Život koji čeka da počne

U Srbiji se veoma malo zna o ratnim veteranima; nije poznat njihov tačan broj, da li su se i kako vratili u normalan život, svojim poslovima, porodicama. Nije poznata stopa njihovih samoubistava; poznato je da je u Hrvatskoj (koja je pobedila) više od 1300 veterana izvršilo samoubistvo. Nije poznat ni broj incidenata sa smrtnim ishodom koje su uzrokovali srpski veterani ratova tokom 90-ih godina. Vladan Beara iz Centra za traumu Društva za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991–1999. kaže za „Vreme“ da okvirne procene o broju ljudi koji su učestvovali u ratu iznose najmanje 600.000, i da se po standardima Svetske zdravstvene organizacije može očekivati da najmanje 60.000 njih pati od vijetnamskog sindroma (posttraumatskog stresnog poremećaja, PSP). Beara skreće pažnju na veliku opasnost od posledica dugogodišnjeg zanemarivanja ove društvene grupe (i predrasuda da je reč isključivo o „gubitnicima“ i „ratnim zločincima“, a ne i o žrtvama rata) i podseća na činjenicu da veterani izvesno poseduju još mnogo oružja. Kako je nedavno preneo „Nedeljni telegraf“, MUP je zabaležio više od 30 napada bombama i eksplozivom od početka ove godine, a Centar za kontrolu lakog naoružanja, koji je za UN nedavno sproveo istraživanje o upotrebi naoružanja u Srbiji, izneo je podatak da se u posedu građana nalazi 2.047.300 kratkih i dugih cevi.

Međutim, onoga čega nema u izveštajima MUP-a i o čemu institucije ćute jeste koliko je incidenata i ubistava u vezi s povratnicima sa ratišta. Među retkim slučajevima ubistava kada se eksplicitno znalo da je reč o vijetnamskom sindromu jesu slučaj veterana sa Kosova D.Č. koji je u Leskovcu poubijao sedam članova suprugine porodice, i slučaj pripadnika državne bezbednosti V.R., takođe veterana sa Kosova, koji je u Nišu ubio nekoliko svojih kolega.

Ne samo da se malo govori o posledicama koje po svoju okolinu mogu proizvesti ignorisani ratni veterani čije probleme država i dalje prenebregava već se u potpunosti zanemaruje i ono što bi oni imali da kažu o svemu što se poslednjih godina dešavalo. Za sva posttraumatska društva od izuzetne važnosti je dijalog između ratnih veterana i osoba koje nisu imale iskustvo rata. Za sada jedinstven uvid u unutrašnji svet veterana donela je potresna knjiga novosadskog Centra za traumu Gde si to bio, sine moj? Vladana Beare i Predraga Miljanovića, terapeutâ koji više od pet godina rade sa ratnim veteranima. U pripremi je i prošireno komercijalno izdanje ove knjige, koja može mnogo doprineti boljem razumevanju problema veterana u Srbiji. Knjiga je rezultat rada sa srpskim, albanskim i hrvatskim veteranima i paralelno prenosi njihove doživljaje nepravde, odgovornosti, krivice, smrti, straha, bola, patnje, povratka iz rata, trauma… Očekivano, nema nikakve razlike u odgovorima: isti osećaj nepravde i napuštenosti, besmisla, gubitništva, beznađa. Ista ogorčenost zbog zanemarivanja od strane društva i vlasti, ista teskoba zbog poremećenih porodičnih, prijateljskih, susedskih odnosa. Centar za traumu od 1999. godine radi sa veteranima u regionu. Organizuje njihove susrete koji su i terapeutski i edukativni, i koji su pre svega susreti razmena i razumevanja. Nema incidenata, kaže Beara, jer nema razgovora o politici, već isključivo o neposrednom ratnom i posleratnom iskustvu. Četvrtog jula će u Domu omladine u Beogradu u 19h biti održana promocija knjige i tribina na kojoj će govoriti veterani iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Ovom prilikom prenosimo, bez lektorskih intervencija, odabrane delove svedočenja iz knjige; među veteranima ima bivših dobrovoljaca, profesionalnih vojnika, mobilisanih, lekara i pripadnika paravojnih jedinica, čija su iskustva sa ratom i povratkom iz rata veoma slična, bez obzira na motive koji su ih odveli u rat. „Mislio sam da će vreme da zaleči rane, ali ne. Sve se zgrudvava, sada mi je teže nego nakon ranjavanja. Tada me je samo bolelo, i samo sam hteo da se oporavim, da se vratim svojima. Sada se pitam čemu sve to?“, jedan od njih je precizno opisao svima zajedničku ratnu traumu.

