Tri puta sam preko raznih kanala pokušavao da se upoznam sa njim. Nisam uspeo. Ili mu nisam bio dovoljno zanimljiv, ili je imao neke svoje razloge da izbegne susret. Izraelski list „Džeruzalem post“ ga je prozvao „najboljim šefom špijunaže na svetu“. Na zapadu su ga dugo nazivali „čovekom bez lica“. Iako sam se sa njegovim šefom, ministrom unutrašnjih poslova Nemačke (istočne) Demokratske Republike, Erihom Milkeom, čak jednom i napio i prešao na ti u Titovom plavom vozu, njega, koji je 34 godine bio šef špijunaže svoje zemlje, zamenik ministra i general-pukovnik, nisam uspeo da upoznam. Više i neću, jer je Markus Volf zvani Miša umro 9. novembra 2006. godine.
Zapadne obaveštajne službe dvadesetak godina, sve do 1979, nisu znale ni kako izgleda njihov glavni suparnik koji im je zadavao muke i postavljao im zagonetke. Jednoj švedskoj novinskoj agenciji uspelo je da ga snimi za vreme posete toj zemlji, gde je pored ostalog otišao i na groblje velikog nemačkog satiričara Kurta Tuholskog, koji je iz očaja izvršio samoubistvo, kada mu se činilo da je Hitler definitivno pobedio. Ta Volfova fotografija odmah je objavljena u nedeljniku „Špigl“.
Kada su mnogo kasnije Volfa pitali kako je uspevao da tako dugo ostane tajanstven, „bez lica“, odgovorio je da je to „samo dokaz gluposti zapadnih agencija“, jer se nikada nije krio, na paradama povodom Prvog maja uvek bi u generalskoj uniformi sedeo na tribini, a nije njegova krivica, ili pak zasluga, što ga nikada nisu identifikovali.
KONRAD VOLF: Markus Volf (1923–2006) bio je sin Fridriha Volfa (1888–1953), lekara, književnika, dramskog pisca, komuniste (našim prilikama blizak zbog svoje drame iz Prvog svetskog rata Kotorski mornari, koja je posvećena pobuni pripadnika austrougarske flote februara 1918. godine). Neki teoretičari su je nazvali „prvom istinskom dramom socijalističkog realizma“.
Logična veza preko koje sam pokušao da dođem do Miše bio je njegov mlađi brat Konrad, zvani Koni (1925–1982), filmski reditelj. Upoznali smo 1969. ili 1970. godine u istočnonemačkoj ambasadi u Beogradu u kojoj je za uži krug gostiju prikazan njegov film Imao sam devetnaest godina. U filmu je reč o momku koji sa osam godina sa roditeljima komunistima dolazi u Moskvu, sa sedamnaest za vreme rata dobrovoljno stupa u Crvenu armiju, sa devetnaest godina kao potporučnik iznenada postaje gradonačelnik gradića Bernau kraj Berlina. Film veoma iskreno razvija problem Nemca odraslog u SSSR – Rus nije postao, a Nemac više nije. Konrad Volf uopšte nije krio da je priča autobiografska.
Jedan kadar prikazuje proslavu Prvog maja 1945. godine kada su se konačno nazirali kraj rata i pobeda. Stotinak sovjetskih oficira se opija dok priprema pijanku. Pitao sam ga kako je našao toliko uverljivih statista. Rekao je da su „originali“, zamolio je sovjetske oficire još razmeštene na istoku Nemačke da igraju sebe.
Posle smo se desetak puta sretali što u Jugoslaviji, što u Berlinu, gde je od 1962. do svoje prerane smrti 1982. bio predsednik Akademije umetnosti. U DDR su akademije umetnosti i nauke bile potpuno samostalne institucije. Rekao mi je pored ostalog da razmišlja da snimi film o velikom ruskom reditelju Sergeju Ejzenštajnu i da mu ja fizički ličim na njega, da bih mogao da ga igram. Ja sam se smejao:
„Ako vi režirate, možda je i to moguće…“
OLIVERA KATARINA KAO VOJVOTKINJA OD ALBE: Duže u Jugoslaviji boravio je 1969. godine snimajući svoj film o španskom slikaru Goji prema romanu Liona Fojhtvangera. Mnoge španske scene je snimao u Dubrovniku, Kneževa palata mu je služila kao rezidencija kardinala velikog inkvizitora. Angažovao je glumce iz osam zemalja, a glavnu žensku ulogu, vojvotkinje od Albe, dodelio je našoj Oliveri Katarini.
