Zlo vreba sa kioska

Slučaj dvanaestogodišnje Monike, otete i zlostavljane devojčice za kojom se danima tragalo, po mnogo čemu je prvi, jedinstven i antologijski. Pre svega, srećom, jedan je od retkih u kojima je oteta devojčica pronađena živa. Sve ostalo po čemu će ostati zapamćen pokazuje da su naši mediji, a samim tim i naša država i društvo toliko zaglibili, da je rešenje nemoguće i nazreti.

Na samom početku, mediji su uglavnom radili ono što im je posao – izvestili o nestanku, apelovali da se dete pronađe, objavili njenu fotografiju i ostale podatke koji bi mogli biti od pomoći. Međutim, medijska „vrata pakla“ nisu dugo ostala zaključana. Odrškrinula su se 27. decembra, kada „Kurir“ objavljuje ispovest osumnjičenog, u kojoj on navodi da svoje žrtve ne bira nasumično i objašnjava svoju opsesiju. Pošto ovakvo promovisanje nasilja nije bilo dovoljno, 30. decembra, kada je dete pronađeno, počinje nazapamćeno tabloidno orgijanje koje je dovelo do čak dve žestoke reakcije Ministarstva za kulturu i informisanje, mnoštva drugih reakcija, više krivičnih prijava, oglašavanja Tužilaštva i, zaista, teško je poverovati – izvinjenja „Srpskog telegrafa“.

ARMAGEDON U NAJAVI

Prvi znak upozorenja za sve što će se događati bila je fotografija deteta snimljena u sanitetskom vozilu, na putu za bolnicu. Jasno se videlo da je devojčica ošišana, videle su se prljave pantalone i više znakova njenih muka. Pošto je fotografiju snimio neko ko je bio unutra, u vozilu, blizu vozača, nema dileme da je u pitanju neko od zdravstvenog osoblja, ko je svoj trud verovatno dobro naplatio, a mediji to više nego dobro iskoristili. Iako im Kodeks novinara Srbije (pa i zdrav razum) nalaže da budu tampon zona između javnosti i službenih li­ca koja svoj posao ne znaju ili ne rade pošteno, i iako im je svakako bilo jasno da se tom fotografijom krše prava deteta – „Informer“, „Alo“, „Večernje novosti“, „Kurir“ i „Srpski telegraf“ objavili su je na naslovnim stranama.

Na prvi pogled, ništa čudno – imajući u vidu da neki od ovih bastiona tabloidnog zla već dve godine uporno objavljuju čak i fotografiju ubijene pevačice Jelene Marjanović, sa sve krvavom majicom, zagnjurene u blato u kojem je okončala. Ipak, pošto je u pitanju živo dete, to je izazvalo priličnu pometnju – oglasili su se novinarska udruženja, Savet za štampu, medijski analitičari, pa čak i tradicionalno nemo Ministarstvo kulture i informisanja u čije je ime nastupio državni sekretar Aleksandar Gajović.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

I, naravno, kao što obično biva, od svega toga nije bilo nikakve vajde. Pošto je ovim medijima u državi Srbiji izgleda dozvoljeno sve, trebalo je samo sačekati razvoj događaja. I čekalo se do drugog dana Božića, kada su se pojavili jasni nagoveštaji da su procurile informacije iz istrage i da su se tabloidni poslenici dočepali iskaza uhapšenog nasilnika. Pokrenulo se tog popodneva „medijsko podzemlje“, upućeni izvori jurili su novinare i urednike, apelujući, moleći da se nešto učini sa „sutrašnjim tiražima“, ali pomoći više nije bilo.

Ono što je osvanulo na naslovnim stranama 9. januara bilo je kršenje svih pravila i standarda, lišeno stida, obraza i pristojnosti, štivo namenjeno antologiji beščašća i moralnog sunovrata jednog društva – ovde to, naravno, neće biti citirano niti preneto u bilo kojoj formi.

Zašto je ova uvertira neophodna? Jednostavno zato što upravo ta uvertira pokazuje da je zlo od 9. januara moglo da se spreči. Već je 30. decembra bilo jasno da tabloidima curi voda na usta i da samo čekaju „sveže meso“. U popodnevnim satima 8. januara čaršija je već brujala o sutrašnjoj kataklizmi: da je postojala (politička) volja da se to spreči, bio je dovoljan jedan telefonski poziv, jedini koji se u tabloidima sluša. Bilo je dovoljno jedno „povucite tekst“, „povucite naslovnu“ ili „povucite tiraž“. Do toga ipak nije došlo, verovatno zato što je procenjeno da bi ovako „sočna“ stvar mogla da zabavi živalj inače željan zabave gladijatorskog tipa.

ERUPCIJA…

U dvanaest minuta do ponoći tog 8. januara, dakle pre nego što su se tabloidi pojavili na kioscima, reaguje ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević. On na svom Fejsbuk nalogu piše: „Sutrašnje naslovne strane pojedinih tabloida predstavljaju samo dno medijskog nemorala i bestidnosti. Već previše napaćenom maloletnom licu i njegovim roditeljima kopa se bez skrupula i protivno zakonu po vrućim ranama. Naše društvo će ili pokušati da ozdravi ili će skončati u tuposti i nemoralu. Ministarstvo će preduzeti mere iz svoje nadležnosti, a tražićemo da to učini i Javno tužilaštvo.“