NEPRAVDA: „Ja u prodavnicu u Prizren, nemamo pare, Srbin drži prodavnicu, 150 din. pakla ’besta’. U Vranju 30 din… Mi došli da ga branimo… mi ginemo, ostadosmo invalidi, a on, bre, na nama zarađuje pare. E, tada sam se prvi put zapitao za smisao ovog rata.“

„Ja sam sa mojom jedinicom propuštao svakodnevno njihove šlepere. Trgovali su sa Srbima, dok smo se mi borili. Na svakom šleperu su zarađivali po deset hiljada maraka. Izgradili su sebi velike kuće. Sada dođem i kažem da daju prilog za protezu borcu koji je ostao bez noge, da daju nešto da kupimo pribor za školu detetu borca koji je poginuo. Oni kažu da nemaju novaca… E to me toliko boli.“

„Kažu oni nama: niko ne sme da upali vatru, da se zagreje. Odaćemo položaj. Podigli smo šatore, kad odjedared se dimi odžak iz njihovog šatora, i nikom ništa.“

NEIZVESNOST: „U ratu je neizvesnost ogromna. Ima je i u miru, ali manje. Kad se pomeša strah sa iščekivanjem, čovek samo da poludi… Čim primiš poziv za mobilizaciju, neizvesnost. Šta ako odbiješ poziv, a šta ako odeš u rat, kakav ćeš da se vratiš? Kad se rat završi, i dalje neizvesnost, kakav će biti život dalje, kako ću živeti sa komšijom…“

„Ja sam bio ranjen… Ne znaš koliko je mrtvih, tu si u zaklonu; ne znaš kad će da dođe pomoć; pitaš se: da li ću izdržati i ostati živ… Ujutru jedva čekaš da dođu po tebe… Ovaj pored mene umro… Misliš u tim trenucima, sad je red na tebe… najteži su trenuci od momenta ranjavanja do momenta kad ti ukažu pomoć… Primljen u bolnicu, seku mi uniformu, krv i blato izmešano… Em sam povređen, em mi uzeli dokumente i novac, niko ne zna gde je… Taj mi je novac mnogo značio, ja sam ga pošteno dobio…“

BESPOMOĆNOST: „Najteže je kad čovek zapomaže, a ti ne možeš da mu pomogneš. Ne smeš da mu se približiš, poginućeš, a moraš da slušaš kako jauče. Osetiš se potpuno bespomoćan. Posle razmišljaš: da li će iko meni da pomogne? Mnogi su poginuli kad su pokušavali da pruže drugom pomoć. Ljudi prosto ne mogu da izdrže zapomaganje ranjenog čoveka.“

„Čekao sam u hodniku. Nije bilo dovoljno sala za operaciju. Došla sestra i rekla: Doktorice, hoćemo li ovoga? Doktorica rekla: Pusti njega, on je dobrovoljac, ko ga je terao da ide tamo. Tada bih je ubio samo da sam imao snage. Otišli su, a ja sam ostao da ležim na nosilima, potpuno bespomoćan…“

„Odjednom kao doktor poručuješ kamion vreća, 1500 komada. U tom momentu se čovek smrzne na pomisao da će sve to da se napuni… Postaješ svestan da će u ratu biti masovne smrti i da nema garancije da u jednoj od tih vreća nećeš biti ti.“

SMISAO: „Kad uđeš u naše zapaljeno selo, sakupljaš leševe, tada se pojavi mržnja… šta su im krivi naše žene i deca. Kad uđeš u njihovo selo, ne razmišljaš više, nemaš sažaljenja… Kad oni spale naša sela pa posle mi njihova, oni naša, mi njihova… Kasnije, kad sedneš, pitaš se šta nam ovo sve treba. Kad uđeš u peto, šesto spaljeno selo, pitaš se dokle ovako. Kod prvog ne razmišljaš.“

„Kad se predsednik Marović izvinio Hrvatima, ja sam se pitao koji je smisao našeg boravka na ratištu. Ja sam najebo, ostao invalid, a ništa nismo uradili. On se njima izvinjava, a oni poubijaše tolike ljude, civile, decu. Poubijaše toliko, a on se njima izvinjava. Za šta, zašto, zato što su nam poubijali decu? Izvinjavamo se što ste nas ubijali, a mi se branili!“

