za uvećanu sliku desni klik pa »view image«
Da je postojala (politička) volja da se ovaj skandal spreči, bio je dovoljan jedan telefonski poziv, jedini koji se u tabloidima sluša. Bilo je dovoljno jedno "povucite tekst", "povucite naslovnu" ili "povucite tiraž". Do toga ipak nije došlo, verovatno zato što je procenjeno da bi ovako "sočna" stvar mogla da zabavi živalj inače željan zabave gladijatorskog tipa
Slučaj dvanaestogodišnje Monike, otete i zlostavljane devojčice za kojom se danima tragalo, po mnogo čemu je prvi, jedinstven i antologijski. Pre svega, srećom, jedan je od retkih u kojima je oteta devojčica pronađena živa. Sve ostalo po čemu će ostati zapamćen pokazuje da su naši mediji, a samim tim i naša država i društvo toliko zaglibili, da je rešenje nemoguće i nazreti.
Na samom početku, mediji su uglavnom radili ono što im je posao – izvestili o nestanku, apelovali da se dete pronađe, objavili njenu fotografiju i ostale podatke koji bi mogli biti od pomoći. Međutim, medijska „vrata pakla“ nisu dugo ostala zaključana. Odrškrinula su se 27. decembra, kada „Kurir“ objavljuje ispovest osumnjičenog, u kojoj on navodi da svoje žrtve ne bira nasumično i objašnjava svoju opsesiju. Pošto ovakvo promovisanje nasilja nije bilo dovoljno, 30. decembra, kada je dete pronađeno, počinje nazapamćeno tabloidno orgijanje koje je dovelo do čak dve žestoke reakcije Ministarstva za kulturu i informisanje, mnoštva drugih reakcija, više krivičnih prijava, oglašavanja Tužilaštva i, zaista, teško je poverovati – izvinjenja „Srpskog telegrafa“.
ARMAGEDON U NAJAVI
Prvi znak upozorenja za sve što će se događati bila je fotografija deteta snimljena u sanitetskom vozilu, na putu za bolnicu. Jasno se videlo da je devojčica ošišana, videle su se prljave pantalone i više znakova njenih muka. Pošto je fotografiju snimio neko ko je bio unutra, u vozilu, blizu vozača, nema dileme da je u pitanju neko od zdravstvenog osoblja, ko je svoj trud verovatno dobro naplatio, a mediji to više nego dobro iskoristili. Iako im Kodeks novinara Srbije (pa i zdrav razum) nalaže da budu tampon zona između javnosti i službenih lica koja svoj posao ne znaju ili ne rade pošteno, i iako im je svakako bilo jasno da se tom fotografijom krše prava deteta – „Informer“, „Alo“, „Večernje novosti“, „Kurir“ i „Srpski telegraf“ objavili su je na naslovnim stranama.
Na prvi pogled, ništa čudno – imajući u vidu da neki od ovih bastiona tabloidnog zla već dve godine uporno objavljuju čak i fotografiju ubijene pevačice Jelene Marjanović, sa sve krvavom majicom, zagnjurene u blato u kojem je okončala. Ipak, pošto je u pitanju živo dete, to je izazvalo priličnu pometnju – oglasili su se novinarska udruženja, Savet za štampu, medijski analitičari, pa čak i tradicionalno nemo Ministarstvo kulture i informisanja u čije je ime nastupio državni sekretar Aleksandar Gajović.
I, naravno, kao što obično biva, od svega toga nije bilo nikakve vajde. Pošto je ovim medijima u državi Srbiji izgleda dozvoljeno sve, trebalo je samo sačekati razvoj događaja. I čekalo se do drugog dana Božića, kada su se pojavili jasni nagoveštaji da su procurile informacije iz istrage i da su se tabloidni poslenici dočepali iskaza uhapšenog nasilnika. Pokrenulo se tog popodneva „medijsko podzemlje“, upućeni izvori jurili su novinare i urednike, apelujući, moleći da se nešto učini sa „sutrašnjim tiražima“, ali pomoći više nije bilo.
Ono što je osvanulo na naslovnim stranama 9. januara bilo je kršenje svih pravila i standarda, lišeno stida, obraza i pristojnosti, štivo namenjeno antologiji beščašća i moralnog sunovrata jednog društva – ovde to, naravno, neće biti citirano niti preneto u bilo kojoj formi.
