protivnika je šarolik i obuhvata mnoge naizgled nepomirljive struje, od sekularista koji žele više slobode, preko prebega iz redova režima (naročito dezertera iz vojske), do tvrdih islamista. Zajednička im je jedino borba protiv režima, nema izrazitog vođe ni grupe koja ima lidersku poziciju, ali su i u Siriji najorganizovaniji i najsuroviji ljuti džihadisti i Al kaidini borci, koji su ratničko iskustvo skupljali po Avganistanu, Iraku, Bosni, Čečeniji. Njima su protivnici i Asad i šiiti, i Kurdi i hrišćani, i svi suniti koji ne misle kao oni, a u Siriju su došli da stvore „pravu islamsku državu“, jer su oni „jedini vlasnici istine“.
Zajednički sadržilac sa libijskim ratom je i prećutkivanje pravog cilja i posledica buduće intervencije. Zgražavanje nad nevinim žrtvama je cinizam. U Siriji je do sada poginulo više od 100.000 ljudi, od toga oko 7000 dece. Poginuli su od granata, metaka, noževa, automobila bombi, a od mirovnih inicijativa zemalja koje se spremaju da intervenišu do sada je najizrazitija bila slanje oružja pobunjenicima.
Nema vojne pobede u sirijskom ratu koja neće višestruko povećati broj žrtava i izbeglih. Koliko god bi trajala i kakva god bila, oružana intervencija bi dala vetar u leđa pobunjenicima. Sirijska opoziciona koalicija već je saopštila da neće biti održana planirana međunarodna mirovna konferencija o Siriji. „Moramo kazniti ‘Bašara hemičara’, i tek ćemo onda moći da razgovaramo o konferenciji“, izjavili su lideri koalicije. Teško je verovati da bi jednom pokrenuta mašinerija stala sve dok ne bude srušen Asad, baš kao što je bio slučaj u Libiji i Iraku, a toga su sigurno svesne i vlasti u Damasku.
BANALIZOVANJE TRAGEDIJE: U borbi protiv tako mnogo i toliko nadmoćnih neprijatelja Asad nema nikakve izglede da pobedi, jedino je pitanje koliko će otpor trajati. Međutim, svođenje građanskog rata u Siriji i skoro izvesne intervencije samo na pad ili opstanak režima, banalno je pojednostavljivanje tragedije u kojoj se rastače ova zemlja. Građanski rat u Siriji je verski, sektaški, socijalni, u tom ratu su pale već bezbrojne žrtve, milioni ljudi su u izbeglištvu. Intervencija će pogurati pobunjenike ka vojnoj pobedi, ali ta pobeda neće zaustaviti haos, neizvesno je samo koji stepen i kakav oblik haosa će u zemlji vladati. Gotovo je sigurno da bi pobeda pobunjenika donela pokolj nad manjinskim alavitima, koje optužuju da su uz režim, jer je i Asad alavit; sektaško krvoproliće, nasilje nad hrišćanima, sukobi islamista i Kurda već uveliko traju.
Raspad Sirije, koji se dešava pred očima sveta, unosi jezu u region. U Libanu, zemlji čija je sudbina povezana sa Sirijom kao pupčanom vrpcom, već odavno traju sukobi Asadovih pristalica i protivnika. Libanski Hezbolah je svestan da padom Asada puca veza između ove organizacije i Irana, koja za njih znači i goli opstanak, i neće mirno čekati da se to desi. A Iran zna da padom Sirije rat dolazi pred njegova vrata, što je verovatno i jedan od ciljeva koji se ne pominju javno. Egipat, Irak, Jordan, Turska, ionako uzdrmani svojim problemima, već su primili stotine hiljada sirijskih izbeglica.
Svesne su toga sigurno i države koje najavljuju intervenciju, pa opet, svaka iz svojih interesa, najavljuju da će požar u Siriji gasiti neograničenim količinama benzina. Jezu izaziva i činjenica da istorija kao da se zgušnjava u arapskom svetu. Za kratko vreme su, uz strane intervencije i građanske ratove, u moru krvi kao države nestali Irak, Libija, Sirija, a kraj agonije se i ne nazire.
