Od pandemije korona virusa, neizostavno pitanje koje će vam postaviti dežurni monah na ulazu u manastir jeste – da li ste vakcinisani… Ako želite da im odnesete kafu, morate paziti da bude u ambalaži koja nema na sebi odštampan bar-kod, a u razgovoru sa monasima možete čuti priču kako papa tokom noći poprima svoj pravi, reptilski oblik i nervozno šeta vatikanskim palatama smišljajući kako da iz Esfigmena protera istinske pravoslavce. Okolnosti u kojima živi ova zajednica su teški, nema struje već postoji samo jedan agregat koji napaja strujom strug za sečenje trupaca drveta, a vozni park se uglavnom sastoji od prastarih džipova koje je grčka vojska dobijala od svojih anglosaksonskih saveznika pre više od pola veka…
“Holy place, but complicated”, reči su grčkog radnika sa kojim smo u tajnosti trampili cigarete za manastirski limun, posvećene svetogorskom manastiru Esfigmenu, koji važi za središte zilotskog pokreta u dvadesetom i dvadeset prvom veku. Sam manastir se nalazi na istočnoj obali Svete gore i na samo pola sata hoda od Hilandara, što ga čini prvim komšijom srpskog svetogorskog manastira. To je bilo naročito bitno tokom poslednjeg katastrofalnog požara kada su esfigmenski monasi prvi stigli da pomognu u gašenju vatrene stihije.
Samo značenje imena Esfigmen sa grčkog se može prevesti kao stešnjen, što odgovara položaju manastira koji se nalazi između mora, tri brda i bujičnog potoka. Po drugoj tradiciji, jedan od prvih monaha bratstva je nosio nadimak Esfigmen zato što je uvek imao utegnut pojas oko struka. Trebalo bi istaći da su prvi sačuvani pisani spomeni manastira sa kraja 10. veka pominjali ime Esfagmen (u značenju ubijeni, iskasapljeni), što se može pripisati tome da su u nekom od čestih gusarskih pustošenja kaluđeri skončali na svirep način.
O TURCIMA SELDŽUCIMA, KATALONCIMA I SULTANIJI MARI
Prema legendi, manastir su osnovali ranovizantijski car Teodosije II i njegova sestra Pulherija u prvoj polovini 5. veka, kada Sveta Gora još nije postala monaška “republika” i kada nije bio zabranjen ulazak ženama na poluostrvo. Prema arheološkim istraživanjima, na tom mestu se ranije nalazilo antičko naselje Dion. U svakom slučaju, u 11. veku jedan od igumana, Teoktist, postaje prot Svete Gore (svojevrsni predsednik vlade monaške republike), a sam manastir je zauzimao visoko peto mesto u svetogorskoj hijerarhiji. U istom veku, iz Rusije dolazi podvižnik Antonije koji se tu i zamonašio i proveo deset godina, a po povratku, u Kijevu osniva nadaleko čuvenu Kijevsko-pečensku lavru.
Tokom srednjeg veka, zajednica okupljena oko crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem ima svoje uspone i padove, praćene elementarnim nepogodama poput zemljotresa i bujičnih poplava, a i nevoljama u vidu gusara i jedne katalonske kompanije. Naime, ta družina je predstavljala najamnike poreklom iz Katalonije koje je Vizantija angažovala da im pomogne u suzbijanju najezde Turaka Seldžuka početkom 14. veka. Kako to obično biva, najamnici se okreću protiv bivših poslodavaca i udruženi sa skupinama Seldžuka pustoše Trakiju i privučeni bogatstvima manastira zaleću se na Svetu Goru. Prvi su na udaru bili bugarski manastir Zograf, gde bivši plaćenici spaljuju žive jedan broj monaha, Hilandar koji je spasen tek intervencijom kralja Milutina, kao i sam Esfigmen.
Kako to vekovima biva, posle razaranja bili su potrebni svetovni ktitori i darodavci da pomognu monaško bratstvo u obnovi. To su u prvom redu bili vizantijski carevi poput Jovana V Paleologa, ali i cara Dušana i despota Đurđa Brankovića. Povelja kojom je despot dodeljivao Esfigmenu 50 litara novobrdskog srebra godišnje, izrađena je u Žiči i na njoj se nalazi jedini sačuvani portret despota i njegove porodice.
