Život u Vučićistanu

ljubomir madzar

Poznato je da su paleontolozi razvili rafinirane tehnike pomoću kojih mogu na osnovu nekog sitnog i naoko beznačajnog detalja, kao što je rebro ili vilica, da rekonstruišu celog preistorijskog mamuta. Tako nešto, iako znatno ređe, može da se postigne i u društvenim naukama. Na osnovu nekog sitnog ali znakovitog detalja može se rekonstruisati jedna složenija društvena situacija ili neki obrt u socijalnim odnosima koji izvanredno informiše o dugoj i kompleksnoj evoluciji potonjih događaja. Taj postupak nema univerzalnu primenu nego se ispostavlja kao pogodan samo uz specifičan sticaj okolnosti i posebno upečatljive neke njihove karakteristike. Ovaj neobični postupak apartan je i egzotičan, a suprotan je uobičajenim i tipičnim pristupima u metodologiji društvenih nauka. Ovi pristupi se temelje na teoriji različito koncipiranih uzoraka pri čemu su informacije dobijene tim putem utoliko obilnije i verodostojnije ukoliko je uzorak veći i reprezentativniji. Ovde se “uzorak” sastoji od svega jedne jedinice a ipak – doduše samo u takvim izuzetnim slučajevima – daje mogućnost efektivnog rekonstruisanja celine. Takav postupak je u jednom ranije objavljenom radu pod praktično istim naslovom (“Vreme” br. 1558, 12. novembra 2020, ss. 28-30) primenjen u analizi lika i dela našeg predsednika Republike Aleksandra Vučića (ovde u daljem tekstu, uz nešto blage ironije, PRAV) sa uverenjem da se u nekim postupcima ili karakternim crtama ogleda i pokazuje ceo čovek.

NJEGOV PREPOZNATLJIV RUKOPIS

Ovde se analiza razvija uz oslonac na isti metodološki postupak. Dâ se razabrati veliki broj detalja koji otkrivaju i plastično ocrtavaju celog čoveka. Moglo bi se postaviti pitanje zašto se jedan jedini čovek prikazuje i analizira tako mnogo puta uz razmatranje tek nekih elemenata njegovog dela i profila, zar nije dovoljno da se izvede samo jedan iz te klase postupaka. Odgovor je u činjenici da to nije bilo koji čovek nego najvažniji – i to daleko najvažniji – čovek u ovoj zemlji. Deo odgovora sadržan je i u spoznaji da ovakvi različiti pristupi ličnosti PRAV-a daju priliku za sagledavanje i pretresanje raznih aspekata svekolikog ovdašnjeg društvenog života. Jer, PRAV je čovek koji u ovoj zemlji neposredno ili posredno donosi sve ključne odluke i koji doslovno – i kad je toga svestan i kad nije − opredeljuje ne samo bitne nego i veći broj ne toliko važnih specifičnosti našeg društvenog razvoja. Dakako, u meri u kojoj se zapažljive promene u našoj zemlju mogu okarakterisati kao razvoj.

Njegov uticaj na društvena zbivanja tako je snažan, dubok i obuhvatan da se njegov rukopis da prepoznati i u sasvim izdvojenim, izolovano posmatranim socijalnim fenomenima. Tako je mnogo onoga što u našem društvu nosi njegov pečat da ne bi bilo neosnovano ovu zemlju prozvati Vučićistan. Ovde treba zapaziti sufiks stan koji je tipičan za pomalo egzotične, od svetskih centara udaljene i civilizacijski nešto manje emancipovane zemlje i krajeve: Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgistan i, slučajno smešten s ove strane Urala, Dagestan. Mnogo toga što se decenijama taloži kao nepovoljno razvojno iskustvo i nepoželjno svojstvo socijalne strukture sadržano je u tom znakovitom sufiksu stan.

Prvi izdvojeni element kroz koji će moći da se sagleda opredeljenje i politika PRAV-a, pa tako i važne crte Vučićistana u kome nam je dato da nenadahnuto krunimo svoje živote, jeste hipokritičan, ciničan i negatorski odnos prema vladavini prava za koju se naša vlast, kad je reč o verbalnim porukama, gromoglasno opredeljuje a u kojoj se decenijama ne daju zapaziti stvarni pomaci. Nema Srbina koji desetinama puta nije čuo PRAV-a kako punim ustima ističe vladavinu prava i rešenost da se Srbija uredi u duhu tog velikog načela. Međutim on otvoreno i bez osobitih skrupula krši najvažniji pravni akt u ovoj zemlji, tj. sam Ustav Republike Srbije. Naš Ustav članom 115 izričito zabranjuje da se uz funkciju predsednika Republike obavlja bilo kakva druga javna funkcija. PRAV ne samo što krši ovu temeljnu odredbu nego je krši naočigled i bez ikakvog snebivanja. Taj član je formulisan savršeno jasno i jednostavnim i upečatljivim rečima. Iako nisam pravnik, ustvrdio bih da nikakva olakotna tumačenja ovog člana nisu moguća.

