Život u ritmu čuvanja reke

Na jugozapadu Srbije, 350 km od Beograda i 4 km od granice sa Bugarskom, u veličanstvenoj, donedavno netaknutoj prirodi Stare planine, u proglašenom Parku prirode 1997. godine kao području prve kategorije „od nacionalnog značaja, izuzetno vrednog sa stanovišta raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta i geomorfoloških, hidroloških osobenosti, u kojem je prisutan tradicionalan oblik života i kulturnih dobara“, već mesecima je stanje opsade. Na ulazu u selo Rakita dočekuje razrovarena reka u čije korito je postavljeno 300 m metalnih cevi prečnika preko jedan metar, crvene trake zabranjuju prilaz gradilištu i bageri nemilosrdno kopaju nove rovove da udome sledeće cevi. Cilj je progurati 3 km ovog malog vodnog toka ka turbinama mini-hidroelektrane (MHE) koje čekaju nizvodno u mestu Zvonce.

Kako se prilazi Rakiti, duž jedinog puta koji samo što se nije urušio, okačene table na drveću govore u ime stanovništva: „Investitori MHE, niste dobrodošli.“ Pod stoljetnim stablima oraha, na zidovima nekadašnjeg kulturnog centra piše na lokalnom dijalektu, šopskom, „Život nema – smrt ne doodi“ (Života nema, smrt ne dolazi), na prodavnici crvenim slovima „Stop okupatorima“, a na mnogim kućama „Život dajem, reku ne dajem“. Dečije igralište ispred kulturnog centra, sa košem i golovima, postalo je nepristupačno. Stanovnici žive u besu, u ritmu „čuvanja reke“ i borbe protiv „ekocida“, prijavama, odlascima na sud i poligrafe, optuženi da remete javni red i mir i tok radova. Za njih su cevi isto što i puške usmerene protiv njihovih života.

Kao kandidat za člana Evropske unije (EU) i član Evropske energetske zajednice (EEZ), Srbija, čije je 64 odsto električne energije proizvedeno u termoelektranama na ugalj, 2009. godine se obavezala da smanji emisije CO2 a Akcionim planom usvojenim 2013. da poveća proizvodnju energije iz obnovljivih izvora sa 21,2 odsto beleženih 2009. na 27 odsto do 2020. Od tada je niklo više od stotinu MHE od planiranih 856 u celoj zemlji, što podrazumeva da se 937 km vodotoka preusmeri u cevi, uglavnom u zaštićenim područjima, gde ono malo preostalog stanovništva živi od stočarstva, poljoprivrede i embriona ruralnog ili „zelenog“ turizma.

MEŠTANI KAO DA NE POSTOJE

„Preživeo sam raznorazne vlasti, ali nikada nisam doživeo ovakvo nasilje“, kaže Dobrivoje Igov, 88-godišnji seljak plavih očiju, oslanjajući se na svoj drveni štap, u potpunoj neverici da buldožeri mogu da nekažnjeno uzurpiraju njegovu zemlju. Otkako su počeli radovi 2017. godine, skoro svaki dan dolazi do sukoba između firme za obezbeđenje Protecta, koju je unajmio Goran Belić, advokat u Beogradu, u čije ime se gradi MHE, i stanovnika koji se bore da stanu na put izgradnji na takav način, ili čak samo da slikaju kako se radovi odvijaju. Policija uglavnom pasivno posmatra, a u poverenju ističe da se oseća kao da je ostavljena na cedilu i koliko joj je težak zadatak jer je nejasno koga treba da brani i zašto država ništa ne čini da nađe rešenje, s obzirom da je 162 od 200 odraslih meštana potpisalo peticiju protiv izgradnje. Desimir Stojanov, zvani Desko, građevinac i predsednik mesne zajednice, jedan je od najborbenijih, rekorder dobijenih udaraca. „Inspektor Milan Štetić iz Ministarstva zaštite životne sredine naložio je prošlog decembra da se cevi izvuku iz korita reke, inspektor opštine Babušnica je utvrdio mnoge propuste, između ostalog da su cevi zarđale, da trasa rovova ne odgovara odobrenoj, i uprkos tome radovi se nastavljaju. A mi meštani, kao da ne postojimo“, kaže Desko, koji je postao Asteriks Stare planine, simbol borbe protiv MHE. Da bi čuvali reku, građani stražare na smenu. I ne odustaju uprkos brutalnom ponašanju privatnog obezbeđenja firme Protecta koju je angažovao Goran Belić jer se oseća ugroženim. Kada Desko i supruga Zorica pokušavaju da se približe koritu reke da nam pokažu gde su našli nesrećno utopljenog sina i godinama palili na istom mestu sveću dok im pristup nije zabranjen, nabildovani šef bezbednosti Bojan Vučković ih grubo odgurne jer „ne smeju da pređu granicu gradilišta“. „Ići ćemo do kraja jer ne postoji drugi izvor vode za nas, niti za našu stoku, niti za naše njive“, zalaže se Valentina Ilija, čija parcela je uzurpirana i prokopana u podnožju brda, tako da klizište može svakog trenutka da krene. U selu je postala šala o tome ko je dobio više prijava, poziva na sud, pa čak i na poligraf zbog eksplozije koja se dogodila na gradilištu.