ČEKAM NAREĐENJE: Ministar odbrane SAD Čak Hejgel
Navodna upotreba bojnih otrova režimskih snaga u Siriji bila je kap u prepunoj čaši strpljenja predsednika SAD Baraka Obame, makar se to tako interpretira u Vašingtonu. Nešto kao navodni masakr u Račku 1999. godine, koji je tadašnjem predsedniku Bilu Klintonu poslužio kao povod da se zbog zločina počinjenih na Kosovu nad Albancima bombarduje SRJ. Nije to jedina sličnost: američki vojni vrh, u trenutku kada ovaj broj „Vremena“ ide u štampu, razmatra da se upravo kosovski scenario vojne intervencije primeni i u Siriji. Za razliku od Kosova i intervencije u Libiji 2011, SAD sa saveznicima u Siriji ne bi direktno pružale pomoć pobunjenicima. Bar ne u ovom trenutku.
Obamu su do pre nekoliko dana američki mediji oštro kritikovali da nema nikakav stav po pitanju sukoba vojske i Muslimanskog bratstva u Egiptu, u kojima je ubijeno na stotine civila. Po pitanju Sirije, Bela kuća sada nastupa nedvosmisleno. Inače veoma smiren ministar spoljnih poslova Džon Keri jedva je suzbijao bes kada je rekao: „To se protivi svakom osećanju za moral, to je neoprostivo.“ Mislio je na upotrebu bojnih otrova, za koju je „nedvosmisleno“ odgovorna vlast Bašara el Asada. „Naše osećanje za osnovnu ljudskost je povređeno“, zgražavao se Keri, a sirijski režim „pokušava da zataška“ čitav slučaj.
„Vašington post“ piše da su već razrađeni planovi i ucrtane mete za „intervenciju ograničenog dejstva“, koja bi trebalo da traje nekoliko dana. Naravno iz vazduha, pre svega „tomahavcima“ ispaljenim iz podmornica, ratnih krstarica ili lovaca sa nosača aviona stacioniranih u Sredozemlju. Neki mediji govore i o upotrebi bombardera dalekog dometa. „Vojska je spremna da reaguje čim predsednik Obama izda naređenje“, kaže ministar odbrane Čak Hejgel. NBC spekuliše da bi raketiranje Sirije moglo da počne već u četvrtak.
„Cilj nije svrgavanje Asada sa vlasti ili narušavanje vojne ravnoteže u korist pobunjenika“, tvrdi Ričard Has, predsednik Saveta za međunarodne odnose SAD. „Radi se o neophodnosti da se pošalje jasna poruka: sredstva za masovno uništenje ne smeju da se koriste kao normalno oružje.“ Ako je bojni otrov i upotrebljen, vojna intervencija bi zapravo bila kaznena ekspedicija, jer je njegovo uništenje nemoguće. „To je vojni horor-scenario“, objašnjava bivši Obamin savetnik Geri Sejmor, jer arsenali hemijskog oružja mogu da budu bilo gde.
London i Pariz odmah su pružili podršku Obami. Parlament će o vojnoj intervenciji odlučiti u četvrtak, rekao je premijer Dejvid Kameron. Predsednik Francuske Fransoa Oland kaže da će se „sve odigrati do kraja nedelje“, te da je sve u igri: pooštravanje međunarodnih sankcija protiv Sirije, vazdušni udari i naoružavanje pobunjenika. Jer, „sve govori u prilog tome da je Damask odgovoran za taj gnusni čin“.
Podršku intervenciji pruža i Arapska liga, koja je Asada nazvala „ratnim zločincem“ i smatra ga odgovornim za upotrebu bojnih otrova. „Ratni zločinci moraju da se izvedu pred Međunarodni sud“, stoji u saopštenju posle vanredne sednice Lige održane u Kairu.
Nemačka i Italija, sa druge strane, veoma suzdržano i skeptično govore o vojnoj intervenciji u Siriji bez mandata UN-a. Za Moskvu je pak vojna intervencija očekivano „potpuno neprihvatljiva“, baš kao što su nepouzdani dokazi da je Asadova vojska upotrebila hemijsko oružje. „Bila bi to strašna greška“, upozorava ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koja bi samo dovela do još većeg krvoprolića i imala „katastrofalne posledice“ na Bliski istok i Severnu Afriku. Vojna intervencija bez mandata UN-a bila bi povrh toga teška povreda međunarodnog prava.
SAD su odložile susret sa predstavnicima Rusije posvećen mirovnoj konferenciji u Siriji koji je bio zakazan za sredu. I Kina i Iran upozoravaju da SAD, Britanija i Francuska treba da se uzdrže od vojne intervencije u Siriji koja bi izazvala „nekontrolisani haos“.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