Naše društvo nema bogzna kakvu pravnu tradiciju, a još manje neku odgovarajuću pravnu kulturu. Stoga je važno naglasiti da je ustav zemlje jedna institucionalna svetinja i da je njegovo ignorisanje i kršenje u etičkoj ravni ekvivalentno kršenju drugih velikih svetinja. Za razliku od pravnih načela, naša javnost dobro razume, primera radi, svetinju bliskih porodičnih odnosa i nedopuštenost, u stvari apsolutnu zabranu incesta. Isto tako, vernici dobro razumeju kategoričku zabranu svetogrđa – hule na Boga – ili sličnih prestupa. Bagatelisanje i ignorisanje ustava uporedivo je sa incestom ili bogohulnim prestupima. Za ogrešenje o Ustav, pogotovo tako otvoreno i flagrantno, ,nema oprosta.

ZAŠTO NE ČITAJU USTAV

Gaženje Ustava samo je deo jednog mnogo šireg socijalnog sindroma, a to je obesmišljenje institucija i njihovo generalno ignorisanje. U ponašanju naše vladajuće garniture vladavina prava zamenjena je vladavinom ličnosti snabdevene širokim ovlašćenjima i – što sama ovlašćenja čini uveliko bespredmetnim – oslobođene inače nezaobilaznih pravnih stega. U našoj politici, pa i našoj javnosti, nema ni primisli o velikom uvidu koji potiče još iz rimskih vremena: Omnes legum servi sumus ut liberi esse possumus – Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni. Važna sastavnica skrajnutosti i obezvređivanja institucija jeste marginalizacija Ustavnog suda. Čime li se taj sud bavi kad ostaje slep za u neku ruku bogohulno kršenje čl. 115 Ustava ova zemlje?

To da se kraj živih i zdravih “ustavnih” sudija tako drastično i upadljivo krši Ustav isticao sam u jednom broju svojih ranije objavljenih tekstova pitajući se da li te sudije najvišeg suda uopšte čitaju Ustav. Nakon svega čini se da je celishodno ovo pitanje preformulisati tako da glasi Zašto članovi tog najvišeg pravnog tela uopšte ne čitaju Ustav? Za takve pripadnike najviše vlasti, koji nonšalantno tolerišu ono što se u civilizovanom svetu smatra grehom, Zmaj je svojevremeno izrekao neopozivu osudu poznatim distihom: Stideće se deca vaša od otaca aminaša. Ovde bi moglo da se formuliše nešto slično Potomke će vam uvek i svuda Sram razjedati zbog takvog (S)(s)uda. Značenje je dvostruko: Sud je institucija koju su svojim oportunizmom obezvredili, a sud se odnosi na rezonovanje, tj. prosuđivanje koje se sastoji u održavanju koncilijantnog stava prema toj pravnoj sramoti. Analogne sugestije u smislu osporavanja ove pravne sablazni bezuspešno su upućivanje i našoj presahloj opoziciji: takvo osporavanje moglo bi (moralo?) da je ujedini, a stvar bi mogla da se tera i do visokih međunarodnih instanci, uz značajne koristi (“benefite”!) koje bi postigle mnoge političke instance koje se aktuelnoj vlasti postavljaju kao alternativa.

KRUPNA PREDNOST U ODNOSU NA OSTALE

Drugi važan “paleontološki” detalj, jedna naoko tanušna dimenzija u kojoj se opet ogleda i legitimiše ceo čovek jeste odnos PRAV-a prema konkurentnosti, ovoga puta konkurentnosti na političkom tržištu. Reklo bi se da bi se ogromna većina − gotovo svi – odraslih ljudi saglasili sa mišljenjem da je konkurencija smislena i poštena samo ako su svi akteri odgovarajućeg procesa u istom položaju, bez privilegija i diskriminacije. Jednakost uslova pod kojima se odvija konkurencija stvar je i nekakve viteške čestitosti u odnosima prema i među ljudima. Mnogi će se saglasiti sa tvrdnjom da je protivno ljudskom dostojanstvu i elementarnoj čestitosti pristati na trku u kojoj data osoba ima vidne prednosti u odnosu na ostale.

