Život luđi od svake fantazije

Stara izreka da politika stvara neobična ljubavna partnerstva potvrdila se ovih dana nakon što je kosovska skupština, nakon tri neuspešna pokušaja, većinom od samo jednog glasa imenovala milijardera Bedžeta Pacolija za predsednika bivše srpske pokrajine. Neposredno posle izbora prištinske ulice su osvanule oblepljene plakatima na kojima se premijer Hašim Tači i novoizabrani predsednik Pacoli, uokvireni srcem, strasno ljube, dok ih strelom nišani Amor u liku Kristofera Dela, američkog ambasadora na Kosovu. Pacoli je naime, kako su javili lokalni mediji, izabran tek nakon intenzivnog Delovog pritiska na kosovske parlamentarce koji, uprkos ranijem koalicionom dogovoru između Tačijeve Demokratske partije i Pacolijeve Alijanse za novo Kosovo, nikako nisu želeli da ga vide kao predsednika.

Gore opisana fotomontaža, čiji su autori aktivisti radikalne stranke „Samoopredeljenje“, jasno sugeriše da su i premijer i predsednik stupili u brak pod američkom prinudom, a vic je u tome da su tokom predizborne kampanje sa Tačijeve (i ne samo njegove) strane stizale optužbe da je Pacoli trojanski konj Rusije i Srbije, ubačen kako bi rasturio mladu kosovsku državu. Iako kosovska politička scena obiluje čudnim koalicijama i naglim zaokretima, munjevita Pacolijeva transformacija od navodnog ruskog agenta do američkog štićenika, i od Tačijevog ljutog rivala do saveznika, manje je rezultat lokalnih prilika, a više burne Pacolijeve biografije, koja bi pretočena u knjigu ili film verovatno bila odbačena kao odviše neverovatna.

IZ ŠUPE U SVET: Pacoli je rođen 20. avgusta 1951, u selu Marevc kod Gnjilana, u siromašnoj porodici sa desetoro dece. Srednju školu je upisao u Prištini, ali kako su mu roditelji bili suviše siromašni da bi mu platili smeštaj, navodno je živeo u šupi za drva koju mu je ustupila jedna turska porodica, a hranio se tako što je svakog vikenda putovao do rodnog sela i odatle donosio provijant za narednu nedelju. I pored toga, bio je odličan učenik, a kad je maturirao krenuo je, kao mnogi mladi Jugosloveni, trbuhom za kruhom u Nemačku.

Sedamnaestogodišnji Bedžet sišao je, kako je kasnije pričao, sa voza u Hamburgu, sa jednim koferčetom i bez pare u džepu. Kad je ogladneo ušao je u prvu piceriju koju je video i ponudio vlasniku, nekom Sirijcu, da čisti i pere sudove u kujni, u zamenu za hranu i smeštaj. To mu je bio prvi posao, a drugi, ništa glamurozniji, bio je nadničenje na utovaru i istovaru u hamburškoj luci. U međuvremenu je najpre naučio nemački i arapski, a zatim, zahvaljujući šarolikom okruženju velike luke, i nekoliko drugih jezika. Nakon svega tri godine stekao je diplomu ekonomskog fakulteta (mada postoje i tvrdnje da je reč o kratkom kursu za upravljanje manjim preduzećima). Početkom sedamdesetih vratio se u domovinu da odsluži vojsku.

Pacoli je posle odsluženja vojnog roka imao želje da ostane na Kosovu, ali nije mogao da nađe posao, sve dok nekako nije uspeo da se probije do Mahmuta Bakalija, u to vreme neprikosnovenog kosovskog lidera. Bakaliju se Pacoli svideo, i uzeo ga je pod svoje: bio je to početak prijateljstva koje je trajalo sve do Bakalijeve smrti 2006. Bilo je to vreme kad je Jugoslavija intenzivno trgovala sa zemljama Trećeg sveta i Pacoli je uskoro, zahvaljujući Bakaliju i znanju mnogih jezika, počeo da putuje po svetu u sastavu državnih delegacija koje su ugovarale velike građevinske projekte. Kontakti i znanje koje je tih godina stekao pomogli su mu da se kasnije vine u vrh preduzimačke delatnosti. Najpre se 1974. zaposlio u jednoj austrijskoj građevinskoj firmi, kao predstavnik za istočnu Evropu, a dve godine kasnije je prešao u švajcarsku firmu Interplastiks, koja je učestvovala u velikim projektima u Rusiji.

Godine 1980, Pacoli je u Sloveniji doživeo tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobio teške povrede glave i upao u komu u kojoj je ostao gotovo mesec dana. I opet je sudbina umešala prste: navodno je medicinska sestra, sređujući njegove stvari, slučajno otvorila telefonski imenik i pri vrhu videla Bakalijevo ime i telefon. Iz bolnice su zvali još uvek moćnog Bakalija pa je Pacoli dobio vrhunsku bolničku negu: kažu da ga je operisala ista ekipa koja je lečila Josipa Broza Tita. Za razliku od pokojnog maršala, Pacoli je iz Kliničko-bolničkog centra izašao ne samo živ već i potpuno oporavljen.