foto: d. kujundžić / tanjug

Sutradan, uz manje iz­mene, ovo je objavljeno i kao saopštenje Ministarstva. Bio je to jedan od retko žestokih nastupa ove institucije: tabloidi su nazvani „medijskim lešinarima bez skrupula“, a navedeno je da Ministarstvo reaguje „sa najdubljim gnušanjem“. Neizbežna su pitanja zašto se Vukosavljevićev kabinet tek sada dosetio da reaguje – zašto istog gnušanja nije bilo kada su isti ti „medijski lešinari“ gazili po novinarima, aktivistima, opozicionim političarima; zašto se s istim gnušanjem nije osvrnuo na činjenicu da su njegove nadležnosti (u radu na Medijskoj strategiji, na primer) bez pardona preuzeli kabinet predsednika i kabinet premijerke; zašto se do sada nije gnušao priče o Tanjugu, priče o diskriminaciji medija, priče o (ne)slobodi govora i izveštavanja, izjava o medijima i pojedinačnim novinarima koje dolaze s Andrićevog venca, o strahu koji predstavnici vlasti seju uz pomoć sebi bliskih medija, itd.

Sva ta pitanja stoje i stajaće večno, sve dok se jednog dana neko ne usudi da odgovori na njih, ma kakva cena bila. No, uprkos tome, uprkos mogućim političkim igrarijama koje stoje iza ovako žestoke reakcije, pokazalo se da ministar i Ministarstvo ipak mogu i znaju da reaguju kada im na ovaj ili onaj način „dogori“.

…I SUMRAK

Istovremeno, pokazalo se i da neki tabloidi umeju da kažu „izvini“. „Srpski telegraf“ je (što inače ne radi) objavio izvinjenje – upućeno porodici otete devojčice, ali i svakom čoveku kojeg su „uznemirili i povredili“. Još šokantnije, zahvalili su „delu javnosti što nam je svojim dobronamernim kritikama skrenuo pažnju kako bi i ubuduće poveli računa kada su u pitanju ovakve teme“. Pohvalno, više nego pohvalno, ali tu se pohvale i završavaju.

U istom tom saopštenju, „Srpski telegraf“ navodi da će nastaviti da izveštava o ovom zločinu „u smislu da ćemo zahtevati doživotnu kaznu zatvora za ovog monstruma“, ali i da im je cilj da se „Malčanski berberin ovoga puta ne izvuče za teška krivična dela“. Sve to, naime, nije posao medija: medijima je, štaviše, zabranjeno da se mešaju i da učestvuju u bilo kakvim kriminalnim istragama, a protivno je svim standardima da se zalažu za ovakvu ili onakvu zatvorsku kaznu.

Da u toj redakciji postoji duboko nerazumevanje teme, pokazalo se i sut­ra­dan: uz navode iz saopštenja Ministarstva, „Srpski telegraf“ je opet prepričao detalje zbog kojih se prethodno izvinio, a jedan od urednika je na TV Prvoj „biranim rečima“ i u već poznatom maniru nasrnuo na sve koji su se usudili da kažu bilo šta loše o onome što su uradili.

Zahvaljujući tome, Ministarstvo se opet oglasilo, saopštenjem u kojem izvinjenje tabloida označava kao „neiskreno, lažno i licemerno“, ponašanje „beskrupulozno“, a delovanje kao „medijsko zločinjenje“. Ovaj put, zatražena je „snažna reakcija svih nadležnih državnih organa“, uz najavu da će pred nadležnim sudskim organima pokrenuti odgovarajući postupak zbog kršenja Zakona o javnom informisanju.

Formalno pravni epilog za sada ne izgleda loše: Ministarstvo je protiv „Srpskog telegrafa“, „Informera“ i lista „Alo“ podnelo prekršajne prijave zbog kršenja Zakona o informisanju i medijima, Beogradski centar za ljudska prava podneo je prijavu protiv nepoznate osobe iz Višeg javnog tužilaštva u Nišu ili policijskih službenika za koje se sumnja da su tabloidima otkrili detalje iskaza otmičara, dok je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu „formiralo predmet povodom detalja izjave osumnjičenog koji su objavljeni u pisanoj štampi“ i najavilo da će istražiti ima li elemenata nekog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.

S druge strane, međutim, mnogo je stvari, i previše, koje zabrinjavaju i užasavaju svakog ko iole promišlja medije i bar je bazično medijski pismen. Pre svega, šta god se desilo tokom istrage, kako god se sudski sve ovo završilo, oteta devojčica osuđena je da čitavog života nosi krst koji su joj – zarad tiraža i ko zna kojih i čijih interesa – na leđa natovarili tabloidi. Do kraja života moraće da raznim ljudima objašnjava i opisuje šta je doživela, da se pravda i istrpi, da večito bude žrtva. To je nešto za šta nema izvinjenja, za šta tabloidi nikada i nikome ne mogu da se opravdaju. To je neoprostivo.

Osim toga, dugoročno gledano, postalo je sasvim jasno (ako je do sada uopšte bilo sumnje) da tabloidima bukvalno ništa nije sveto i da ne prezaju da zgaze bilo koga: jer, onaj ko je u stanju da bez blama i u potpunosti svestan posledica objavi ono što je objavljeno o nasilju nad Monikom, zgaziće i uništiti svakog ko mu se na bilo koji način nađe na putu.

Ako milosti nije bilo prema detetu koje je deset dana trpelo nezamisliv teror, čemu mogu da se nadaju sad već uobičajene mete tabloidne štampe? „Medijski lešinari“ odavno su pušteni, sve su jači i slušaju samo jednog gospodara. Dok se i protiv njega na kraju ne okrenu. Ili im, pošto su sve oko sebe uništili, jednostavno ne ponestane mesa.