Pričao mi je da je na tome insistirao koproducent snimanja u Jugoslaviji, generalni direktor „Avala filma“ Ratko Dražević (1918–1992), koji mu je rekao da je to Titova želja. Film je na pretpremijeri prikazan Titu, Koni Volf mu je predstavljen, iskoristio je priliku da kaže da je, eto, ispunjena maršalova želja u pogledu glumačke podele i da li je zadovoljan. Tito mu je odgovorio da pojma nema o čemu govori. Ispostavilo se da je Ratko izmislio priču o Titovoj navodnoj želji da bi progurao svoju omiljenu glumicu.
Sama Olivera je govorila o Ratku kao „srpskom Džejmsu Bondu“. To je preterano, jer se on nije bavio obaveštajnim radom, ali je, naravno, svako znao da je bio vodeći funkcioner Udbe u čačanskom kraju pre nego što mu je povereno da stvori „jugoslovenski Holivud“, domaću filmsku produkciju. U tome je bio veoma uspešan, i zbog toga što je mogao da zaposli i da iz sveta dovede koga god hoće, po ma kojoj ceni. Ratko Dražević je svakako bio kontroverzan čovek, koji i sam zaslužuje da se napravi film ili napiše roman o njemu. Njegova prva žena Živka, zvali smo je Žana, bila je lektor u izdavačkom preduzeća „Prosveta“, daleko najbolji lektor sa kojim sam sarađivao u životu, ali to je druga priča.
Jednom smo Konrad Volf i ja slučajno u istom avionu leteli iz Beograda za Berlin. Tada sam ga zamolio da me upozna sa svojim slavnim bratom. Obećao je da će ga pitati. Drugom prilikom sam ga podsetio i na tome je ostalo. Ne znam da li je svom bratu, šefu istočnonemačke špijunaže, preneo da neki tamo radoznali jugoslovenski književnik, koji ponekad prevodi Titu, želi da ga upozna. Konrad Volf je u svojoj 57. godini iznenada umro od raka.
REVOLUCIJA OTPUŠTA SVOJU DECU: Druga linija preko koje sam hteo da mu se približim bio je Volfgang Leonhard (rođen 1921), čovek slične sudbine kao braća Markus i Konrad Volf. I on je kao dete nemačkih komunista početkom tridesetih odveden u SSSR i pohađao tamošnje škole zajedno sa Markusom. U toku rata opet su bili zajedno u tajnoj školi Kominterne. Tu školu je pohađao i Titov sin Žarko Broz, baš kao i jedna prelepa Španjolka, kćerka čuvene La Pasionarije. Leonhard u svojoj knjizi Revolucija otpušta svoju decu piše kako je u toj školi vladao strog, puritanski moral, ali njih dvoje je otvoreno vodilo ljubav i niko im nije mogao ništa.
Leonhard je zapravo kršten kao Vladimir, po Lenjinu. Zbog ruskog prizvuka ime mu je promenio KP u Sovjetskom Savezu, jer se 1945. iz Moskve u Berlin vratio kao član „grupe Ulbriht“, prve desetorice Nemaca koje je Staljin poslao da u istočnom delu Nemačke stvore državu po istočnom modelu. Međutim, 1948. godine, pošto je objavljena Rezolucija Informbiroa, Leonhard se potajno opredelio za Tita, za pravo svake socijalističke zemlje da izabere svoj sopstveni put. Počeo je da sarađuje sa našim ljudima, koristio sve što je o ilegalnom radu naučio od Kominterne i tek kada je zaista bio izložen prevelikoj opasnosti uz pomoć Jugoslovena u Berlinu, prebegao je preko Praga za Beograd.
Tako smo se 1950. upoznali i sprijateljili, ja sam bio sekretar generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije Čedomira Minderovića, Leonhard je radio u nemačkoj redakciji Radio Jugoslavije. Kad se vratio u Nemačku, nasledio sam od njega police za knjige od čamovine, koje još uvek stoje u našoj ostavi za stare cipele i prazne flaše. Leonhard je studirao na Oksfordu, a od 1966. do 1987. bio je profesor na Univerzitetu Jejl u Americi, gde je predavao istoriju Sovjetskog Saveza i istoriju komunizma. Nazivali su ga „astrologom za Kremlj“, jer je nekoliko puta unapred predvideo tamošnje događaje.