RUSKA ROMANSA: Kako je vreme prolazilo, Pacoli je sve više vremena provodio radeći za Švajcarce širom Sovjetskog Saveza. Kad je navršio četrdeset godina, rešio je da se osamostali. Pozajmio je 600.000 dolara od jednog zemljaka, po lihvarskoj kamati, i uložio novac u malu slovenačku arhitektonsku firmu po imenu Biro 71, sa kojom je i ranije sarađivao. Investicija se brzo isplatila, a kada je u Jugoslaviji izbio rat, Pacoli je sedište svog biznisa preselio u Švajcarsku gde je osnovao Mabeteks, firmu koju i danas ima. Jedan od prvih velikih poslova za novo preduzeće bila je izgradnja velikog konferencijskog centra u sibirskom gradu Jakutsku. Tokom ugovaranja tog posla, Pacoli se zbližio sa tamošnjim gradonačelnikom Pavelom Borodinom. Baš kao u slučaju Bakalija, ovo prijateljstvo se pokazalo kao izuzetno plodonosno, jer je Borodin već sledeće godine prešao u Moskvu, gde je ušao u uži krug oko Borisa Jeljcina i dobio zadatak da upravlja predsedničkom imovinom, tj. Kremljom i čitavim nizom javnih zgrada u Moskvi.

Za Pacolija je tada počelo zlatno doba: nakon što je 1993. u neuspelom puču teško oštećena zgrada Belog doma, Mabeteks je dobio ugovor da ga obnovi, a odmah zatim zaključio čitav niz ništa manje unosnih poslova, kao što su rekonstrukcija Kremlja i izgradnja čitavog niza velikih objekata u Rusiji i novoosnovanim centralnoazijskim republikama. Poverena mu je, između ostalog, izgradnja grada Astane, nove prestonice Kazahstana, i u okviru toga velelepne palate za tamošnjeg predsednika Nursultana Nazarbajeva. Tako je Mabeteks 1994. prijavio godišnji obrt od 800 miliona dolara, dok je tokom sledeće tri godine, do okončanja radova u Kazahstanu ta suma uveliko prešla milijardu. Ovaj trend se nastavio sve do sumraka Jeljcinove administracije i uspona Vladimira Putina.

Pacolijeva ruska bajka počela je da klizi ka nesrećnom kraju 1998, kada je ambiciozni državni tužilac Jurij Skuratov, uz pomoć tadašnjeg šefa FSB-a (bivši KGB) Putina, pokrenuo istragu protiv Borodina i usredsredio se na njegove poslove sa Mobeteksom. Tokom te istrage, u koju se ubrzo uključila i švajcarska državna tužiteljka Karla del Ponte (da, ista ona koja je posle prešla u Haški tribunal), isplivale su priče o naduvanim ugovorima, milionskim sumama koje su izdvajane za podmićivanje, pa je čak, navodno, Mobeteks Jeljcinovim ćerkama dao platinaste kreditne kartice i plaćao im sve troškove. U Mobeteksove prostorije u Luganu i Moskvi upala je policija, Borodin je nakratko čak i pritvoren, ali na kraju je vuk pojeo magarca: istraga je obustavljena zbog nedostatka dokaza, Borodin je pušten i delimično rehabilitovan (trenutno obavlja funkciju genseka nepostojeće Rusko-beloruske federacije) a Pacoli je švajcarskom sudu tužio Skuratova i dobio mizernih pet hiljada dolara na ime povrede časti. U konačnom ishodu, Pacoli i nije tako loše prošao: iako su vrata Kremlja za njega po svoj prilici zauvek zatvorena, Mabeteks je još uvek među sto najvećih firmi u Švajcarskoj.

VELIKI MEDIJATOR: Početak kosovske drame zatekao je Pacolija u Švajcarskoj, gde je počeo da obnavlja pokidane veze sa domovinom. Prema sopstvenom priznanju, nije uplatio ni franak za fond „Domovina zove“ iz kojeg se finansirala Oslobodilačka vojska Kosova, niti je, za razliku od većine svojih sunarodnika u inostranstvu, plaćao „dobrovoljni“ troprocentni porez izbegličkoj vladi Bujara Bukošija, ali je individualno pomagao ugrožene civile. On takođe ne krije da je tokom sukoba dva puta privatnim avionom leteo u Beograd da razgovara sa Slobodanom Miloševićem. Pacoli kaže da je išao da od Miloševića traži da prekine represiju nad Albancima, dok njegovi protivnici tvrde da je posredovao u nekim mutnim poslovima između Moskve i Beograda. S obzirom na to da su se ti susreti odvijali iza zatvorenih vrata, a da je Pacolijev beogradski sagovornik sada nedostupan, teško je utvrditi istinu. Potpisnik ovih redova veruje da je Pacoli bio deo Bakalijevih napora da tajnom diplomatijom okonča oružane sukobe (i Bakali se tajno sastajao sa Miloševićem), ali su ti napori bili besplodni.