Zavladavši solunskom regijom, Turci ostavljaju autonomiju Svetoj Gori, koju su kršili u zavisnosti od interesa, ali i snage padišaha da sprovodi zakon u svom sultanatu. Kako je pravoslavno plemstvo na Balkanu nestajalo tako su svi manastiri ostajali bez svojih patrona i darodavaca, pa su morali pribeći prodaji svojih imanja (metoha) van monaške republike. Tako je sultanija Mara, ćerka Đurđa Brankovića i maćeha Mehmeda Osvajača, otkupila jedno esfigmensko imanje u periodu pre 1487. godine.
SPOROVI OKO PAŠNJAKA ZA BIVOLE
A 16. vek donosi nova smutna vremena; nekoliko puta manastir je meta napada turskih gusara koji su 1533. čak u dva navrata pustošili manastir. U starim letopisima ti događaji su opisani sledećim rečima: “Ponovo deset dana zatim poharaše ga drugi put potomci Agarjana, bezbožni protivnici Hrista. Sve odnesoše i zapališe manastir, kao i brodove, a za taoce odvedoše devet monaha”. Sporovi su se vodili i među kaluđerskim bratstvima pre svega oko zemlje, pa su esfigmenski monasi bili u sporu sa hilandarcima oko nekih pašnjaka na, svima nama poznatoj, Jovanjici. Danas se za toponim Jovanjica uglavnom vezuje luka na koju pristaju trajekti iz Uranopolisa i tuda najveći broj srpskih hodočasnika stupa na tlo Svete Gore. Reč je o većem kompleksu koji zahvata celo brdo, potok koji se uliva u more i mali rt pet kilometara od Zografa. Tokom vekova nekoliko puta je menjao vlasnika, s tim što je više zajednica imalo svoje pašnjake na njemu, pre svega Ksenofont, Zograf i Hilandar. Počevši od 1577. traje spor oko međa između Hilandara i Esfigmena jer je srpski manastir polagao prava na zimski pašnjak za bivole i veliku šumu. U proces je bio uključen i sam vaseljenski patrijarh, koji je manastiru Vatopedu naložio da pokaže svoju originalnu povelju iz 1316. o razmeni zemljišta. Treba imati na umu da u to vreme nije bila retkost dokazivati svojinu na osnovu dokumenata izdatih pre više od dva veka, jer sve do pojave katastra druga pravna sredstva nisu postojala. Srećom, danas je sve to mnogo lakše, efikasnije i pravednije.
NAPOLEONOV ŠATOR
Esfigmen s vremenom gubi svoj status u rangu svetogorskih manastira, sa petog mesta na kom je bio u 11. veku, pada na deveto 1394, a 1594. čak na osamnaesto, bez obzira na činjenicu da tada ima više od pedeset monaha. Prikupljanje milostinje širom pravoslavnih zemalja donekle olakšava monaški život, a krajem 18. veka patrijarh Grigorije V zavodi opštežiće kao način života monaške zajednice. U pravoslavlju postoje dva načina po kojima se reguliše monaški život. Idioritmija se vezuje za pustinjaštvo i podrazumeva da monasi ne žive u zajednici, tj. da imaju pravo na ličnu svojinu, ali da su uglavnom izolovani jedni od drugih. Zajedničke obaveze su svedene samo na bogosluženje, dok se za namirnice, odeću i obuću sami snalaze. Za razliku od opštežića, gde je život svakog monaha vezan za zajednicu i gde svojim poslušanjem (zaduženjem) doprinose celoj zajednici. Danas je u svim svetogorskim manastirima život regulisan opštežićem, osim pustinjaka koji žive izolovano u skitovima.
Pomenuti Grigorije V je takođe, zajedno sa igumanom Teodoritom, zaslužan za novu manastirsku crkvu koja je osvećena 1810. godine. Crkva je podignuta na temeljima stare i posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Tada je patrijarh poklonio manastiru i deo Napoleonovog šatora, koji se i dan-danas koristi tokom proslave Vaznesenja Gospodnjeg. Pretpostavlja se da je ruski car darovao patrijarhu taj neobičan poklon. Oslikana manastirska trpeza je teško stradala početkom 19. veka kada su vojnici turskog garnizona koji su boravili u manastiru zbog velikog grčkog ustanka palili vatre u samoj prostoriji. Tursko vojno prisustvo nije bila retkost, naročito u Hilandaru, Zografu i Esfigmenu, koji su najbliži kopnu i time zgodni za vojne posade.