Mi smo ostali u vezi, viđali se s vremena na vreme, pridobio sam ga jednom da povodom Titovog rođendana u Bonu održi svečano, po Jugoslaviju pozitivno predavanje. Dolazio je na diskusije na Korčulu, prilično se razočarao zbog zabrane „praksisovaca“, ali nikad nijednu ružnu reč o Jugoslaviji nije napisao. Živ je, hvala Bogu ili Marksu, ali sve teže komuniciramo, mada mu je glas preko telefona još uvek veseo, nekih stvari, za koje ga pitam, ne može da se seti, ali pomalo sumnjam da i ne želi da se seti.
TROJKA: Samo što sad nije reč o njemu, nego o njegovom drugu iz srednje škole, kolegi na univerzitetu u Moskvi i u tajnoj visokoj školi Kominterne za obaveštajce u Kušnarenkovu i Baškirijskoj Sovjetskoj Republici – Markusu Volfu. Leonhard – svi smo ga zvali Volođa – posle ujedinjenja Nemačke nekoliko puta se zajedno sa Mišom Volfom pojavljivao na nemačkoj televiziji, diskutovali su o svojim različitim biografijama. Volođa se rano razočarao u komunizam, Miša mu je ostao veran do smrti.
Volođin otac, Rudolf Leonhard, bio je dvadesetih godina prošlog veka tako značajan pesnik da ga je prevodio Miroslav Krleža i bio je zastupljen u prvom izdanju Enciklopedije Leksikografskog zavoda. U tom prvom izdanju nema Bertolta Brehta. Kad sam krajem pedesetih godina pitao kako je to moguće, da za Leonharda ima mesta, a za Brehta nema, odgovor je glasio:
„Drug Krleža voli Leonharda, a ne voli Brehta.“
Od tada nemam baš mnogo poverenja ni u jedan leksikon na svetu.
Više puta sam molio Volođu da me upozna sa Mišom, ali nije uspevalo, ne znam čijom krivicom.
Treći pokušaj vezan je za roman koji je Markus – Miša Volf objavio nakon što je dao ostavku na položaj šefa obaveštajnog odeljenja istočne tajne policije zvane Štazi (Staatssicherheitsdienst – Služba državne bezbednosti). Naslov tog romana je „Trojka“.
Koni Volf je pred smrt planirao da snimi još jedan autobiografski film i već mu je dao naslov „Trojka“. Nije stigao na napiše scenario, ostavio je samo beleške. Miša je odlučio da bratovljev posao na neki način završi, pa je napisao knjigu sa istim naslovom. Da li je napisao roman? Podnaslov knjige je „istorija jednog nesnimljenog filma“.
„Trojkom“ su u moskovskoj školi „Karl Libkneht“ sa nastavom na nemačkom jeziku nazivali trojicu drugara – Konrada Volfa, čiji je otac slavni komunistički dramski pisac Fridrih Volf (to je stoprocentno biografski tačno), Lotara Vloha, čiji je otac obavljao tajne misije za Kominternu, i Viktora Fišera, sina američkog novinara Luja Fišera, koji je izveštavao iz Sovjetskog Saveza sa velikim simpatijama za komunizam. Svi stanuju na Arbatu, delu Moskve u kome žive funkcioneri. Idila se prekida hapšenjem Vloha starijeg, koga prebacuju u gulag, gde će uskoro umreti. Luj Fišer razočaran napušta Moskvu i odvodi sina u Ameriku, a Lotara rodbina 1939. vraća u Nemačku. Konrad ostaje sam, počinje rat, on se kao sedamnaestogodišnjak dobrovoljno javlja u Crvenu armiju, što je opet biografski verno prikazano, Vloh postaje Hitlerov ratni vazduhoplovac, a Fišer američki vojnik. Posle rata se ponovo sreću u Berlinu i jedan drugome pričaju svoje istorije.
Ponovo naglašavam, iako dobro znaju za Staljinove čistke, logore i ubistva, braća Volf nepokolebljivo ostaju uz SSSR. I majku Volfganga Leonharda, Suzanu (1895–1984), intimnu prijateljicu Roze Luksemburg, hapse 1936. u Moskvi. Provešće dvanaest godina u logorima. 1949. je prešla u zapadnu Nemačku, gde sam je upoznao. Ljutila se na sina što se „isuviše priklonio Zapadu“.
SUMNJA U RELANI SOCIJALZAM: Prateći sudbinu te tri porodice Markus Volf prvi put u jednoj istočnoj zemlji opisuje sumnje koje su procesi pod Staljinom izazvali kod dotle vernih komunista i veoma kritički ocenjuje doba o kome se sve dotle u zemljama takozvanog „realnog socijalizma“ moglo pisati samo trijumfalistički ili makar pohvalno.