Zašto je ova uvertira neophodna? Jednostavno zato što upravo ta uvertira pokazuje da je zlo od 9. januara moglo da se spreči. Već je 30. decembra bilo jasno da tabloidima curi voda na usta i da samo čekaju „sveže meso“. U popodnevnim satima 8. januara čaršija je već brujala o sutrašnjoj kataklizmi: da je postojala (politička) volja da se to spreči, bio je dovoljan jedan telefonski poziv, jedini koji se u tabloidima sluša. Bilo je dovoljno jedno „povucite tekst“, „povucite naslovnu“ ili „povucite tiraž“. Do toga ipak nije došlo, verovatno zato što je procenjeno da bi ovako „sočna“ stvar mogla da zabavi živalj inače željan zabave gladijatorskog tipa.
ERUPCIJA…
U dvanaest minuta do ponoći tog 8. januara, dakle pre nego što su se tabloidi pojavili na kioscima, reaguje ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević. On na svom Fejsbuk nalogu piše: „Sutrašnje naslovne strane pojedinih tabloida predstavljaju samo dno medijskog nemorala i bestidnosti. Već previše napaćenom maloletnom licu i njegovim roditeljima kopa se bez skrupula i protivno zakonu po vrućim ranama. Naše društvo će ili pokušati da ozdravi ili će skončati u tuposti i nemoralu. Ministarstvo će preduzeti mere iz svoje nadležnosti, a tražićemo da to učini i Javno tužilaštvo.“
Sutradan, uz manje izmene, ovo je objavljeno i kao saopštenje Ministarstva. Bio je to jedan od retko žestokih nastupa ove institucije: tabloidi su nazvani „medijskim lešinarima bez skrupula“, a navedeno je da Ministarstvo reaguje „sa najdubljim gnušanjem“. Neizbežna su pitanja zašto se Vukosavljevićev kabinet tek sada dosetio da reaguje – zašto istog gnušanja nije bilo kada su isti ti „medijski lešinari“ gazili po novinarima, aktivistima, opozicionim političarima; zašto se s istim gnušanjem nije osvrnuo na činjenicu da su njegove nadležnosti (u radu na Medijskoj strategiji, na primer) bez pardona preuzeli kabinet predsednika i kabinet premijerke; zašto se do sada nije gnušao priče o Tanjugu, priče o diskriminaciji medija, priče o (ne)slobodi govora i izveštavanja, izjava o medijima i pojedinačnim novinarima koje dolaze s Andrićevog venca, o strahu koji predstavnici vlasti seju uz pomoć sebi bliskih medija, itd.
Sva ta pitanja stoje i stajaće večno, sve dok se jednog dana neko ne usudi da odgovori na njih, ma kakva cena bila. No, uprkos tome, uprkos mogućim političkim igrarijama koje stoje iza ovako žestoke reakcije, pokazalo se da ministar i Ministarstvo ipak mogu i znaju da reaguju kada im na ovaj ili onaj način „dogori“.
…I SUMRAK
Istovremeno, pokazalo se i da neki tabloidi umeju da kažu „izvini“. „Srpski telegraf“ je (što inače ne radi) objavio izvinjenje – upućeno porodici otete devojčice, ali i svakom čoveku kojeg su „uznemirili i povredili“. Još šokantnije, zahvalili su „delu javnosti što nam je svojim dobronamernim kritikama skrenuo pažnju kako bi i ubuduće poveli računa kada su u pitanju ovakve teme“. Pohvalno, više nego pohvalno, ali tu se pohvale i završavaju.
U istom tom saopštenju, „Srpski telegraf“ navodi da će nastaviti da izveštava o ovom zločinu „u smislu da ćemo zahtevati doživotnu kaznu zatvora za ovog monstruma“, ali i da im je cilj da se „Malčanski berberin ovoga puta ne izvuče za teška krivična dela“. Sve to, naime, nije posao medija: medijima je, štaviše, zabranjeno da se mešaju i da učestvuju u bilo kakvim kriminalnim istragama, a protivno je svim standardima da se zalažu za ovakvu ili onakvu zatvorsku kaznu.
