fotografije: imrana kapetanović
“Moramo prvo da rehabilitujemo politiku da bi institucionalni narativ odozgo prestao biti do te mere dominantan. Upravo sam zato uvek prizivao ulogu organizovane religije u pomenutim procesima, jer je ona jedina na ovim prostorima dovoljno snažna i dovoljno autonomna da može parirati državi. Ako religijske zajednice, kao organizovane institucije, ne smognu snage da pruže podršku autentičnim pamćenjima odozgo, da priznaju tuđoj žrtvi da jeste žrtva i priznaju njenu patnju, teško će se stvari značajnije promeniti”
Region je ponovo u previranju. Sve je više incidenata ili, kako vole da javljaju mediji – porasta tenzije. Iako su ratovi u bivšoj Jugoslaviji završeni pre više od dve decenije, traume su i dalje prisutne, a dobar broj političara i nastavlja da igra na kartu raspirivanja pa gašenja požara. Pitanje kulture sećanja postavlja se kao važna i aktualno o kojoj god temi da je reč – bilo da se radi o odnosima između država u regionu, njihove unutrašnje politike tih država ili odnosa međunarodnim akterima.
Šta rade političke elite? Kako se prema tome odnose religijske zajednice?
Dino Abazović, profesor sociologije religije na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, govori o etnopolitikama, opasnim tišinama, što mogu, a šta (ne) čine verski lideri i vernici, o potrebi za rehabilitacijom politike, ali i o zaceljivanju osećaja za razlikovanje dobra i zla kroz suočavanje sa senkom.
“VREME”: Pre desetak godine ste kazali: “Značajan broj stanovnika Bosne i Hercegovine doživljava religijske simbole kao nacionalne. Interesantno je, međutim, da danas bosanskohercegovačkim političarima, to je moj dojam, religijske zajednice sve manje trebaju. Brak iz interesa počeo je da puca, nije situacija kakva je bila devedesetih godina. Imam utisak da ljudima sve više smeta politiziranje religije i religiziranje politike.” Kako vam to zvuči danas?
DINO ABAZOVIĆ: Radilo se tada o jednom pozitivnom trendu potkrepljenom mojim, ali i istraživanjima drugih naučnika. I danas se, iako vam to možda ne izgleda tako, u Evropskoj studiji vrednosti za Bosnu i Hercegovinu pokazuje da najveći broj stanovnika i dalje, od svih institucija, najviše poverenja ima u verske institucije, ali veza između politike i religijskih zajednica – ono što sam nazvao politiziranje religije i religiziranje politike – ne donosi više onakvu vrstu simboličkog kapitala kao što je to bio slučaj devedesetih. Etnopolitičari u celom regionu, ili kako ih nazivam etnopolitički preduzetnici, još uvek žele da koriste simbolički resurs preklapajućih religijskih i etničkih identiteta. Ipak, građani, pogotovo u BIH, uglavnom govore da to nije autentična religioznost, kao i da to ne bi smelo biti trend kojim se grade ozbiljne politike za 21. vek. Kada izražavaju svoju naklonost verskim institucijama, oni pre svega govore o etičkim, moralnim načelima, humanitarnom radu i duhovnim potrebama, dok neprestana insistiranja da religijska pitanja služe kao opravdavanja loših politika ljudi sa velikom skepsom odbacuju.
Gde još vidite problematične tačke preplitanja nacionalnog i verskog i posledice toga?