Velika je verovatnoća da će ista sudbina zadesiti i mnoga druga sela Stare planine, budući da je grad Pirot izdao još 47 dozvola za izgradnju derivacionih MHE, što pretpostavlja da 42 km rečica i potoka bude usmereno u cevi. Međutim, borba protiv toga je ojačala, zahvaljujući umrežavanju Saveza 39 mesnih zajednica i pokreta „Odbranimo reke Stare planine“, koji broji preko 100.000 pratilaca na društvenim mrežama. Nakon što su prošlog septembra u Pirotu, pa u januaru u Beogradu, okupili na hiljade demonstranata, odbijajući da postanu ekološke izbeglice, ti prvi veliki ekološki protesti u Srbiji su probudili javnost i dali im krila. U aprilu se okupilo na stotine aktivista iz cele zemlje u selu Topli na „kolektivnu molitvu za reku Temsku“. Dekor je tamo idiličan: crvene stene, ušuškani vodopadi u bujnoj vegetaciji, kaskade, preostali poludivlji konji, i divlji kako se približava najvišem vrhu Srbije Midžoru na 2169 m nadmorske visine… Tu je očuvano autohtono arhitektonsko nasleđe kuća od crvene zemlje, slame i drveta, i to u ambijentalnim celinama iz 19. stoleća.

GDE DA PIJU VODU

Pod okruglom drvenom nadstrešnicom na seoskom trgu, jer kafane više nema, Vlatković, 80 godina, oslonjen na štap, u vunenom prsluku uprkos vrućini, voleo bi da mu neko odgovori na pitanja: „Ako prekopaju taj jedini put koji imamo, a čekali smo ga 30 godina da bi postavili cevi, kuda ću ići? Kako ću da nahranim moje ovce, krave, magarce, konje? Gde da piju vodu?“ Potom odgovara sam navodeći kako mu je investitor Josić, koji se okomio na Temsku a već je izgradio nekoliko MHE na Jošaničkoj reci, rekao da će sačekati da svi izumru pa će onda napraviti MHE. Božidar je radio dobar deo života u Tigru u Pirotu, a 1973. godine boravio je u Klermon Feranu u Francuskoj, u Mišlenu. Danas, kaže, i pored toga što je Mišlen kupio Tigar, posla nema dovoljno, prazni se ceo kraj. „Izvozili smo nekad i ovčiji kačkavalj u Ameriku, bilo je 30.000 grla, tada je bilo 130 domaćinstava, a sada svega 23, dok je mlekara zatvorena“, sa mukom izgovara Božidar. Za 30-godišnjeg Miljana Stojanovića budućnost je u turizmu, ali bez MHE. „Ovaj region može da oživi, može da se valorizuje netaknuta priroda, žive tradicije, ali kako ako reke presuše i nestanu vodopadi? Kako ako nema više puta, pastrmke, naših autohtonih vrsta kao što je legendarna žaba žutotrbi mukač?“, pita on, odlučan u borbi jer je započeo izgradnju bungalova sa 70 ležajeva.