Trojka je septembra 1989. godine u nastavcima počela da izlazi u istočnonemačkom nedeljniku „Vohenpost“, a ubrzo zatim je štampana i knjiga kako u istočnom tako i u zapadnom izdanju. Istočnonemačka kritika dočekala ju je na nož, partijski organ „Nojes Dojčland“ tako upozorava da „ni general-pukovnik nema pravo da vređa svoju otadžbinu“. Ne zaboravimo, to je vreme Gorbačova, „glasnosti“ i „perestrojke“, ali istočnonemački predsednik Honeker nije bio pristalica te politike, jer je znao da će ona dovesti i do kraja njegove vladavine.
Markus Volf priča da je u to vreme posetio Honekera, razgovarali su duže od jednog sata. Shvatio je da istočna Nemačka pod svojim tadašnjim rukovodstvom neće poći putem perestrojke. U to vreme u Drezdenu živi izvesni mali, sovjetski obaveštajac Vladimir Vladimirovič Putin. Još niko ne zna da će uskoro on stupiti na svetsku scenu gromovitim koracima.
Navodim jedan jedini citat iz Trojke, godina je 1936. u Moskvi:
„U okruženju naših porodica nestaju prvo očevi ruskih učenika, koji su ranije radili u Nemačkoj. Posle toga hapse i očeve nemačkih drugova iz razreda i pojedine profesore… U kontaktu sa porodicama, u kojima se to događalo, niko nije progovorio ni reči o toj temi. Većinom smo smatrali da se radi o greškama, o posledicama zlonamernih denuncijacija…“
Ja sam tada u „Ninu“ objavio veoma pozitivnu recenziju Volfove knjige, a završio je – citiram po sećanju jer svoj tadašnji tekst ne mogu da nađem: „Le Kare, čuvaj se, ti si verovatno bio u rangu kapetana, ali sada na književnu scenu stiže general-pukovnik jedne obaveštajne službe.“ Preko sigurne veze poslao sam Volfu taj broj „Nina“, a za svaki slučaj i prevod moje panegirike, nadao sam se da će sada da mi se javi. Nije se javio.
MOJE IME JE MIŠA, MIŠA VOLF: Vrativši se u Nemačku 1945. godine Markus Volf je počeo da radi kao novinar, bio je specijalni izveštač sa Nirnberškog procesa protiv glavnih ratnih zločinaca, a 1952. godine Valter Ulbriht ga je pozvao u svoju kancelariju i naimenovao ga za šefa obaveštajne službe, koja je tek počela da se izgrađuje. Volf je imao 29 godina, a osim školovanja u Kušnarenkovu pojma nije imao o špijunaži. Ostavku na položaj dao je 1987. godine. On tvrdi da mu se politički pravac kojim se uputila istočna Nemačke više nije sviđao, smatrao je da je red da se povuče i posveti pisanju, ali je dolazio i u sukob sa svojim pretpostavljenim ministrom Milkeom. Milke, puritanski raspoložen kao mnogi stari komunisti, zamerao je Volfu njegov isuviše slobodan ljubavni život. Volf je tada rekao i da će se teško naći iko ko bi tako dugo mogao da izdrži na takvom položaju.
U zapadnoj Saveznoj Republici Nemačkoj pod američkim tutorstvom osnovana je obaveštajna služba na čije čelo je postavljen Rajnhard Gelen (1892–1979), rukovodilac odeljenja „strane armije na istoku“ Hitlerove vojne obaveštajne službe. Tek marta 1945. je sva svoja saznanja presnimio na mikrofilmove i predao Amerikancima, kojima se predao 22. maja. Prebačen je u Ameriku i 6. decembra 1947. mu je povereno da izgradi zapadnonemačku „službu“. Suparnik tom starom, prekaljenom „vuku“, koji je tokom većeg dela života bio verni pristalica Hitlera i njegov general, a zatim saradnika tek osnovane američke službe CIA, biće „klinac“ Miša Volf. I pobediće ga po gotovo svakoj liniji.
Markus Volf je posle ujedinjenja dve Nemačke napisao nekoliko knjiga i dao na desetine intervjua o svom „poslu“. Mnogo toga je rekao, ali na mnoga pitanja je odbio da odgovori. Pogrešio sam prozvavši ga konkurencijom Le Kareu, jer Miša više nije napisao ništa literarno, ako u taj rod ne spada njegov kuvar Tajne ruske kuhinje u kome se ne nalaze samo recepti, već i mnogi razgovori sa ribarima, lovcima i anegdote. O svom kuvaru Volf je rekao da je takođe pokušao da pokaže da je dobra hrana „eminentno važna za uspeh obaveštajnog rada“.