PRAV je ne samo pristao na političku utakmicu u kojoj ima krupne prednosti u odnosu na ostale takmace nego se čak svim silama upro da tu kolekciju prednost dodatno poveća. Naime, postalo je već trivijalno i krajnje nekreativno isticati koliko se puta i sa kolikim vremenom PRAV javlja na ključnim medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Svako malo izvesti se sa koliko desetina puta PRAV dobija više vremena nego svi opozicioni lideri uzeti zajedno! Šta tek reći o radnim mestima po državnim i ostalim javnim organizacijama kao ulozima u trgovinu glasovima, o kapilarnom zapošljavanju, o nasrtljivom obilasku domaćinstava, o crnim džipovima, gumenim čekićima i manipulacijama izbornim spiskovima? A o manipulacijama glasačkim materijalom, ako su informacije o njima istinite kao što izgledaju, da se i ne govori.

Ne moraju sve stvari navedene pod upravo pobrojanim rubrikama biti tačne, ali je vrlo indikativna činjenica da se niko ne iznenađuje niti zgranjava pri pomenu takvih pojava. U tom konglomeratu sumnjivih i problematičnih stvari isuviše je dima da ne bi bilo i vatre. Jednako je važna okolnost da u toj obeshrabrujućoj kolekciji ima mnogo kompromitujućih elemenata koji su pozitivno dokazani. No, stopostotno su kompromitantne javne mere raspodele novčanih sredstava određenim kategorijama stanovništva, bolje rečeno glasačkog korpusa. Ranije je to bilo punoletno stanovništvo, a najnovija slična mera upravljena je na građane s kraja druge i u trećoj deceniji života. Pošto je ovu meru, baš kao i onu prethodnu, nemoguće protumačiti drukčije nego kao koruptivno pridobijanje glasača, toj napasti ne može se oteti ni ovaj autor. Ostajem u čvrstom ubeđenju da vlast ovako, na način nedozvoljen i etički neprihvatljiv, da se ne kaže sablažnjiv, kupuje glasove koji bi u slobodnoj i poštenoj izbornoj utakmici mogli i da joj je pripadnu. U tome je smisao prethodne napomene da vlast ne samo što raspolaže ogromnom masom nelegitimnih elektoralnih prednosti, nego uporno radi na tome da ih i dalje poveća. Bilo bi zanimljivo istražiti kako se ta sredstva odnose prema budžetskom planiranju i da li su uopšte mogla biti predviđena u budžetu budući on počinje da se priprema dobrih pola godine pre početka godine na koju se odnosi.

Konkurentnost političkog nadmetanja time je poništena a na taj način potkopani su sami temelji političkog sistema koji bi trebalo da bude demokratski. Vođena svojim partikularnim interesom, vlast podriva i ništi institucionalno tkivo koje je od presudnog značaja za normalno funkcionisanje celog društva i njegov razvoj na istinski demokratskoj osnovi. Sa ovakvim merama i politikama ovdašnja vlast je pravi ništitelj – mlađi bi rekli terminator – demokratije. Demokratski osnovi društva od takve su odsudne važnosti da se bez rizika može zaključiti da je društvena šteta izazvana koruptivnim potkopavanjem demokratije daleko veća od koristi koju na taj način ostvaruje stranka na vlasti: to je poslovično klanje vola za kilu mesa.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić (uz rečenu blagu dozu ironije označen skraćenicom PRAV) najverovatnije je najaktivniji predsednik neke zemlje, u Evropi ali i šire. Nema te oblasti života u koju se on nije umešao. Pre neki dan dosta detaljno je izveštavao o trenutnoj snabdevenosti tržišta prehrambenim proizvodima i, koliko dobacuje nesigurno sećanje, izvestio i o tome kako stojimo sa zalihama oljuštenog pirinča. Budući da je on u svemu čega se lati hiperaktivan, akumuliralo se mnogo detalja iz sfere njegovog delovanja kroz koje se prikazuje i iskazuje cela njegova ličnost. Stoga je on pogodan za analizu putem onog metodološkog postupka koji je ovde nazvan paleontološkim pristupom. Kako se u njegovom delovanju ocrtava mnogo karakterističnih detalja, pruža se i obilje mogućnosti za izučavanje raznih aspekata njegovog lika i dela. Ovaj tekst je samo jedan iz te kategorije, a, ukoliko posluži zdravlje i kondicija, biće ih i više.