Sa druge strane planine, u nadležnosti opštine Knjaževac, u podnožju vrha Babin zub na Crnovrškoj reci tri MHE su već izgrađene. Mladi suvlasnik bajkovitog drvenog planinarskog doma Shoom, uz reku, Aleksandar, Beograđanin koji se nastanio u selu Kalna iz ljubavi prema planini, ogorčen je: „Putevi su u lošem stanju, nema kanalizacije, pa čak ni redovnog uklanjana smeća. Izgrađen je hotel ‘Stara planina’ kojim upravlja državna firma Skijališta Srbije, pušteno nekoliko staza za skijanje i tu je stala uloga države za razvoj ovog područja. Umesto da se radi na infrastrukturi i ohrabre ljudi da ostanu ovde ili da dođu, izdaju se licence za izgradnju MHE i lišava se lokalno stanovništvo vode. Kada MHE Gramada zatvori vodu, mi nemamo tehničku vodu i tresu nam se temelji.“ Nizvodno, džipovi sa beogradskim tablicama i zatamnjenim staklima traže nove lokacije. U mestu Stara Janja, Dragoljub (80), koji je 32 godine radio u građevinskoj firmi i prima penziju od 15.000 dinara, ljut je kao ris: „Nemamo više ni ribe, ni raka, ni vidre, ni vode za divlje svinje, ovo je van pameti šta nam rade, vrše nasilje nad nama, a cela mesna zajednica je glasala protiv.“

„Za Pirotsku stranu Stare planine još ima nade da se odustane“, kaže Aleksandar Drašković, prvoborac, protiv izgradnje MHE iz Jošaničke Banje, u podnožju Nacionalnog parka Kopaonik. „Ovde, na Jošaničkoj reci, počeli su već 2012/2013. godine i brzo izgradili 15 malih elektrana, stavivši 27,2 km ili 75 odsto reke u cevi. Tako je uništeno ovo zaštićeno područje. Na primer, u mestu Kadijevac, cevovod ima kontinuitet od 4850 m ali i sistem baj-pas vezivanja elektrane tako da reka Samokovka u kontinuitetu čak 9 km ne izlazi van cevovoda, napajajući turbine tri male elektrane. Odgovornost ima vrh države i investitori Dragan Klisura, suvlasnik sa Nikolom Petrovićem, Bojan Jakovljević, Sloba Popović, Vlada Karamarković i ostali“, ističe Drašković. Neustrašiv je, iako je jedna MHE sagrađena ispod njegove kuće, za kaznu što se odupire. Na početku leta, iako stara žuta metalna tabla Republike Srbije, smeštena između dve grane drveta na obali, upozorava da je u pitanju „riblje plodište i da je zabranjen ribolov, uznemiravanje riba kao i sve druge aktivnosti koje ometaju mrest, razvoj i kretanje riba“, vode skoro da više nema. Riblje staze su tako napravljene da, i kad bi krkuše i pastrmke znale da treba da pređu prepreku vodozahvata, mogu da prežive samo sa kacigama, a na kraju peripetije ih dočekuje sam kamenjar. Vodenice, koje su zaštićene kao baština narodnog graditeljstva i turistička atrakcija u razvijenim turističkim destinacijama, nesigurno stoje na suvim stenama, urasle u korov, na korak od raspada. U mestu Belci, Slađa i Milan žive preko puta mašinske hale MHE: „Samo pronalazimo gomile mrtvih riba, a o buci da ne govorimo. Džabe smo gradili kuću kad ne može da se spava u sobi, a kad reka nabuja u cevima, kuća se trese.“ Naime, noću ne bi trebalo da buka pređe 35 decibela, generatori proizvode često preko 90.

VEĆINA MHE SU U ZAŠTIĆENIM ZONAMA

Profesor Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, kategorično tvrdi da izgradnja MHE derivacionog tipa u zaštićenim područjima mora hitno da se obustavi: „Većina izgrađenih i planiranih MHE su u zaštićenim prirodnim dobrima, gde su ekosistemi fragilni i nosioci su biodiverziteta. Takođe se nalaze pored naseljenih mesta, što uništava šanse za opstanak meštana. Ako postrojenja snabdevaju manje od 5 KV, a to predstavlja 95 odsto njih, studije uticaja na životnu sredinu nisu obavezne, iako su posledice dramatične i rizici da dođe do poplava i klizišta veliki. Treba imati u vidu da je Srbija među najugroženijima u regionu od tekućih klimatskih promena i najsiromašnija po pitanju površinskih voda. Ako izgradimo 850 planiranih postrojenja u Srbiji, progutaćemo 2200 km reka u cevi, da bi dobili 2 do 3 odsto električne energije. To je prosto neracionalno. A ako radimo na gubicima u prenosu energije koji predstavljaju 17 odsto, dok je prosek EU 5 odsto, dobili bismo isto toliko.“