U nekim novinskim tekstovima pisalo je da je Le Kare svoj lik Karla, tajanstvenog obaveštajca sa istoka, oblikovao prema Miši Volfu. Volf:
„Ja sam to stotinu puta demantovao, Le Kare takođe. Moram da prepustim čitaocima da pronađu sličnosti ili da ih ne nađu.“
Sigurno je da su znali jedan za drugoga, ali se nikad nisu lično sreli. Baš šteta.
Kad je već reč o Engleskoj, Mišu Volfa su pitali da li je gledao filmove o Džejmsu Bondu. Odgovorio je da su ih od početka šezdesetih godina redovno gledali u njegovom ministarstvu, pa čak i proučavali. Iako su, naravno, znali da je radnja nerealna, reče da su ponešto učili o stranim zemljama u kojima su filmovi snimani i dobijali ideje za neke trikove. Volf, doduše, kaže i da bi posle imao muke sa nekim svojim saradnicima koji su film i previše bukvalno shvatali, jer bi rekli da nemaju dovoljno visok budžet da bi se oblačili ili vozili automobile kao 007. „Poneki od mojih tehničara bi pobledeo od zavisti…“
Filmovi o agentu 007 u istočnoj Nemačkoj su bili zabranjeni za javnost, navodno zbog brutalnosti, za šta je Volf rekao da je koješta, jer je u istočnonemačkim filmovima snimljenim po romanima Karla Maja bivalo i mnogo više grubosti.
OPERACIJA ROMEO: O liku Džejmsa Bonda Volf je kao šef dosta razgovarao sa svojim agentima koje je nazivao „Romeo“. Sedamdesetih godina prošlog veka, kada sam ja radio u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu, postepeno se otkrivalo da su sekretarice mnogih visokih političkih funkcionera svojim ljubavnicima, istočnonemačkim špijunima, otkrivale gotovo sve tajne koje su zanimale istočnonemačku službu. Tada je objavljena i karikatura čoveka koji sedi za ogromnim pisaćim stolom na kome stoji desetak telefona i vajka se: „Tek sam sada shvatio da sam niko i ništa, moja sekretarica definitivno ne špijunira za Markusa Volfa.“
Novinari ilustrovanog časopisa „Bunte“ su 1991. pored ostalog pitali Volfa:
„Kakvu su ulogu igrale žene kao agenti?“
Odgovor je glasio:
„Regrutovali smo sjajne mlade žene. Čarima nekih od njih bi podlegao i sam papa.“
„Da li ima mnogo toga što javnost nije saznala?“
„Verovatno ima.“
„Pa pričajte!“
„Prilikom svakog kontaktiranja nekog muškarca ili žene, privrednika ili političara, uvek postoji nekakva pozadina.“
Miša Volf je ipak progovorio o nekim konkretnim slučajevima, navešću jedan. Agent sa pseudonimom Fos (pravo ime je ostalo nepoznato) poslat je početkom pedesetih godina iz istočne u zapadnu Nemačku, kao i mnogi drugi prijavio se kao „prebeglica“, oženio se zapadnom Nemicom, koja je postala sekretarica u kontraobaveštajnoj službi. „Za nas je ona bila čudesan izvor, čisto zlato“, rekao je Volf. Preko nje su, na primer, na Istoku saznali da je Zapad uspeo da dešifruje njihov tajni sistem poruka, pa su mogli da ga preinače. Ali sam Fos se „odlepio“, postao predstavnik krupnih preduzeća, prekinuo veze sa Istokom, započeo sopstveni biznis na „drugim kontinentima“. Miša se pita šta je navelo „starog komunistu“ da prekine svoju delatnost agenta – „strah“ ili „raskošan život“.
Ginter Gaus, neko vreme glavni urednik nedeljnika „Špigl“, postao je 1973. godine državni sekretar u kabinetu predsednika vlade Vilija Branta. I njegova sekretarica je špijunirala za Mišu Volfa, a kad je otkrivena izvršila je samoubistvo. Gaus i Volf su vodili javnu diskusiju 1990. godine. U vezi s tim Miša hladno kaže da je „bivalo i tragičnih događaja“ i da „rad u službi baš i nije uvek častan, jer dovodi do takvih neželjenih rezultata“.
Agenti nisu bili posebno školovani za to kako da priđu ženama bliskim vlasti. „Koristite to što svaki muškarac mora da ima“, govorio im je Miša. „Koristite svoj šarm.“
Miša Volf, vitak, visok dva metara, zvanično tri puta ženjen, nesumnjivo je imao uspeha kod žena. To mu je njegova puritanska partija zamerala. Na pitanja da li je on lično ponekad dolazio na Zapad u svojstvu zavodnika, sa osmehom je odbijao da odgovori.
