Zovite me gospodinom

foto: dragan todorović

Petnaestak kilometara od Valjeva, prema Šapcu, desno skretanje, na tabli piše “Spomen-kompleks Brankovina”. To je destinacija brojnih đačkih ekskurzija, tu grob, spomen-škola najveće srpske pesnikinje Desanke Maksimović, tu i spomenici brojnim Nenadovićima, Jakov, Mateja… koji su učestvovali u stvaranju moderne Srpske države. Sad je sve toliko napredovalo da se na tom mestu saboruje, uz kotliće, prasiće na ražnju, a ispod šatre, sa upaljena vedla, samo čuješ, ajmooo, Idem preko zemlje Srbije…

ORGANIZATOR SVE ZAMOLJAVA

Sa asfaltnog puta, preko mostića, koji na potoku, pravo u dim i larmu, koji do porte crkve, u kojoj kulturno-istorijski spomenici. Ispred bele lučne šatre, ispod koje upaljene sijalice, sa sve komanduje domaćin i organizator Jovo, ima ga i na metar i na kilo, šajkača, zulufi, crvena majica na kojoj svinjska glava, oko koje piše Pečenjara kod Jove, Brankovina. Pitamo Jovu u koliko sati je svečano otvaranje, takmičenje u brzom ispijanju piva… Jova manu desnom rukom, ništa od toga, iz Mesne zajednice tražili da potpiše za Srpsku naprednu stranku, rekli, onda će sve da bude, evo im šipak, može Jova i bez njih. A umetničkog programa će, veli, bude, od šatre, preko razglasa, grunu Ej živote, ej sudbino čovekova/ kad bi ovaj život trajo bar jedno pet vekova…

foto: dragan todorović

Do šatre velika tenda pod kojom Jova nudi pečenje i sve sa roštilja, tu i veliki kazan u kome Jova lično meša gulaš, preko puta šatra za upis takmičara, ispred komisije gomila zlatnih pehara, kotlići, a ima i jedan televizor za pobednike. Dalje, na donju strtanu, suncobrani pod kojima posade u poslu spremanja gulaša. Prvo pa ekipa “Šumadijska jaja”, kapiten ekipe pokazuje na okačene diplome, pogledamo, puno diploma, ima da pobednici Mudijade, gastro festivala, za najbolji gurmanski specijalitet…

Dalje suncobran ekipe Ježevice kod Čačka, Rumenačke pihtijade, na drvetu zalepljen beli papir na kome informacija, Učesnici sami donose uzorke jela na ocenjivanje, organizator zamoljava sve učesnike da poštuju satnicu… kako bi sudije bez pritiska ocenile uzorke… Ima i posada “Do jaja”, “Šteta što se ničega nećeš sećati”, Turističke organizacije Osečina, reporter zastane kod ekipe “Društvo lažova iz Drlače”, od Ljubovije su, dvanaest kilometara prema Bajinoj Bašti, poznati po organizovanju Takmičenja za najvećeg lažova. Jedan uze da priča, drugi da klima glavom, nemaju više takmičenje, ukinuli, a i šta će im, sad to profesionalizovano, niko ne može ni da priđe Vrhovnom lažovu, komšije im, ima tri dana, otišle na taj Svesrpski sabor, da slušaju, neće da kažu koga, na šta onaj što klimo glavom, uze sitno da se smeje i odobrava.

Novinar se vrati do “Šumadijskih jaja”, jadan uze da se predstavi, on je Živanović Zoran, od Kragujevca su, ima da kaže da je postao Viteški sudija kulinarskih veština, i posla nas do onije diploma da vidimo da su ga Vojvođanski kuvari proglasili za viteza. Kad smo pregledali vitešku diplomu, uze veli da idu svuda gde se kuva, bili u Nišu, pa Bačkoj Topoli, danas ovde, iduće nedelje idu u Prijepolje, svuda osvajaju zlatnu medalju…

DONESI NAM TURU

Reporter krenu na drugu stranu, među tezge koje bile u porti crkve, palačinke, tezga sa džidžamidže, šubare i kokarde, de ima “muzika na USB”, diskovi sa muzikom, Roki Ristić, Baja Mali Knindža, Jandrino jato, Baja Mali Knindža, guslar Milija Milić, Baja Mali Knindža… ima i proizvodi na biljnoj bazi, šećerna vuna, metalne modlice za vanilice, drvene daske i varjače, još tih plastičnih džadžamidža…