Postoje druga rešenja za povećanje udela energije proizvedene iz obnovljivih izvora. „Bolja energetska efikasnost, zatim više solarne i geotermalne energije. Pre svega, u Srbiji ima na desetine hiljada hektara neobrađene zemlje, na kojoj bi se mogle razviti drvenaste i žbunaste vrste kao što su vrbe, koje se mogu koristiti za biomasu“, smatra prof. Ristić. „Problem je u tome što subvencije favorizuju MHE jer drugi obnovljivi izvori energije proizvode nestabilnosti na mreži. Problem se može rešiti intenziviranjem saradnje u regionu, ali svi žele da sačuvaju svoju energetsku nezavisnost“, objašnjava Igor Vejnović iz mreže Bankwatch, koji prati modele finansiranja malih elektrana i upire prstom u banke kao što su EBRD (Evropska banka za razvoj i rekonstrukciju) i Evropska investiciona banka (EIB), koje pozajmljuju privatnim bankama kao što su italijanski Unicredit, Credit Agricole ili Societe Generale, a one investitorima u MHE. „U pitanju je profitabilan posao sa povraćajem investicije u pet godina koji privlači one koji su u sivoj zoni“, kaže Vejnović. Jer ti proizvođači struje su zakonom povlašćeni. Tu proizvedenu električnu energiju EPS plaća 0,10 do 0,14 Eur/kWh, što je subvencionisana tzv. feed–in tarifa, a svaki potrošač doprinosi sistemu plaćajući 0,09 dinara/kWh potrošene električne energije, dodatno od računa koji inače plaća. Prema istraživanju CINS-a (Centar za istraživačko novinarstvo Srbije), objavljenom u februaru 2018. godine, investitorima hidroelektrana u periodu od 2013. do 2016. godine isplaćeno je više od 41,6 miliona evra za električnu energiju koju su proizveli. Od te sume, 7,2 miliona je isplaćeno kompanijama povezanim sa Nikolom Petrovićem, kumom predsednika Aleksandra Vučića, članom njegove stranke i potpredsednikom Privredne komore Srbije.

U ovom kontekstu Evropski parlament je u novembru prošle godine usvojio rezoluciju u kojoj se traži od Vlade Srbije da preduzme neophodne mere za očuvanje zaštićenih područja u pogledu razvoja MHE u ekološki osetljivim područjima, kao što je Park prirode Stara planina, i preporučio javne konsultacije sa stanovništvom, kao i dubinske procene uticaja na životnu sredinu na osnovu standarda EU. Sa svoje strane, Evropska energetska zajednica je zaključila, na kraju Foruma o održivosti MHE održanog prošlog juna u Beču, da je doprinos proizvodnji energije „izuzetno ograničen, dok je uticaj na životnu sredinu neproporcionalno velik“. Srpska akademija nauka i umetnosti, dekani fakulteta za šumarstvo, biologiju, geologiju i geografiju pozvali su na obustavu izgradnje mini-hidroelektrana u zaštićenim područjima, kao i Akademija ženskih nauka Srbije kao stručno inženjersko telo. Zahtev je podržao ministar za životnu sredinu Goran Trivan, koji je ocenio da su MHE štetne i izjavio da Ministarstvo koje vodi ima nameru da menja Zakon o zaštiti životne sredine, kojim će onemogućiti izgradnju MHE u zaštićenim dobrima. Ostaje pitanje da li će ga drugi državni organi slediti, na primer oni koji bi trebalo da obustave izgradnju MHE u Rakiti.

U međuvremenu, od Slovenije do Grčke, na celom prostoru Balkana, aktivisti se intenzivno udružuju kako bi odbili ono što nazivaju „cunamijem brana“. Od 6. do 16. jula, u koordinaciji sa evropskom NVO „Spasiti plavo srce Evrope“, protest će biti široko rasprostranjen na celom Balkanu, gde je planirana izgradnja 2700 MHE, od kojih je trećina u zaštićenim područjima.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.