Da u toj redakciji postoji duboko nerazumevanje teme, pokazalo se i sutradan: uz navode iz saopštenja Ministarstva, „Srpski telegraf“ je opet prepričao detalje zbog kojih se prethodno izvinio, a jedan od urednika je na TV Prvoj „biranim rečima“ i u već poznatom maniru nasrnuo na sve koji su se usudili da kažu bilo šta loše o onome što su uradili.
Zahvaljujući tome, Ministarstvo se opet oglasilo, saopštenjem u kojem izvinjenje tabloida označava kao „neiskreno, lažno i licemerno“, ponašanje „beskrupulozno“, a delovanje kao „medijsko zločinjenje“. Ovaj put, zatražena je „snažna reakcija svih nadležnih državnih organa“, uz najavu da će pred nadležnim sudskim organima pokrenuti odgovarajući postupak zbog kršenja Zakona o javnom informisanju.
Formalno pravni epilog za sada ne izgleda loše: Ministarstvo je protiv „Srpskog telegrafa“, „Informera“ i lista „Alo“ podnelo prekršajne prijave zbog kršenja Zakona o informisanju i medijima, Beogradski centar za ljudska prava podneo je prijavu protiv nepoznate osobe iz Višeg javnog tužilaštva u Nišu ili policijskih službenika za koje se sumnja da su tabloidima otkrili detalje iskaza otmičara, dok je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu „formiralo predmet povodom detalja izjave osumnjičenog koji su objavljeni u pisanoj štampi“ i najavilo da će istražiti ima li elemenata nekog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.
S druge strane, međutim, mnogo je stvari, i previše, koje zabrinjavaju i užasavaju svakog ko iole promišlja medije i bar je bazično medijski pismen. Pre svega, šta god se desilo tokom istrage, kako god se sudski sve ovo završilo, oteta devojčica osuđena je da čitavog života nosi krst koji su joj – zarad tiraža i ko zna kojih i čijih interesa – na leđa natovarili tabloidi. Do kraja života moraće da raznim ljudima objašnjava i opisuje šta je doživela, da se pravda i istrpi, da večito bude žrtva. To je nešto za šta nema izvinjenja, za šta tabloidi nikada i nikome ne mogu da se opravdaju. To je neoprostivo.
Osim toga, dugoročno gledano, postalo je sasvim jasno (ako je do sada uopšte bilo sumnje) da tabloidima bukvalno ništa nije sveto i da ne prezaju da zgaze bilo koga: jer, onaj ko je u stanju da bez blama i u potpunosti svestan posledica objavi ono što je objavljeno o nasilju nad Monikom, zgaziće i uništiti svakog ko mu se na bilo koji način nađe na putu.
Ako milosti nije bilo prema detetu koje je deset dana trpelo nezamisliv teror, čemu mogu da se nadaju sad već uobičajene mete tabloidne štampe? „Medijski lešinari“ odavno su pušteni, sve su jači i slušaju samo jednog gospodara. Dok se i protiv njega na kraju ne okrenu. Ili im, pošto su sve oko sebe uništili, jednostavno ne ponestane mesa.
USTAV REPUBLIKE SRBIJE
Član 64: Deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja.
ZAKON O JAVNOM INFORMISANJU
Član 74: Informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu se objaviti ako su iznete na glavnom pretresu ili ako su pribavljene ili ako su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja.
Član 77: U cilju zaštite slobodnog razvoja ličnosti maloletnika, posebno se mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika.
Član 79: Dostojanstvo ličnosti (čast, ugled, odnosno pijetet) lica na koje se odnosi informacija pravno je zaštićeno.
Prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme se povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.
Član 80: Maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes.
KRIVIČNI ZAKONIK
Član 337: (1) Ko neovlašćeno otkrije ono što je saznao u sudskom, prekršajnom, upravnom ili drugom zakonom propisanom postupku, a što se po zakonu ne može objaviti ili je odlukom suda ili drugog nadležnog organa proglašeno kao tajna, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Ko bez odluke suda objavi tok krivičnog postupka u kojem je isključena javnost ili odluku koja je u krivičnom postupku prema maloletniku donesena, ili ko objavi ime maloletnika prema kojem je postupak vođen ili podatke iz kojih se može saznati o kom se maloletniku radi, kazniće se zatvorom do dve godine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
