fotografije: privatna arhiva
Kako nova era rudarenja u Boru utiče na život u ovom delu Srbije i zašto se strasti ne stišavaju ni tri i po godine posle dolaska kineske kompanije? I dok iz resornog ministarstva poručuju da korist od pozitivnog poslovanja Ziđina imaju zaposleni, republički i budžet grada Bora, sagovornici “Vremena” ukazuju na ekološka, egzistencijalna i kulturološka pitanja pre i posle dolaska Kineza
Da li je Bor ovo zaslužio? Verovatno jeste. Da li je moglo da bude gore? Moglo je. Ovako privrednu stvarnost u Boru sagledava penzionisani inženjer mašinstva Dragoslav Nikolić, rodom iz obližnjeg Krivelja, koji je posle 2000. godine bio na funkciji potpredsednika opštine Bor i člana upravnog odbora Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RTB) u ime Vlade Srbije.
Te godine cena bakra na svetskim berzama pala je ispod 2.000 dolara po toni, podseća naš sagovornik. “To je bilo strašno vreme za preživljavanje i opstanak RTB a i celog grada. Proizvodnja nije mogla da pokrije troškove. Jedna studija Svetske banke iz tog perioda dala je projekciju postepenog zatvaranja, odnosno konzerviranja pojedinih celina”, podseća Nikolić. Vlada premijera Đinđića, koliko god se njegova metaforična izjava da se “treba opredeliti za kikiriki i stolice” tumačila u lošem kontekstu, osnovala je fond koji je bio u funkciji očuvanja sistema do oporavka cene bakra. “U tih deset godina treba odati priznanje menadžmentu koji je prošao kroz težak period, ali je ipak održao proizvodnju”, navodi Nikolić.
Da li je moglo bolje? Odgovor na ovo pitanje morali bi da daju stručnjaci iz oblasti rudarstva i ekonomije sa domaćih fakulteta i referentnih instituta, kaže Nikolić. On podseća da je RTB Bor građen domaćim znanjem, projektovanjem i opremom, a kako navodi, radilo se i šire. “Sredinom 80-ih godina prošlog veka u Burmi, sada Mijanmaru, RTB je sopstvenom tehnologijom izgradio dva rudnika. Jedan je rudnik bakra, drugi je rudnik zlata, i oni i danas rade. To znači da smo sve ovo mogli sami da uradimo i sačuvamo resurs”, zaključuje naš sagovornik. A zbog čega nismo i zašto je ceo sistem minulih decenija doveden u tešku finansijsku situaciju, to je pitanje na koje i dalje nema odgovora, u neverici je Nikolić. Kako navodi, stanje u metalurgiji poslednjih godina vidno se popravlja. Cena bakra na svetskoj berzi metala beleži konstantan rast, tako da trenutno premašuje 10.000 dolara po toni, ističe Nikolić, koji je dobro upamtio privrednu klimu u Boru daleko pre izbora strateškog partnera iz Kine.
On navodi da je kompanija Ziđin ušla veoma spremna u čitav proces. “Moj utisak je da su njihovi stručnjaci u dužem vremenskom periodu ozbiljno analizirali svaki detalj i da su imali veoma dobre podatke – od geologije, stanja opreme i tehnoloških celina, pa do ekološke situacije na terenu. To je odlika velikih i moćnih kompanija, a nesumnjivo je da Ziđin to jeste”. Nikolić navodi da je ugovor sa Ziđinom, na skoro 1.600 stranica, jasno precizirao sve detalje koji se odnose na vlasništvo nad katastarskim parcelama, povećanje obima proizvodnje i visinu ulaganja koja je, kako navodi, izgleda bila presudna za izbor najboljeg ponuđača. “U čitavoj proceduri traženja strateškog partnera za RTB Bor jasno je bilo da će neka kineska kompanija ući i pobediti u ovoj trci. Normalno, pre toga je sprovedena procedura restrukturiranja i to je bila neminovnost kako bi se uopšte ušlo u ovaj proces”, kaže Nikolić.
