(1956 – 2018)
Zoran Majdin je bio izuzetno hrabar, častan i beskompromisan čovjek najboljem smislu ovih riječi. Istovremeno i nevjerojatno blag, suosjećajan, sa ogromnim srcem punim iskonske, gotove dječje neiskvarene dobrote. O svakome je vodio brigu, o sebi nije nikad. Umro je poslije kratke i teške bolesti 28. aprila.
Životni moto našeg kolege glasio je: „Ljubav, mir, razumijevanje“. I to nije bila puka fraza: u njegovom izgledu, držanju i postupcima osjećala se posebna vrsta produhovljenosti – nešto iz čega se vidjelo da svoja duboka i plemenita uvjerenja živi svakim dahom. U tome se nije obazirao ni na koga i ni na što – i tako, iz decenije u deceniju, do samog kraja.
Dugi niz godina oslovljavao sam Majdina sa Stari majstore. I to ne samo zbog njegovog ljubavi prema tehnici i inženjerskom obrazovanju koje su mi, kao i svima nama u „Vremenu“ – mahom nesvršenim studentima – veoma imponirali; zvao sam ga sa Stari majstor zbog ogromne posvećenosti, temeljitosti i vještine koje je unosio u sve što je radio. A radio je zaista majstorski: iza njegovog nonkomformizma i prezira prema svim oblicima prisile i formalizma, stajao je metodičan i beskrajno radoznao um pun ogromnih znanja. U tom smislu, istim jezikom je razgovarao sa građevinskim radnicima i ministrima, novinarskim početnicima i urednicima. Svakog je poštovao, nikome nije podilazio. I još nešto – sve je lično morao vidjeti i obići, svaki navod i svaku činjenicu provjeriti… Čitaoci „Vremena“ pamtiće ga po brojnim tekstovima vezanim za infrastrukturnu izgradnju, urbanizam, saobraćaj, poljoprivredu i brojne druge teme važne za vitalne probleme građana Srbije.
Nepravdu, diskriminaciju i zloupotrebu moći i vlasti, Majdin je doživljavao lično. Svoje probleme nosio je bez vajkanja ili kukanja, hrabro i bez žaljenja. Njemu, kao i nama u svima „Vremenu“ nikada nije bilo lako i jednom sam ga u nekoj od cikličnih kriza upitao kako mu uspijeva da uvijek ostane vedar, staložen i pun optimizma. Rekao mi je: „Znaš, ja sam veoma bogat čovjek“. Kada sam ga pogledao preko naočala, nasmijao se i rekao: „Imam tri sina i suprugu Majdu. Što više čovjek može da poželi“.
Preranim odlaskom Zorana Majdina, izgubili smo ne samo kolegu i vrsnog novinara, već i prijatelja na koga smo se uvijek mogli osloniti.
Gde su se denuli članovi vladajuće partije i Vučićevi trabanti? Kako je moguće da od tih silnih stotina hiljada pristalica ostade skoro pa brisani prostor? Kolika je zaista mogućnost vladajuće partije da u svoje redove privuče (neke nove) javne ličnosti i eksperte za buduću vladu? Šta sve to dogovori o društvenoj i političkoj klimi, osim da je strah promenio stranu
Dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu kaže za “Vreme” da ju je ubo nožem sam predsednik države Vučić pošto on sprovodi orkestriranu hajku na nju od samog početka blokada u ovom gradu. “Ne mogu da verujem šta se dogodilo, ali kad bolje razmislim, podsvesno sam ovo i očekivala, jer je ovaj represivni i totalitarni režim u svojoj završnoj fazi sigurno spreman i na ovo”
Dok je deo javnosti uznemirila činjenica da je Aleksandar Vučić razgovarao sa Evropskom unijom posle 15. marta, ne čini se da to išta znači Briselu. Možda novo studentsko hodočašće do Strazbura unese malo emocija i u taj ograđeni politički prostor
Kada se napravi čak i površna specifikacija dosadašnjih dometa, odnosno političkih i društvenih pomaka tokom zimske borbe građana za normalnu Srbiju, stvari ne stoje loše. Nije u pitanju isprazni optimizam. Hajde da pokušamo da poređamo stvari nekom logikom
Kako je nastao tobožnji kamp “studenata koji žele da uče” u Pionirskom parku, ispod prozora predsednika Srbije? Šta se tamo dešavalo i zašto je cela ideja od prvog dana postala sprdnja? U čemu se krio pravi cilj kampa i zbog čega nije ostvaren? Ko je postao kralj Pionirskog parka, ko njegovi podanici i ko je sve dolazio da ih obiđe? I kakva je sada situacija ispred Predsedništva Srbije
Na mestu susreta privida i stvarnosti nalazi se nož u rukama građanke koja je skoknula do prodavnice po konzervu graška, pa onda tu konzervu, onako u mimohodu, hitnula na omraženi lik
Psihički labilna žena u Nišu nije napala slučajnog prolaznika, nego je napala ciljano. A ko je to mesecima crtao metu na čelu Natalije Jovanović i mnogih drugih?
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