Ključni problem je što najveći broj ljudi u regiji ne pravi razliku između verskih i nacionalnih identiteta. Ta se intelektualna konfuzija odslikava u mnoštvu problematičnih tačaka javnog života na prostorima bivše Jugoslavije. Jednim delom je to bio slučaj i sa ostalim državama Centralne i Istočne Evrope koje baštine bivši socijalistički sistem. Ali je kod nas to posebno naglašeno zbog istorijskog narativa o urušavanju etničkih i konfesionalnih identiteta jednih u druge. A oni se moraju razdvajati zato što su dominantna religijska učenja na našim prostorima univerzalna. I istočno hrišćanstvo je jednako univerzalno kao katoličanstvo i islam. Činjenica da je pravoslavna crkva nacionalna odnosno narodno organizovana ne umanjuje značaj univerzalnog pripadanja jednoj grupi, mnogo široj od bilo kojeg političkog kolektivnog identiteta kao što nacija jeste. Jer hrišćansko učenje podrazumeva da se prelazi preko granica etniciteta ili jezika; pripada se verovanjem, a ne kakvim partikularnim karakteristikama. S obzirom da se ne pravi principijelna razlika između etničkih i religijskih identiteta, religija se kod nas u najvećoj meri ne pojavljuje kao faktor mira. Jer vi principijelno ne bi smeli da pravite razliku između one osnovne binarne distinkcije: prijatelj–neprijatelj, kolega–suparnik… Sve dok u takvom kontekstu, kao poslednje utočište kolektivne mobilizacije, naglašavate nešto što je vezano za nadnaravno i onozemljasko – a to je u ovom slučaju religijski narativ – ne možete uvesti argumentovanu, racionalnu debatu o svakodnevnim problemima.
A šta bi, po vama, trebalo da bude odgovor religijskih zajednica danas na to etnopolitičko preduzetništvo?
Problem je što organizovana religija, u svojim narativima, nije većinski zainteresovana za pitanja od svakodnevnog interesa ljudi u regionu. Na primjer, za socijalnu pravdu. Hoću da kažem ovo: možda je danas značajnije ono o čemu religijske zajednice ćute, a ne ono o čemu govore. Mi se često pozivamo na medijske iskaze religijskih velikodostojnika – i treba ih analizirati, pozitivne i negativne – ali je veći problem o čemu se ćuti. Tu ćutnju sam unazad desetak godina nazvao – upravo na pitanju suočavanja sa prošlošću – zlokobna ćutnja. Zašto zlokobna? Jer se nisu jasno odredili prema tamnoj strani svoje istorije devedesetih godina. I to nas stalno vraća u tačku iz koje ne možemo da iskoračimo, a to je njihova moralna dužnost.
Koji bi bio cilj zdrave kulture sećanja?
Ljudi moraju da razumeju da se kultura sećanja gradi i konstruiše u zajednici. Mi većinom mislimo da se individualno sećamo i individualno pamtimo, ali naprosto nije tako. Svi narativi su izgrađeni od mikrozajednica do ukupnog ambijenta u kojem nastajemo. Osnova pozitivne kulture sećanja je da prihvatimo da postoje stvari koje je neko činio u naše ime, a koje su se dešavale u negativnom spektru, i da je to tačka preko koje drugi i drugačiji ne može da pređe, bilo da je taj drugi važni Drugi ili obavezni Drugi. Međutim, ta kultura pamćenja nije potrebna samo zajednici, već i pojedincima. Stara je teza da je zajednici potreban zaborav i da one moraju zaboraviti da bi išle dalje. Ali ovde govorimo o potrebi pojedinaca da rekonstruišu svoje živote i da kroz pozitivnu kulturu sećanja povrate, odnosno ponovo izgrade, unutarnje kapaciteta da razlikuju dobro od zla, pravedno od nepravednog. Nažalost, ovde se u javnom prostoru nameće kultura sećanja kao zlopamćenje, što se religijskim učenjem nema nikakve veze.
Pominjete rehabilitaciju politike. Na šta ste tačno mislili?
Pre svega moram da kažem ovo: deluje da su često političari u Beogradu i Zagrebu najviše voleli da mogu da budu hrvatski i srpski političari u BiH, ali im to baš ne priliči jer bi time pokazali ružno lice Evropi. Nažalost, BiH se tu pojavljuje kao poligon na kojem Srbija i Hrvatska iznose svoje politike i rešavaju svoja unutrašnja pitanja, a pogotovo u vezi sa trećim akterom – međunarodnom zajednicom, Evropskom unijom… S obzirom da je ušla u EU, Hrvatska je to na neki način rešila. Ali Srbija i dalje ima problem sa tim, naročito sada u situaciji oko Rusije i otvorenog pitanja Kosova. I to je nešto što se veštački pokušava vezati za BiH. Predsednik Vučić, recimo, uporno govori da poštuje teritorijalni integritet BiH, ali ga nikada nismo čuli da poštuje teritorijalni suverenitet BiH. I to nije semantička stvar, već se radi o nedovršenim procesima raspada bivše Jugoslavije.