Pažljivo vagajući prednosti i nedostatke izbora strateškog partnera za RTB Bor, Nikolić ne poriče da su dobre strane u startu bile vidljive. “Plate zaposlenih ostale su na istom nivou ili su uvećane, i to je bio uslov za poštovanje radne discipline i prijem mlađe radne snage. Budžet grada Bora u znatnoj meri je uvećan. Veoma brzo se krenulo u investicioni ciklus koji je predviđen ugovorom. Angažovan je solidan broj lokalnih, odnosno domaćih firmi. Povećala se potrošnja u svakom pogledu, od namirnica do usluga”, navodi sagovornik “Vremena”. Kako je kompanija ušla u ozbiljno i ambiciozno povećanje proizvodnje, odmah je, kako navodi, krenula u angažovanje svih instaliranih tehnoloških celina prema projektovanim kapacitetima. “Verovatno je to jedan od razloga prekomernog zagađenja od strane metalurških postrojenja, koja su u prethodnom periodu radila sa nižim kapacitetima”, navodi Nikolić.
PLAN BEZ PLANSKE DOKUMENTACIJE
Nedostatak planske dokumentacije, prema njegovim rečima, predstavlja ozbiljan propust. “Još uvek nije prezentovana strategija razvoja rudarstva na ovim prostorima, a nije urađen ni Prostorni plan prostora posebne namene za borski i majdanpečki rudarski basen (PPPPN). Da li su ovo loše strane, to je stvar procene”, navodi Nikolić. “Ono što je loše u ovoj komparaciji jesu duplirani ili triplirani proizvodni kapaciteti u rudarskom delu, koji će u kratkom vremenskom roku iscrpiti naš prirodni resurs koji je neobnovljiv”, zabrinut je Nikolić.
On ukazuje na ozbiljne nesporazume na relaciji lokalna zajednica- kompanija, posebno na prostoru gde se odvijaju rudarske aktivnosti. “Predstavnici menadžmenta kineske kompanije ne pojavljuju se na zborovima meštana. Gro objekata se radi bez prethodne planske dokumentacije. U velikoj dinamici investicione gradnje zaboravlja se na održavanje infrastrukture u okolnim selima”, ističe Nikolić. Sa ovako velikim zahvatima u rudarstvu, kako sa gledišta površinske, tako i podzemne eksploatacije, izmeštanje seoskih, prigradskih, a verovatno i gradskih naselja postaje neminovnost. To je činjenica, a kompletan trošak za taj poduhvat morao bi da bude sagledan od strane države i kompanije. Obični ljudi sa ovih prostora nikako ne bi smeli da postanu gubitnici. Međutim, ostaje otvoreno pitanje gde preseliti stanovništvo ako se zna da je čak 90 odsto gradske teritorije u režimu istražnih radova, pita se Nikolić. Zato bi, kako poručuje, u rešavanje ove problematike, pored države, morao ozbiljno da se uključi i grad Bor sa jasnom vizijom buduće strategije razvoja grada.
Kompanija Ziđin ostvarila je do sada gotovo milijardu dolara investicija u Rudarsko-topioničarski basen u Boru i uložila više od 120 miliona u zaštitu životne sredine, izjavio je ranije pomoćnik ministarke rudarstva i energetike Dejan Milijanović. Kako je istakao, od pozitivnog poslovanja kineske kompanije korist imaju republički i budžet grada Bora, koji je, po njegovim rečima, povećao prihode sa 1,7 na skoro pet milijardi dinara, prenelo je Ministarstvo rudarstva i energetike. “U Ziđin Koperu sačuvali su svih 5.000 radnih mesta i povećali broj radnika za još 1.000, dok je Ziđin Majning otvaranjem novog rudnika od početnih 560 radnika dostigao skoro 1.000 zaposlenih. Danas gotovo da nema slobodnih ljudi na birou rada i ljudi su veoma zadovoljni primanjima”, naveo je Milijanović. Dodao je da se taj resor i Vlada Srbije zalažu za održivo rudarstvo, koje će imati najmanji uticaj na životnu sredinu.
PREVREMENA PENZIJA KAO SPAS
Prodaju borskog rudnika doživeo je pre svega emotivno. U kadrovskoj službi Rudnika bakra Bor (RBB) ostvario je 42 godine radnog staža. Samo nekoliko meseci posle dolaska kineske kompanije otišao je u prevremenu penziju. Na ovaj korak se odlučio zbog narušenih međuljudskih odnosa u kompaniji i nije se pokajao. Ne, nije problem u Kinezima, svemu su, tvrdi, kumovali naši ljudi koji “glume veće katolike od pape”. Podmetanja, nameštanja… To, kaže, nije moglo da se izdrži. Posle svega, izgubio je 15-ak hiljada dinara mesečno na penzionom čeku, ali je sačuvao dostojanstvo i miran san. Njegovo ime je Zoran Andrejić, lider Pokreta potrošača u Boru.
