Malo je onih u Trebinju koji danas ne znaju ko je Srđan Aleksić. Četrnaest godina se o njegovom delu u ovom gradu tiho govorilo i škrto pisalo, iako je Srđan usred ratnog ludila, štiteći pravo na život svog sugrađanina Alena Glavovića, izgubio vlastiti
Srđan Aleksić, Srbin iz Trebinja, pre petnaest godina upisao se u heroje.
„Srđova pogibija ima određenu ljepotu, jer ima poruku, poruku za budućnost, poruku čovjeka za čovjeka. Samo mi, koji živimo danas, treba da vidimo tu poruku, da je gajimo i da je normalno koristimo, kao nešto što će pomoći da dobro zavlada“, kaže Rade Aleksić, Srđanov otac.
Navršilo se petnaest godina od smrti Trebinjca Srđe, godinu dana od dokumentarca RTS-a posvećenog tom momku, a upravo je istekao minut mog ponosa što opet pišem svedočanstvo o istinskom čoveku – Srđanu Aleksiću.
Malo je onih u Trebinju koji danas ne znaju ko je Srđan Aleksić. Četrnaest godina se o njegovom delu u ovom gradu tiho govorilo i škrto pisalo, iako je Srđan usred ratnog ludila, štiteći pravo na život svog sugrađanina Alena Glavovića, izgubio vlastiti. Za ovu priču nije nevažno da je Srđan kao Srbin pokušao da zaštiti komšiju muslimana i da su ga zbog toga ubili oni koji po nakaznoj ratnoj logici, treba da budu „njegovi“. Na svim stranama rat je ostavio tone takvog šljama, koji je neretko bio i slavljen ili pominjan neuporedivo češće nego ono što je učinio hrabri Trebinjac Srđan.
Tog 21. januara 1993. Srđan je video kako dva vojnika legitimišu i odvode njegovog poznanika Alena Glavovića. Ubrzo zatim, i on je krenuo za njima. Kada je došao do pijace, video je da neki treći pijani vojnik, obara Alena na mokri pločnik, vadi nož i stavlja ga prestravljenom mladiću pod grlo, i to nasred ulice, pred vratima policije. Videvši to, Srđan Aleksić je, ne tražeći pomoć, a niko mu je u tom trenutku nije ni nudio, priskočio, odgurnuo tog vojnika i omogućio Alenu da pobegne.
Kada sam pre godinu dana sa ekipom radila dokumentarac za RTS o Srđanu Aleksiću, njegovi prijatelji su mi nekoliko puta premotavali traku događaja. Ljut što je Srđan omogućio žrtvi da pobegne, jedan od vojnika, inače karatista, udario ga je po nogama. Od iznenadnog udarca Srđan je pao, pa su ostali počeli besomučno da ga tuku kundacima i šutiraju. Prišao je i četvrti, takođe pijani vojnik, koji je držao pušku na gotovs da neko ne bi slučajno pritekao u pomoć. Srđana Aleksića batinali su sve dok nije izgubio svest. Sa asfalta je prevezen u trebinjsku bolnicu. Od teških povreda pao je u komu u kojoj je bio šest dana. Umro je na Savin dan, 27. januara 1993. Krivce za Srđanovu smrt Vojni sud osudio je, kasnije, na po dve godine i četiri meseca zatvora. Jedan od njih je, ubrzo, poginuo na ratištu. Ostala trojica su odslužila zatvorsku kaznu. Sad žive u Hercegovini. Srđanov otac Rade Aleksić jednog od njih često sreće na trebinjskoj pijaci, pored policijske stanice. „Ti ljudi mene nisu mnogo interesovali. Učinjeno je učinjeno. Mislim da je zlo vrijeme u kome smo se zadesili krivo, njega krivim više nego ljude. Vrijeme opako, zlo vrijeme, došli ljudi koji nisu imali prilike da se istaknu u normalnim uslovima. Dobili sva prava, sve mogućnosti, neograničenu vlast, neograničenu kontrolu. Žao mi je što nisam presudu dobio. Ne znam, vjerovatno se ne bih žalio. Više me boli što ljudi nemaju osjećaj za čovječnost“, izgovorio je Rade u filmu koji je RTS posvetio njegovom sinu.
Na suđenju za ubistvo Srđana Aleksića ostalo je zabeleženo da je advokat branilac rekao: „Tako mu i treba kada je branio muslimana“. Malo kajanja pokazao je vojnik koji je sve i započeo: „Bože, šta uradismo, ubismo čovjeka.“
Na Vojnom sudu se kao svedok pojavio i Alen Glavović. Ubrzo posle toga otišao je u Švedsku. Oženjen je i ima dvoje dece. Prvi put je javno o celom događaju pričao prošle godine. Ali ni tada nije bilo lako. Uplašen da će mu možda neko od sunarodnika zameriti što će na lep način pričati o mladiću druge nacionalnosti, dugo se dvoumio da li da uopšte stane pred kameru. Tražio je da razgovara negde na periferiji, na nekoj poljani. Kad god bi neko naišao, on bi zaćutao. Rečenice su mu bile nepovezane.
„Sve je to ispalo na brzinu. Za deset minuta sve je ispalo. To mi niko ne može izbrisati iz glave. Dokle god sam živ to ću da nosim sa sobom, u srcu. Bez obzira na to gde bio, moja je dužnost da svake godine odem u Trebinje, odnesem cveće na Srđin grob i posetim Radeta.“ Posle emitovanja filma, kada mu se javio veliki broj ljudi i pozdravio to što je ispričao, bio je drugačiji. Nekako slobodniji. Da li se oslobodio straha ili tereta koji nosi sa sobom, ne znam, ali je pričao sa osmehom na licu.
„Ja sam zahvalan tom momku i na njegovom odnosu prema Srđanu. Smatram da moj sin nije uludo poginuo, jer ipak spasao je čovjeka. Alen svojoj djeci priča o Srđi i to je lijepo sa njegove strane. Da se ne zaboravi. Čak je razmišljao da sina nazove po onome ko mu je spasao život, ali zbog okolnosti, razumijem ga, nije to učinio“, rekao je Rade Aleksić.
Dokumentarac o Srđanu Aleksiću doprineo je, izgleda, da se o ovom mladiću i o onome što je učinio ne govori više tiho ni u Trebinju ni u Malmeu. Sredinom oktobra, po Srđanu je nazvana i jedna ulica u Novom Sadu. Odmah zatim i u Sarajevu. Za izuzetan doprinos zaštiti ljudskih prava, Helsinški komitet BiH posthumno mu je dodelio povelju, a priznanje je uručeno njegovoj porodici. Ideja je i da se u Trebinju napravi spomen-park koji bi podsećao na Srđanovo delo. „Drago mi je što Srđan nije postao simbol odmah, jer bi to bila politička akcija. Mislim da postepeno raste taj osjećaj i potreba, priča, da to stvara narod odvojeno od vlasti, odvojeno od dnevne politike. Mislim da će se vremenom stvoriti taj Srđanov lik, kao lik dobrote i zaštitnika ovoga grada. Kao što se stvara narodna pjesma, priča, temeljito, i onda polako stvorena ona će i da ostane“, kaže Srđanov otac.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
