Znali, ćutali i novac potrošili

Kada gledamo snimke rušenja potpornog zida na deonici međunarodnog auto-puta E-75 koja prolazi kroz Grdeličku klisuru par desetina kilometara od Leskovca, čitava stvar može da dovede do osećanja uzvišenosti. Gledano kroz monitor mobilnog telefona ili ekran računara, prisustvujemo prizoru delovanja neukroćene prirode, vidimo kolika je moć u nekim pojavama koje su daleko od domašaja ljudskog razumevanja.

Da je Imanuel Kant to video kada je pisao studiju „O lepom i užvišenom“, verovatno bi taj prizor uzeo kao primer nečega što je uzvišeno. Sila prirode, kada posmatramo njeno delovanje sa bezbedne udaljenosti, može da nas ispuni nekom prijatnošću jer svedočimo jednoj fascinantnoj pojavi. U ovom slučaju, koji potresa Srbiju već drugu nedelju, to uzbudljivo delovanje prirodnih sila u Grdeličkoj klisuri, iznad leve obale Južne Morave u mestu Predejane, dovelo je do zaustavljanja radova na najznačajnijem infrastrukturnom objektu u trenutku kada se po ko zna koji put govorilo da će „sve biti završeno“ do kraja ove godine.

foto: vlada živojinović

KALVARIJA U GRDELICI: Ogroman deo potpornog zida se urušio, prema onome što sada znamo sam od sebe, ta pukotina u zidu je najpre zatvorila put, a sa druge strane otvorila mnogo pitanja o načinu izgradnje putne infrastrukture u Srbiji koja su bila potisnuta u drugi plan entuzijastičnim najavama o nezabeleženom broju izgrađenih kilometara auto-puta i o dramatičnim dometima srpske vlade u toj oblasti. Kontekstualno, predejanska kalvarija dogodila se neposredno posle istinske tragedije koja je pogodila italijanski grad Đenovu u kojoj se srušio jedan vijadukt što je imalo za posledicu smrt više od 80 ljudi – tragedije koja je obišla ceo svet. Na sreću, ako se o tome može govoriti, srpska verzija survavanja auto-puta dogodila se u trenutku kada se taj put još uvek ne koristi, pa nije bilo ljudskih žrtava, ali je prašina koja se podigla posle obrušavanja desetina tona zemlje dobacila i do prestonog Beograda i izazvala kašalj i suze u očima mnogih. Pored toga, činjenica da je ovo treće rušenje zaštitnih zidova na deonici kroz Grdeličku klisuru u poslednjih pola godine, ukazuje i da postoje ogromni problemi u sprovođenju tog građevinskog projekta, oko koga su se mnogi sporili godinama unazad.

Posle prvobitnog šoka i izjave direktora JP Koridori Srbije Zorana Babića da je on znao da će se ovo desiti, ali da nije mogao da spreči „jer je priroda bila brža“ (kao da je i sam kao Kant osetio uzvišenost pred moćima prirode), kontrolu je preuzela ministarka Zorana Mihajlović inicijativom za utvrđivanje odgovornosti, pozivanjem srpske tajne službe da ispita celu stvar (kao da je reč o terorističkoj akciji) i, na koncu, zahtevom Inženjerskoj komori Srbije da oduzme licence inženjerima čiji se potpisi, valjda, nalaze na projektnoj dokumentaciji.

U zbiru, desilo se ono što se ponekad dešava na takvim građevinama, država je reagovala i stručnjaci koji su potpisivali dokumentaciju biće kažnjeni proterivanjem iz struke. Nemamo odgovore na pitanja ko je odobrio projekte, koja je uloga ljudi iz Koridora Srbije, sadašnjeg i rukovodstva koje je vodio Dmitar Đurović, na koji način je ministarstvo nadgledalo radove koji kasne godinama i, na kraju, da li je moguće da ni ovakav incident ne nosi nikakvo osećanje odgovornosti ljudi koji su „na vrhu lanaca“ – neka to budu samo Zoran Babić i Zorana Mihajlović pa da možda pomisle da je posredna odgovornost na njima i da možda ne bi trebalo više da budu na mestima na kojima se nalaze?

I da je najbolja ministarka građevine na svetu, Zorana Mihajlović morala bi da pokaže da je svesna da i na njoj leži odgovornost zbog činjenice da se poslovi na izgradnji putne infrastrukture odlažu u beskraj i da se pored toga dešavaju i ovakve katastrofe. Ona je pre ove propasti imala i problem sa čuvenim nelegalnim objektom na Pančićevom vrhu kada se pokazalo da vodi ministarstvo koje nije u stanju da sprovodi odluke koje je donelo. Pošto nije uspela da sprovede svoju odluku koja se ticala rušenja te zgrade u Nacionalnom parku Kopaonik, ona je rešila da raspiše tender za angažovanje građevinske firme koja bi trebalo da poruši ne samo taj nego i na desetine drugih objekata koji su nelegalno izgrađeni širom Srbije u zaštićenim urbanim i „prirodnim“ zonama.