“Nisam protiv Kineza. Mislim da Ziđin poštuje zakone. Sve je to u redu. Međutim, ovde je reč o prodaji rudnog bogatstva Srbije. U okolini Bora ima rude za još 100 godina. Umesto da od nje žive buduće generacije, blago se sada odliva u tuđe džepove”, razočaran je Andrejić. Bor to sigurno nije zaslužio, ali su dugogodišnja nekompetentnost, nestručnost i korupcija, kako navodi, najverovatnije dovele do toga da je rudnik morao da se proda. “Na taj način se prikrila krađa iz ranijeg perioda”, ističe Andrejić. Veruje da je postojalo bolje rešenje. “Mogao je da se raspiše međunarodni tender za izbor menadžmenta i da više para ostaje ovde. To rade mnoge kompanije, pa je mogao i RTB”, smatra Andrejić.
Rudnik je teško otvoriti. To je kompleksna privredna grana, ali je rudarstvo vrlo profitabilan posao, naglašava Andrejić. “Tu se uključuju građevinarstvo, ugostiteljstvo, trgovina… i to se u Boru oseća na svakom koraku. Dolaskom Ziđina, plate su povećane, a životni standard je u porastu. To se vidi i po broju automobila. Porodice imaju po dva ili čak tri automobila”, primećuje Andrejić, koji ne opravdava takvo razmetanje svojih sugrađana, ali ih razume jer valjda su, kaže, “željni svega i svačega”. Kafane su takođe pune. Međutim, žali za hotelom na Borskom jezeru za koji pretpostavlja da verovatno više neće biti u funkciji turizma. I klub RTB a, u obližnjoj Brestovačkoj banji, takođe je u vlasništvu Ziđina. “Tako da su nam u toj grani turizma ruke odsečene”, razočaran je Andrejić, koji podseća na sumornu sudbinu rudarskog grada.
Bor je, nažalost, uvek bio zagađen, ističe Andrejić i pričom nas vraća u prošla vremena. Dobro pamti dečiju igru na piritu u čuvenoj Kozarskoj ulici, gde je proveo detinjstvo. Ukus borskog dima koji se oseća u grlu neizbrisiv je iz sećanja svakog mališana koji je odrastao u Boru. “Sada je mnogo veća proizvodnja i mnogo veća koncentracija tih gasova. Veća je štetnost teških metala, koji su suština zagađenja”. Toplana je, podseća, takođe veliki zagađivač. Međutim, nju niko ne pominje iako i tamo, kao navodi, ima sumpor-dioksida. Trenutno živi u naselju gde nema mnogo dima, ali kad krene u grad, zagađenje je prisutno. I ne samo u centru Bora. Smatra da su među najugroženijima meštani susednog Oštrelja i Slatine. Iznenađuje ga povećano prisustvo dima i prašine u Novom gradskom centru što ranije, tvrdi, nije bio slučaj. Veruje da je to posledica rušenja velikog dimnjaka.
Ističe važnost ulaganja u ekologiju. Podseća da je rekultivacija degradiranih površina, koja se najavljuje, takođe od velike važnosti za Bor i njegovu okolinu.
OD NEOKLASICIZMA DO KINESKOG KONCEPTA KAPITALIZMA
Bor nije od juče i ne rade svi u Ziđinu, tako da i egzistencija većine građana Bora ne zavisi od poslovnog rezutata novog vlasnika. Ipak, pošto je njegova sudbina neodvojiva od rudnika, nemoguće je ostati nezainteresovan za sudbinu grada i njegove primarne industrije, posebno ako tu živite. Ovako razgovor za “Vreme” započinje Simonida Gavrić, dugogodišnji kulturni poslenik iz Bora. Napominje da dolazak kineske kompanije ne otvara samo privredne, finansijske ili ekološke teme. Ove godine se navršava 120 godina borskog rudnika pa se čitava priča, kako ističe, može analizirati i iz kulturološkog aspekta. Kao najznačajniji period razvoja ovog kraja, označava “francusku eru” borskog rudnika.
