fotografije: marija janković
"Odavno više ne pijemo kafu napolju, niti prostiremo veš, a muž, taksista, auto pere kiselinom", kaže za "Vreme" Dragana Mirić čija se kuća nalazi tik do Smederevske železare. "Okrečili smo fasadu u crveno, da se manje sekiramo, jer ionako sve pocrveni"
„Baba, nećemo kod tebe da dolazimo, prljavo je i ne daš nam da se igramo napolju“, kažu mi unučići Dragane Mirić. Ona ima 54 godine i zajedno sa suprugom živi u selu Radinac, šest kilometara udaljenom od Smedereva, tik do Železare. Dimnjaci, džinovske hale, cevi kao creva aždaje koja neprestano hukti… Hiljade kvadratnih hektara postrojenja su na nekoliko desetina metara od njihove kuće. Kao i pruga.
Crveni prah prekriva sve. Redovno. Neprestano. Već godinama. Nekad je i kiša crvena. Lišće uredno gajenog cveća u dvorištu, loza koja herojski opstaje, cipele pred pragom, ograde koje su nekad bile prefarbane u sivo, roletne, oluci, pa čak i dlaka pasa koji jedini koriste dvorište – sve je crvenkasto…
„Odavno više ne pijemo kafu napolju, niti prostiremo veš, a muž, taksista, auto pere kiselinom“, priča Dragana, dok loži prvu jesenju vatru u smederevcu. Uprkos svemu, nasmejana je. „Okrečili smo fasadu u crveno, da se manje sekiramo, jer ionako sve pocrveni.“
Kada je pobegla iz porodične kuće obližnjeg mesta, jer su roditelji bili protiv njenog venčanja, suprug i ona doselili su se u tu kuću. To je bilo 1987. godine.
„Ispred svake kuće u našoj ulici bila su po dva velika oraha.“ Tad je Železaru vodilo Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo, SARTID, to jest država, koja je nacionalizovala fabriku izgrađenu na proleće 1921. godine. „Imali smo tunel zelenila. Jednom, 90-ih, došli su iz opštine i sve posekli“, seća se.
Od pre nekoliko meseci, crn, mastan prah pada iz oblaka pepela i prašine. Nekad izgleda kao šljokice, a zapravo su to čelični opiljci.
„Oseti se sumpor, miris pokvarenih jaja, a noću je tri puta gore. Ustajem u 4.30 ujutro, sve se trese, tad se radi punom parom“, priča nam Dragana. Ona je glavna kuvarica u vrtiću i nije se žalila nijednoj instituciji niti Železari. Ne zna kome bi. „Samo kad bi ugradili filtere“, kaže sa nadom.
Ko je odgovoran? Da li i u kojoj meri ovo aero-zagađenje utiče na zdravlje građana? Koliko su posledično zagađeni usevi, zemlja, voda? Koje mere mogu i treba da preduzmu nadležne institucije i rukovodstvo Železare koja je u rukama kineske kompanije HBIS Group Serbia Iron & steel? Koje informacije je država uopšte podelila sa stanovništvom? Kakvo je raspoloženje građana? Fatalističko, jer Železara zapošljava 5000 ljudi, i živi u strahu da se ne zatvori, pa zato trpe? I dokle? Ili se pak pojedinci udružuju i preuzimaju odgovornost za svoje živote i bore se za pravo na relativno čist vazduh i uživanje u svojoj privatnoj svojini? Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo se truditi da odgovorimo u sledećim brojevima.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТВ kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