Na pitanje da li je lično nosio oružje, odgovorio je:
„Ponekad.“
Da li je dobar strelac?
„Jednom prilikom sam iz pištolja sa pedesetak metara pogodio jarebicu. Posle više nikada nisam pucao u prisustvu svog vozača ili svojih saradnika, da se ne bi narušio mit da sam maestralan strelac…“
Tvrdi da nikad nije imao telohranitelje.
MIŠA VOLF I VILI BRANT: Najveći uspeh, baš kao i najveći neuspeh Miše Volfa, vezan je za Vilija Branta. Neki poslanici Brantove Socijaldemokratske Partije (SPD) su 1972. godine prešli u Hrišćansko-demokratsku partiju. U ime CDU-a je Rajner Barcel 27. aprila te godine postavio vladi pitanje poverenja, jer je smatrao da ima potrebnu većinu u parlamentu. Prilikom tajnog glasanja se, međutim, pokazalo da mu nedostaju dva glasa. Kasnije se saznalo da je služba Miše Volfa za 50.000 maraka kupila glas demohrišćanskog poslanika Julijusa Štajnera. Sam Štajner je nakon više godina priznao da je on tada bio za Branta i tvrdio da je od SPD-a za to primio 50.000 maraka. Mišu Volfa su pitali šta na to kaže, a odgovor je glasio: „Možda je čovek naplatio dvostruko, ali je svakako u budžetu moje službe uredno proknjiženo da smo mu mi dali taj novac.“ Zamisli se čovek nad svim tim političkim preletačima kod nas i kako li to danas funkcioniše u Srbiji.
Ako je tom prilikom pomogao Brantu, Miša Volf će ga nešto kasnije, doduše ne hotimično, oboriti kao predsednika vlade.
Ginter Gijom (1927–1995) zajedno sa svojom ženom Kristom zavrbovan je za istočnonemačku službu, a 1956. godine preselio se u Frankfurt na Majni. On i žena učlanili su se u Socijaldemokratsku partiju u kojoj je svojim predanim i vrednim radom napredovao brzo i 1972. postao jedan od referenata Vilija Branta. Prva sumnja u njega pojavila se kad je istočni Berlin preko kratkotalasnih vesti šifrovano čestitao rođendane prvo saradniku „K“, pa saradnici „Kr“ i uputio „čestitke drugom čoveku“ na dan rođenja njihovog sina Pijera. (I naša Udba imala je običaj da svojim saradnicima preko ambasade čestita Dan bezbednosti 13. maj, tako bi za njihovu egzistenciju saznali svi, koji su čitali diplomatske depeše.)
Sumnja u Gijoma je osnažena 29. maja 1973, ali su zapadnonemački kontraobaveštajci zamolili da ga još ne udalji od samog Branta da bi mogli i dalje da ga opserviraju. Brant je to prihvatio. Gijom je uhapšen 24. aprila 1974. i smesta izjavio: „Ja sam oficir Narodne armije Narodne Republike Nemačke i saradnik Ministarstva za državnu bezbednost, molim vas da poštujete moju oficirsku čast.“ U postupku protiv sebe više nije rekao ni reč. Osuđen je na trinaest godina zatvora, njegova žena na osam godina, ali su pušteni, zapravo razmenjeni posle sedam godina. Gijom je posle u istočnom Berlinu radio kao instruktor agenata.
Gijom je sastavio dosije o Brantovom privatnom životu, pored ostalog o konzumiranju alkohola i njegovom dosta burnom seksualnom životu. Nije dokazano, ali se čak i u štampi pojavio podatak da je Gijom privodio žene svom šefu. Suočen s tim i verovatno razočaran u mnogo toga, Vili Brant je 7. maja 1974. podneo ostavku na mesto predsednika vlade. Brant svakako nije bio kriv što je jedan od njegovih referenata bio istočnonemački špijun. Mnogo veću odgovornost snosio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Fridrih Genšer, koji će posle toga postati ministar inostranih poslova, ili Horst Emke, jedan od najužih Brantovih saradnika, koji je Gijoma primio za referenta. Ali, Brant pritisak i medijsku kampanju nije izdržao.