Priča o rudarskom Boru počinje davne 1902. godine kada su poznati srpski industrijalac Đorđe Vajfert i rudarski inženjer Franjo Šištek otkrili najbogatije bakronosno ležište Evrope. Hroničari beleže da na početku nije išlo sve po planu. Pokazalo se da je to bio Vajfertov hod po mukama, koji se ubrzo završio skoro potpunim finansijskim slomom. Bio je prinuđen da dve godine kasnije svoja koncesiona prava proda francuskoj banci. Francuski partneri donose evropske manire. Presudno su uticali na razvoj industrije, trgovine, saobraćaja, kulture… Bor tada dobija prve obrise grada, a priča sagovornice “Vremena” dokumentarni sadržaj.
Paralelno sa razvojem rudnika, početkom 1905. godine, počinje izgradnja stambene kolonije. Podignuto je više od 170 stambenih objekata i reprezentativnh građevina. Ova rudarska naseobina i dalje važi za najveću na Balkanu, a veruje se i u Evropi. Francusko graditeljstvo odlikovala je monumentalnost i funkcionalnost. Predstavlja jedinstvena remek-dela francuske arhitekture poznog evropskog romantizma, odnosno neoklasicizma. I danas su gradski spomenici kulture prvog ranga.
Mnoga od njih još uvek imaju istu namenu. Škola pod tadašnjim imenom “Kralj Aleksandar I Ujedinitelj”, koja je u svom sastavu imala i učiteljske stanove, sagrađena je pre ravno 85 godina. U toj zgradi školuju se brojne generacije borskih osnovaca. Njeno sadašnje ime je OŠ “Vuk Karadžić”. Francuzi su 1933/34. Boru donirali i gradsku bolnicu, koja je imala posebno odeljenje za infektivne i plućne bolesti. Važila je za najmoderniju u Srbiji. Sada se govori o njenom preseljenju. Nastava na Rudarsko-tehnološkom fakultetu, u sastavu Beogradskog univerziteta, i danas se odvija u objektima nekadašnje francuske kasine. Crkva Svetog Đorđa, građena u vizantijskom stilu, podignuta je krajem 30-ih godina prošlog veka. Takođe je delo francuskih neimara.
Usledile su decenije neizvesnosti, uspona i padova. Period za zaborav. Tokom okupacije nacističkih snaga u Drugom svetskom ratu, Bor je pretvoren u najveći radni logor u Evropi. Logor smrti, u kojem je stradalo više hiljada Jevreja, Srba, Poljaka, Francuza, Italijana, Mađara… Period komunističke Jugoslavije, po oceni perjanica samoupravljačkog socjalizma, smatra se zlatnim dobom proizvodnje crvenog metala. “Bilo je to vreme entuzijazma, privrednog zanosa i udarništva. Ova era, međutim, završila se privrednim i kulturološkim sunovratom, koji je počeo deceniju posle Titove smrti. Ratovi, sankcije, strah, beda i korupcija tokom devedesetih uzimaju maha do te mere da se posle 2000. razmišljalo čak i o zatvaranju borskog rudnika”, podseća Gavrićeva.
Tek što su rane zaceljene, na red dolaze zagovornici neoliberalnog koncepta kapitalizma. Bahato uzimaju stvar u svoje ruke i vraćaju Boranima, brzo se pokazalo, nerealan optimizam. “U deceniji pre dolaska strateškog partnera iz Kine rastu plate, obnavljaju se turistički objekti, renoviraju se gradski trgovi i trotoari. Sve podseća na sreću. Potvrdilo se kasnije da sve to nije namirivano iz realnih izvora i proizvodnih rezultata, nego iz džepova svih građana Srbije. Rešenje se uporno tražilo i spas je konačno stigao sa istoka, ali ne evropskog, već azijskog kontinenta”. Mišljenja Borana po tom pitanju i dalje su podeljena.
“Smatram da Bor, posle svega, ovo nije zaslužio”, uverena je Gavrićeva. Ona smatra da je Bor mogao samostalno da nastavi da gradi svoju budućnost. “Nedostajalo je više pameti, dobre volje i poslovnog pragmatizma. Šansa je, nažalost, propuštena. Naša sudbina sada je u rukama stranaca. Imamo čime da se zastidimo pred svojim precima koji su svoje znanje, stručnost i zalaganje nesebično utkali u razvoj grada”, kaže naša sagovornica.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