Pored toga, još jednom se našla na udaru SNS aparatčika koji čekaju svaku priliku da je oblate u tabloidima, ali je ona takve situacije do sada efektno rešavala javnom podrškom svemu što radi Aleksandar Vučić i napadima na one koji ne vide značaj njegovog pregnuća.

Kada je reč o deonici auto-puta kroz Grdeličku klisuru, Zorana Mihajlović odlično zna čitav slučaj jer je na čelu Ministarstva od proleća 2014. godine, a odluka o tome kako će put izgledati na toj deonici doneta je u njenom mandatu, u jesen 2014. godine posebnom Uredbom o izmenama uredbe kojom je definisan prostorni plan za izgradnju tog dela auto-puta.

TEŠKA DEONICA: Za one koji slučaj nisu pratili „od početka“, a to je, u poslednjoj inkarnaciji, od 2009. godine i vremena kada su se za tu oblast pitali ljudi iz DS-a i SPS-a, a najviđeniji bio Milutin Mrkonjić, u to vreme ministar za infrastrukturu, debata se vodila o tome koji je najbolji način savladavanja teške deonice kroz Grdeličku klisuru.

U jednom trenutku je izgledalo da će „problem“ biti rešen izgradnjom tunela, kao što je, na primer, primenjeno u Grčkoj kada se gradio put Solun–Igumenica, ali se tada „pobunila“ lokalna zajednica zbog motela u Predejanu, čuvenom svratištu svih koji putuju kroz Srbiju na tom delu puta. I umesto da „struka“ i računica kažu šta je najbolje rešenje, odjednom je počelo da se govori o tome da put treba da pravi samu klisuru, da bukvalno ide iznad reke ili pored nje, tamo gde je moguće, e da bi se omogućilo da motel opstane a sa njim i samo mesto jer „zavise od posla u motelu“.

Sve do smene vlasti 2012. godine nije se puno odmaklo na utvrđivanju trase, ali se od 2014. i pomenute Uredbe i to znalo i krenulo se u realizaciju. Oni koji putuju ka Grčkoj ili Makedoniji čeznu da se i to parče završi i da onda bukvalno od Subotice do Atine bude auto-put u šest traka. Ovog leta je izgledalo da će radovi biti završeni možda u narednih godinu dana jer su veliki delovi deonica kroz klisuru bili završeni: put izgleda spektakularno ali nakaradno, veći deo je zapravo izdignut iznad korita Južne Morave, pa onda ide malo levom stranom, pa malo desnom, pa kod mesta Caričin grad prelazi na istočnu stranu klisure gde se iz moćnog vijadukta utapa u veliki tunel Manajle; kada se iz njega izađe, ide se jednim pa drugim vijaduktom pri čemu je drugi visio iznad predgrađa Vladičinog Hana oko kog su načičkane porodične kuće.

Ispostavilo se, to se sada vidi, da je odluka o pravljenju puta kroz deo klisure u kom se nalazi motel Predejane, bez kopanja tunela, bila hrabra ali neutemeljena u pripremi, pa su se dogodile ove povezane katastrofe u kratkom periodu.

Da li zbog toga što se želelo izaći u susret potrebama lokalne zajednice (samo, to je veoma sporno jer auto-put je mnogim kućama maltene u dnevnoj sobi), da li zbog toga što je vlasnik motela toliko moćan da je uspeo da izdejstvuje rešenje koje će njemu obezbediti goste, da li zato što je izvođač menjao prvobitni projekat i radi ušteda prijavio jeftiniju varijantu a sve u dogovoru sa kompanijama koje su izabrane da sprovode nadzor, ili je sve zaista samo delovanje „više sile“ pred kojom je čovek nemoćan – sve to ćemo možda saznati vrlo brzo (cinik bi rekao čim BIA istraži stvar), ali će ostati utisak da je ta deonica problematična i biće potrebno mnogo uveravanja da je na tom mestu bezbedno voziti 130 kilometara na sat.

Za sve vreme ne oglašava se Aleksandar Vučić, čovek koji je za svog vakta čini se najviše govorio o neverovatnim uspesima u izgradnji auto-puteva. Da li zanet drugim temama, da li zato što sada odjednom ne želi da se meša u posao Zoranu Babiću i Zorani Mihajlović, Vučić ćuti i kao da čeka da se zid „sanira“, da se deonica pusti u promet i da lično provoza šleper da bi Srbiji pokazao da je sa putem sve u redu i da reka putnika može da poteče. A koja je cena, ko su ti što su podizvođači, kako su oni izabrani, da li neko nadzire njihov rad… to će ostati bez odgovora samo ako se put ne sruši. Sačekajmo da vidimo ko će i kako izdati, jednom, ako do toga dođe, upotrebnu dozvolu. Da vidimo da li će tada biti inženjera sa licencom.