Godinu „oslobođenja“ Kosova, 1999, Pacoli je obeležio venčanjem sa Anom Oksom, znatno mlađom italijanskom pevačicom albanskog porekla, i njen koncert u Prištini bio je prvi međunarodni kulturni događaj nakon okončanja rata. Ipak, taj brak je trajao manje od tri godine. Danas je oženjen takođe znatno mlađom Ruskinjom Mašom rođ. Šičkovom, sa kojom ima nekoliko dece. U međuvremenu je znatno proširio porodično imanje u selu Ajvalija kod Prištine i trajno se preselio tamo.

Neuspeh u pregovorima sa Miloševićem nije obeshrabrio Pacolija da se 2004. uputi u novu posredničku misiju, ovaj put u Avganistanu. Nakon što su talibani te godine kidnapovali troje humanitaraca UN, među kojima je bila i jedna kosovska Albanka, Pacoli je lično odleteo u Kabul i izdejstvovao njihovo oslobađanje. Londonski „Tajms“ je pisao da je Pacoli otmičarima platio čak milion i po dolara, i da je tokom boravka u Kabulu svaki dan ručao šniclu u jedinom balkanskom restoranu u tom gradu i delio deci prosjacima krupne novčanice.

Za poslednji Pacolijev pokušaj da se bavi nezvaničnom diplomatijom teško se može reći da je uspeo. On je prošle godine predvodio pedesetočlanu delegaciju na put u Libiju, sa namerom da nagovori Moamera el Gadafija da prizna Kosovo. Londonski „Ekonomist“ piše da je kosovska delegacija najpre dugo čekala ispred diktatorovog šatora u pustinji, a kad su konačno uvedeni, Gadafijevi saradnici su im naložili da igraju i pevaju. Kad su potrošili sav repertoar, Gadafi im se najzad obratio rečima da nikada neće priznati državu koju vode „američke pudlice“ i time je misija bila okončana.

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: Pacoli je po povratku na Kosovo, možda i zbog nedostataka boračkog staža, u početku nastupao vrlo oprezno. Govorio je da mu ne pada na pamet da se bavi politikom i da samo želi da investira u domovinu i pomogne privredni razvoj. Ipak, 2006. je osnovao Alijansu za Novo Kosovo (albanski akronim AKR) koja se na parlamentarnim izborima 2007. plasirala kao treća, iza Tačijeve PDK i Sejdiuove LDK. Na tim izborima, kao i na onima održanim krajem prošle godine, Pacoli je gledao da izbegava tvrde političke teme i vodio tipično populističku kampanju obećavajući opšti ekonomski procvat ako dođe na vlast. Pritom se nije libio ni da daje obećanja koja je sasvim izvesno nemoguće ispuniti, kao što je otvaranje sedamdeset hiljada novih radnih mesta i uvođenje Kosova u Ujedinjene nacije do kraja 2012. Na poslednjim, decembarskim izborima 2010. AKR se sa jedanaest odsto glasova plasirala kao četvrta stranka (iza PDK, LDK i „Samoopredeljenja“), ali je iz nekoliko razloga postala neizbežan partner u pregovorima o formiranju vlade.

S obzirom na to da je prethodna Tačijeva vlada pala zbog raspada koalicije LDK-PDK, a da saradnja sa „Samoopredeljenjem“ nije dolazila u obzir zbog ekstremnih stavova Aljbina Kurtija, Tači je da bi zadržao predsednički položaj morao da pristane ne samo da razgovara sa Pacolijem, nego i da mu da sve što je tražio. A Pacoli je tražio mnogo: predsednički položaj za sebe, plus tri ministarska mesta u vladi. Pritom je međunarodna zajednica, koja na početku nije bila nimalo oduševljena Pacolijevim ulaskom u politiku, iz korena promenila stav, nervozna zbog mogućnosti da Kosovo padne u političku krizu i da se ide na ponavljanje izbora, pa je počela da pritiska Tačija da popusti. Tako je došlo do isforsiranog političkog braka opisanog na početku ovog teksta, ilustrovanog plakatima „Samoopredeljenja“.

Politički analitičari na Kosovu uglavnom se slažu da je Pacoli neće zloupotrebljavati novostečenu poziciju i vući bilo kakve drastične poteze jer je pre svega pragmatičan čovek koji je u politiku ušao da bi zaštitio svoje poslovne interese, a ne zato da nešto menja. Niko, međutim, ne može da predvidi dokle će njegova politička karijera trajati. Na Balkanu je dosad važilo pravilo da je političku moć uvek lakše pretvoriti u finansijsku nego obratno: bogataši Milan Panić i Bogoljub Karić, čije su političke karijere bile kratke i neslavne, dobri su primeri kako prolaze milioneri kad izađu političarima „na crtu“. Bedžet Pacoli, čovek koji je dosad nekoliko puta dokazao da je miljenik sudbine, mogao bi postati izuzetak koji potvrđuje to pravilo.