Gijom je najeklatantniji primer rada „krtice“, agenta koji neko vreme miruje, obezbeđuje sebi poziciju, pa se aktivira u određenom trenutku. Volf nikad nije hteo da kaže koliko je „krtica“ imao u zapadnoj Nemačkoj ili drugde po svetu, samo je rekao da nikada „operativno“ nije radio protiv Izraela. Nisam naišao ni na kakav podatak da je Volf imao veze sa našom Udbom, mada pretpostavljam da ih je, ako ne neposredno, posredno svakako morao imati.
Markus Volf je u pismu Viliju Brantu od 21. septembra 1990. izrazio žaljenje zbog postupaka „koji su doveli do vaše ostavke… Za naneti vam lični bol, molim za oproštaj.“ Brantov Kabinet je kratko odgovorio da Brant „ume da ceni vaše rečenice u vezi s događajima 1974. godine“.
ČASNO JE BITI ŠPIJUN: Posle ujedinjenja Nemačke Markus Volf je optužen za veleizdaju. Branio se izjavom da državu u kojoj je živeo i za koju je radio, a koja je bila članica Ujedinjenih nacija, nije izdao, da zakonodavstvo Savezne Republike Nemačke za njega važi tek od trenutka ujedinjenja dve nemačke države i da može da mu se sudi samo zbog eventualnih dela počinjenih posle tog perioda. Iako je nekoliko puta bio u istražnom zatvoru, Ustavni sud Nemačke mu je dao za pravo.
Posle ujedinjenja Nemačke Volf je prvo pobegao u Rusiju, gde je svakako mogao da ostane do kraja života. Zatim je prešao u Austriju, odakle je proučavao situaciju u Nemačkoj. Piše da je razmatrao mogućnost da ode u Bugarsku, već je nabavio dinare i radovao se vožnji duž Jadranske obale, koju je planirao. Verujem da je tada imao neke kontakte sa našom službom, ali on o tome ćuti, a ako jeste, onda i taj podatak čami negde u arhivi naše službe. Dobrovoljno se vratio u Nemačku i uhapšen je na granici. Tu odluku je doneo jer je, kaže, želeo da ostatak života provede u svojoj domovini, ali i da podeli sudbinu svojih bivših agenata, da se bori za njih.
Markus Volf je uvek naglašavao da se bavio isključivo obaveštajnim radom u inostranstvu, pretežno u zapadnoj Nemačkoj, a da nikakve veze nije imao sa delatnošću zloglasne unutrašnje bezbednosti Štazi (Stasi). To nije verodostojno, jer je bio i zamenik ministra unutrašnjih poslova i morao je imati saznanja o delatnosti doušnika unutar svoje zemlje, ali je očigledno uspeo da o tome na vreme izbriše svaki konkretan trag.
U mnogim zemljama, u velikoj meri i kod nas, mrze i preziru „špijunčine“, misle da su isti kao i „doušnici“, ali nije svuda tako. Na primer u Velikoj Britaniji, ali pre svega u Izraelu, časno je i slavno biti dobar obaveštajac.
Smatram da nimalo nije slučajno što na području verovatno najpreciznijeg jezika današnjice, posebno u njegovoj matici, Engleskoj, postoji iznenađujuća povezanost između vrhunskih književnika i tajnih službi. Slavni engleski pisac Somerset Mom (1874–1965) ne samo da je u toku Prvog svetskog rata radio za britanski „sikret servis“, poznat kao MI-6, nego je 1917. godine čak neko vreme kao engleski špijun radio u SSSR. Jedan od najuspešnijih autora špijunskih romana Džon le Kare, (John le Carre je zapravo pseudonim za David John Moor Cornwell, rođenog 1931) bio je profesionalni obaveštajac britanske tajne službe MI-6 pre nego što je počeo da se bavi literaturom, a baš obratno, veliki pisac Grejam Grin (1904–1991) postao je za vreme Drugog svetskog rata obaveštajac i radio u tajnoj službi pod rukovodstvom legendarnog Kima Filbija, za koga se posle saznalo da je bio jedan od najboljih i najproduktivnijih sovjetskih špijuna. Nije dokazano, ali pisalo je u britanskoj štampi da je Grin radio za sikret servis i posle Drugog svetskog rata, on to nije potvrđivao, ali ni demantovao.
Markus Volf se pred sudom ujedinjene Nemačke branio pored ostalog i ukazujući na činjenicu da je njegov protivnik „sa druge strane“, šef zapadnonemačke obaveštajne službe BND koji je „radio to isto“, Klaus Kinkel (rođen 1956), u međuvremenu postao ministar inostranih poslova Nemačke, a prethodni šef CIA Džordž Buš stariji – čak predsednik SAD. (To je vreme Gorbačova, za Putina još niko ne zna ni da postoji.) Volf je tu činjenicu voleo da ponavlja i kad bi ga intervjuisali. Jednom su mu odgovorili da Kinkel nikada nije naređivao ubistva. Slegao je ramenima:
„To ni meni nikada nećete moći da dokažete…“ I nisu.