ODGOVORNOST: „To su sve bila deca. Komandir i ja najstariji. Oni kao pilići idu za mnom, a meni se mota po glavi šta da odlučim. Oni imaju sigurnost, kažu ti si najstariji, a nemaju poima koliko ja ne znam.“

„Bio sam kući i odlučio da se ne vraćam tamo. Rekao sam: idem u zatvor. Iz zatvora ću da izađem živ. Majka mi je rekla: nemoj sine, niko naš nije bio u zatvoru… Odlučio sam da se vratim i bio teško ranjen… Nikad sa majkom nisam o tome razgovarao. Mislim da je strašno boli i dan-danas. Imala je jedan infarkt.“

STRAH: „Svakodnevno se javlja strah… lift, stepenice, auto… To ostavlja tragove… Rat je bio drugačiji… Kad su nas bombardovali, drugar mi je dao cigaru, ruke se tresu, a ja ne mogu da uzmem cigaru u ruke. Kad je prošlo, tek tada je došlo, neki pritisak u glavu, počneš duboko da dišeš, preznojavaš se, ne možeš da presečeš taj strah, da ga kontrolišeš.“

„Čovek zaboravi i na sopstveno dete, pa se posle trgne… strah da li ću se vratiti živ… Kad vidi sebe da je ostao bez noge, ruke, strah da li će iskrvaviti… Čovek ne zna koliko vrede delovi tela dok ih ne izgubi…“

PATNjA: Možda mi je bilo lakše kada sam ja bio povređen, nego kada je drugi, pored tebe leži ranjen, krvari, umire, viče kako ga boli, jauče, nema mu spasa… Svako od nas će taj bol da nosi na duši do kraja života, ne možeš da opišeš to što osećaš. Mozak ne funkcioniše kako bi želeo.“

„Doktori oko mene, ja nisam mogao da pričam, došao neki Leskovčanin i počeo da priča… Kad je spomenuo moje selo, u stomaku me zapeklo. On spomene moje seljane, i ja sam se toliko naprezao, i suze, kad je spomenuo moju kafanu i mene i brata… tad sam progovorio. Rekao sam da sam ja vlasnik te kafane…“

POSLE RATA: „Ljudi misle da sam opasan po okolinu. Vide u meni zver.“

„Vidim u razgovoru da me mnogi izbegavaju, da ne žele da sednu za moj sto u kafani, plaše se od mene, šta mogu da uradim.“

„Bojazan da mi se ne svidi ono na ratištu, sanjao sam da ih ubijam i uživao u snu. Kada sam se probudio, pomislio sam da nisam normalan.“

„Osećam nekakvu nesigurnost bez oružja, kao go, bez svoga ja. Ne mogu da spavam ako ne nosim pištolj. Napravio sam pojas za pidžamu da mogu da spavam sa pištoljem.“

„…Ćerkica mi je došla u posetu, na VMA. Prvo što me je pitala: Imaš li nogu? Imaš li ruku?… a neće da priđe. Jednostavno, boji se mene. To odbacivanje od strane dece i njihovo neshvatanje je jako bolno. Minut je trajao kao sat. Pita: što si nas ostavio, zašto si otišao? Pitanja toliko bolna da se rastužiš… ne možeš da objasniš detetu zbog čega si bio, gde si išao. Kasnije te već dete prihvati. Tek onda shvatiš šta je život, koliko može da traje i kako može da se završi…“

„Čekaš da se vratiš kući, samo o tome razmišljaš, a onda se suočiš sa tim. Nije moguće ni sa ženom razgovarati. Kako njoj pričati o ratištu? Ne razume ona to i gleda te čudno… Otac te ne razume… Sa svojima si, a sam si… To mi je najteže palo.“

„Otac mi je rekao: jebem ti te tvoje lekove, samo ćutiš i ni sa kim ne razgovaraš. Mi smo navikli da se smeješ, šališ, vikneš… Ne mogu da se smejem zato što su oni to navikli. A kad ćutim, pitaju me što ćutiš. Onda shvatiš da si u kući sam.“

„Ja hoću nešto da uradim po kući, a stric dotrči: Nemoj ti, ostavi, meni se vrati slika kako bi trebalo da bude. Tada je glupo reći čoveku… tada, u tim situacijama lako osetiš patnju za nekadašnjim životom, za stvari kako bi trebale da budu, a nisu…“