A kada je reč o rehabilitaciji politike u unutrašnjem smislu?
U svim našim državama živi javni narativ koji kaže: politika je najprljavija stvar, svi političari su korumpirani i beskrupulozni, to su ljudi koji nisu ostvareni u drugim oblastima svog života. Istovremeno, vlada potpuna submisivnost politici, odnosno rešenja za sve probleme se traže u politici, bilo da ti problemi jesu ili nisu objektivno politički. Mnogi od njih se mogu rešavati građanskim angažmanom, kroz nevladine organizacije… Ljudi treba da izađu iz okvira u kome će sve probleme rešiti politika. A politika ih u stvari ne rešava. Kao što politički angažman nije samo izaći i glasati, a onda četiri godine ne raditi ništa.
Sam termin nije jasno definisan i čini mi se da je zavisan od šireg konteksta, ali šta bi po vama bila autentična sekularnost na našim prostorima?
Mi smo kao društvo od 1946. naovamo prošli nametnuti sekularizam kao političku doktrinu. Ali šta bi on podrazumevao u autentičnom smislu? Da ljudi koji zasnivaju svoj svetonazor na religijskim i oni koji zasnivaju svoj svetonazor na nekim drugim stavovima, koji nisu vezani za religiju, imaju jednaka prava i odgovornosti u javnom prostoru. Autentična sekularnost podrazumeva javnu ulogu religije u svakodnevnom životu, ali samo onda dok se ona ne poziva na simbolički kapital posebnosti, a koji zapravo nema nikakav validan argument za ono što traži u javnom prostoru. Sama činjenica da ste vi religijska zajednica vas ničim ne favorizuje u odnosu na bilo koje druge svetonazore. Ne sme biti prisile ili pozivanja na posebnost. Sve dok pružate argumentaciju koja je ubedljiva i vašim pripadnicima i sledbenicima, ali i onima koji se ne osećaju tako, ona je dobrodošla. Drugo, religijske zajednice moraju da znaju da zahtevanje određenih prava podrazumeva i odgovornost.
A koliko, prema istraživanjima, deklarisani vernici žive prema učenjima svoje verske zajednice?
Mi imamo zaista veliki broj ljudi koji su autentično religiozni i koji svoju religioznost ne koriste da bi ostvarili izvanreligijske ciljeve. Međutim, religijski svetonazor je nažalost u svim državama o kojima govorimo postao socijalno poželjan u javnom prostoru. A ta socijalna poželjnost ne bi bila problematična da se takozvana ekstrinzična (spoljašnja) religioznost ne koristi za ostvarivanje izvanreligijskih ciljeva. Naravno da intrinzična (unutrašnja) i ekstrinzična religioznost nisu striktno odeljene, naprotiv, ljudi su uglavnom u isto vreme i intrinzično i ekstrinzično religiozni. Međutim, kada se ljudi pozivaju na autentičnu religioznost, oni prizivaju intrinzičnu religioznost koja podrazumeva religijski svetonazor zbog religijskih, duhovnih razloga. Kod nas je javni prostor bio preplavljen kvazireligijskim svetonazorom, gde se religija koristila za ostvarivanje izvanreligijskih ciljeva. I to je taj otrovni poklon religijskim zajednicama. A nažalost, religijski autoriteti su često ostajali nemi na zloupotrebu religije.
U bivšoj Jugoslaviji, čak i za vreme SFRJ, postojao je veoma visok stupanj religijske samoidentifikacije. Međutim, religija nije bila prisutna u javnom prostoru. Ona je bila potisnuta u privatnu sferu i ljudi nisu imali dovoljno iskustva sa religijskim zajednicama. Najveći broj stanovnika koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji upoznaju religijske zajednice, njihovu unutarnju strukturu, tek devedesetih godina. I onda nastupa provala religijskog svetonazora u javni prostor, i buja ta potreba da se društveno poželjni identitet potvrdi. A to je najpre pogodovalo onima koji će ga zloupotrebiti da ostvare svoje ciljeve.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