Na kraju svih procesa kroz koje je prolazio, izjavio je: „Tužilaštvo nije našlo ni jedan jedini dokaz da sam bio umešan u ubistva, ucene ili slično.“ U podnesci vrhovnom javnom tužiocu stoji i rečenica: „Metodi obaveštajnih službi nigde na svetu ne mogu da se mere merilom građanskog morala.“ Napisao je takođe: „Što se tiče fundamenta rada, ciljeva i metoda, ne postoji nikakva razlika između tajnih službi na svetu…“ „Ne, ne kažem da imam čiste ruke, zar iko može da ih ima ako se bavi ovom vrstom poslova?“
Zanimljivo je da su Volf i Kinkel rođeni u istom nemačkom gradiću, Hehingenu, na krajnjem jugozapadu Nemačke, i da su im očevi ne samo bili lekari, nego čak imali lekarsku praksu u istoj ulici, mada ne u isto vreme. Miša Volf je trinaest godina stariji, njegov otac je kao Jevrejin i komunista morao da pobegne iz Nemačke tri godine pre nego što će se Klaus Kinkel roditi.
IMA LI ŠPIJUNAŽA SMISLA: Na pitanje da li špijunaža uopšte ima smisla, Markus Volf odgovara: „Ostaje opravdano pitanje da li mučno traganje za informacijama ili rizično razotkrivanje tajni ima politički i istorijski smisao… Na osnovu svog iskustva tvrdim da efikasnost tajnih službi u stvari zavisi od spremnosti političkih vlasti da prime k znanju informacije ako se razlikuju od njihovog mišljenja ili mu čak protivreče.“
Helmut Šmit je, dok je još bio zapadnonemački kancelar, javno rekao da više veruje analizama švajcarskih novina nego izveštajima svoje obaveštajne službe BND. Zamolio sam Horsta Graberta, bivšeg nemačkog ambasadora u Beogradu, koji je pre Šmitove vlade u doba predsednikovanja Vilija Branta bio koordinator zapadnonemačkih obaveštajnih službi BND-a, Ferfasungsšuca i MAD (Verfassungsschutz – „zaštita ustava“ – kontraobaveštajna agencija; Militärischer Abschirmdienst – vojna obaveštajna služba), da komentariše tu čudnu izjavu. Grabert je rekao:
„Službama treba postaviti prava pitanja, onda se možeš nadati valjanim odgovorima. Ako ih pustiš da rade šta im padne na pamet, dobićeš koješta.“
Na pitanje da li je njegov život propao, Volf je 1990. godine setno odgovorio: „Jeste, naravno da je propao u mnogo čemu… Nismo postigli ono za šta smo se zalagali, što smo hteli da postignemo.“ Svejedno je do kraja ostao komunistički idealista.
Pred kraj života imao je čudnu ideju. „Na osnovu susretâ sa šefovima ili vodećim službenicima obaveštajnih službi mnogih zemalja, na primer SAD, Francuske ili Izraela, uvideo sam da su naši pogledi i iskustva sa sopstvenim vladama veoma slični…“, rekao je Volf i predložio da se pri Ujedinjenim nacijama osnuje savet penzionisanih šefova obaveštajnih službi koji će izraditi kodeks ponašanja. Na primer, da li je dozvoljeno da se agenti instaliraju i pri samom vrhu protivničkih vlada ili da li šef obaveštajne službe treba da ima punomoć da izda naređenje za ubistvo bez učešća sudova. Na taj predlog niko nikada javno nije odgovorio.
Miša Volf je umro smrću pravednika. Predveče je bio na prijemu u ruskoj ambasadi, gde je održan i mali koncert, jeo soljanku, posle toga je sa svojom trećom ženom Andreom otišao u bioskop, mirno s njom legao da spava, pred zoru se samo trgnuo u krevetu i preminuo od infarkta u svojoj osamdeset i trećoj godini.
Da li bi bar „balkanski špijun“ Ilija Čvorović, lik koji je Dušan Kovačević tako genijalno smislio, iako nije bio neki veliki šef, mogao da se udruži sa likovima Grejama Grina, Džona le Karea ili onih iz Trojke Markusa Volfa, ako već stvarni veliki obaveštajci to sigurno neće hteti. Ko zna?