Iako nije podne, pod šat­rom dvojica već ukrstili, tuku pivo, zamanjuju, Ej mladosti, ej živote… stigoše, i zasedoše do zida šatre, dva policajca u uniforme, Jova uslužno upita, šta će, neće ništa, na dužnosti, i uzeše po pivo. Put navede novinara do “Rumenačke pihtijade”, od Rumenke, kod Novog Sada, dolaze svake godine, dolazi i Jova na pihtijadu, koja u januaru… S leve strane suncobran pod kojom zastava, i oni imaju kotlić i plastično i veliko crno bure, u kome drže led, a u ledu pivo. Ježevčani složno viknuše Šta je čovek onoga trenutka kad prestane da ljubi i pije, iznad njih od suncobrana sa transparentom “Vladimirci”, uzeše odgovaraju, Svima redom donesi nam turu/ imam ženu, ali volim curu…

Pod veliku, belu i lučnu, šatru uzeše unose još velikih crnih zvučnika, žensko u cvetnoj haljini, kosa skupljena u konjski rep, turi naočare za sunce, pa uze mikrofon, pa uze čini, Jedan, jedan, jedan… Jova sa šajkaču i voliki zulufi izmače se do kotla sa gulašom, i stade daje izjavu, ima i to, za “ TV Telegraf”, objasni u kameru da je vreme lepo, da graške pasulja treba da ostanu cele, i da ne bude ljuto, i da ne bude slano, da bude nako umereno, ko voli ljuto, nek se ljuti, ko želi slađe, nek se sladi… Reče, to je to, i završi, ali novinarka, koja bila veća od Jove, uze pita, šta Jova voli, a Jova da odgovara. ako su mrsni dani, onda gulaš, ako su posni, riblja čorba, dade i ekskluzivnu informaciju, doći će i bajkeri, čekaju da zaladi, biće umetnički program pod šatrom, “Goci bend”, najbolji u regionu…

Kad vide kako koleginica radi poso, ohrabri se i novinar “Vremena”, uze pita domaćina Jovu, pošto bilo vreme svečanog otvaranja, može li da otvori festival, Jova reče da može, u smislu zvaničnog otvaranja, ljudi su toga zasićeni, žele da to bude opušteno, bez govornika, samo slobodno, da se poštuju mere, a inače, zvao, doći će, neće o imenima, imaju hitnu pomoć, upozoravaju ljude na masno, preslano… ko došo, dobro došo, ko ne došo, nema s tim ništa… Primakoše se muzikanti, bas, harmonika i violina, uzeše da tamburaju za potrebe fotografisanja, “Rumenačka pihtijada” je svima nudila štrudlu sa makom, oni kod kace s ledom upadoše u kacu, Vladimirci digoše zastavu, sve se pomeša i odvrnu, Nije mali učio, nije imo kada/ Svako veče koma, propala mu škola i diploma…

foto: dragan todorović

Jova kroz sve to uze nosa gajbicu maline u kojoj bile dve pare od po pet hiljhada dinara, poklon anonimnog darodavca, pod belom šatrom pojačaše osvetljenje, pevaljka u cvetnoj haljini manu konjskim repom, Ja se nisam udala da bi kuću čuvala… pa nastavi, Ajdeee, pa viknu Slađano moje, slađano, oko moje jedino… Jopet bi, Ajdeee, pa bi, Otkopčaj me dok sam mlada… društvo iz ćoška, sa crnim majicama sa istim natpisom, zatraži svoju želju, pevaljka priđe, pa pusti grlo, Zovite me gospodinom, i kad ne mogu sve da platim/ imam dušu kojom mogu sve na svetu da pozlatim…

Pod malu šatru bi ručak za goste i prijatelje, nigde gradskog funkcionera, koji bi za sofru seli kako došli, sve moralo na Svesrpski sabor. Bi gulaš sa kupus salatu. Bilo i krompira. Novinar ne sačeka pečenje, diže se za odlazak, ispod šatre sa muzikom krenu Busije program, jedan sa četvrtastom glavom, digo obe ruke, Kada kreneš iz Krajine Jovo, ti ponesi ulje maslinovo…