JEDINI PRAVI ILI RASKOLNICI
Početkom 20. veka u pravoslavnim crkvama nastaje zilotski pokret (u prevodu sa grčkog “revnitelji”) koji se protivio svakom obliku ekumenizma i reforme kalendara. Zvanične crkve ih smatraju raskolnicima i takve grupe su izopštili iz crkvene zajednice. Sami ziloti sebe nazivaju istinskim pravoslavnim hrišćanima i odbijaju bilo kakav dijalog sa drugim hrišćanskim konfesijama, pre svega sa katoličkom crkvom. Sukob je eskalirao 1964. kada se vaseljenski patrijarh Atinagora I susreo u Jerusalimu sa rimskim papom, što je predstavljao simbolični početak dijaloga između dveju crkava još od Velikog raskola 1054. godine. U godinama koje su sledile, monaška zajednica u Esfigmenu je prestala da spominje svog nadležnog patrijarha u službama i time su pokrenuli niz događaja koji su kulminirali 2002. kada su zvanično proglašeni za šizmatike od strane Vaseljenske patrijaršije. U nastojanju da se sam kompleks manastira vrati monasima koji su pratili zvaničnu politiku carigradske patrijaršije, 2005. osniva se novo bratstvo koje i dan-danas boravi u Kareji (“glavnom gradu” Svete Gore). Sukobi sa svetovnim grčkim vlastima bivaju sve učestaliji, 2006. dolazi do sukoba između samih monaha koji je završen pravom tučom uz upotrebu metalnih palica i aparata za gašenje požara. U godinama koje su usledile, na svaki pokušaj grčke policije da izbaci “raskolnike”, iz samog manastira odgovoreno je bacanjem molotovljevih koktela i pretnjom da će bratstvo razoriti manastir uz pomoć boca sa butanom. Treba imati na umu da to nisu prazne pretnje, već da su radikalizovani monasi zaista spremni da žrtvuju svoje živote zarad “istinskog pravoslavlja”. U to su uvereni i predstavnici vlasti koji do sada nisu bili spremni da prihvate takav rizik. Poslednji u nizu incidenata desio se 2024. kada je policija “opkolila” manastirski kompleks bez prethodne dozvole protata Svete Gore.
U Srbiji takođe postoji takva zajednica sa episkopom Akakijem na čelu (rođenim kao Nemanja Stanković), koji je i sam boravio u Esfigmenu početkom devedesetih godina i po povratku u SR Jugoslaviju 1996. osniva “Srpsku istinsku pravoslavnu crkvu”. Nezvanično središte im je manastir Utešiteljevo u blizini Ralje, čuveniji su po ženskom manastiru Novi Stjenik u Kučajskim planinama. Ne treba ih mešati sa tzv. “artemijevcima” koji svoju zajednicu nazivaju Eparhija raško-prizrenska u egzilu i čiji raskol je prvobitno bio političke, a ne kanonske prirode.
VREĆA HLEBA I KAFA BEZ AMBALAŽE
Autor ovih redova je od 2015. nekoliko puta obilazio Esfigmen. Pored vidnog siromaštva i oskudice, pažnju mu je privukao jedan detalj. U crkvi se nalazi nekoliko istaknutih ikona kojima vernici uglavnom poklanjaju zlatni nakit, satove i sl. U esfigmenskom hramu možete videti da su ikone “darivane” ordenjem. To nije redak slučaj kod Grka, ali mora se priznati da izaziva poštovanje. Jedno je “priložiti” dragocenost u vrednosti od nekoliko stotina evra, a sasvim drugo je “darivati” svoja vojna odlikovanja. Trpeza je više nego skromna, često se sastoji od kaše kiselkastog ukusa za koju niste načisto koje namirnice sadrži, možete je obogatiti sa ponekom maslinom i maslinovim uljem, dok hleb dobijate iz jedne vreće iz koje monah zahvata rukom, pa šta vam zapadne. Nakon obroka, svi ostaci hleba se vraćaju u tu istu vreću da se posluže tokom sledećeg obeda. Od pandemije korona virusa, neizostavno pitanje koje će vam postaviti dežurni monah na ulazu u manastir jeste – da li ste vakcinisani. Ne smem ni da zamislim reakciju ako bi odgovor bio potvrdan. U gostoprimnici dominiraju slike grčkih heroja tokom istorije, što nije slučaj u ostalim manastirima. Ako želite da im odnesete kafu, morate paziti da bude u ambalaži koja nema na sebi odštampan bar kod, a u razgovoru sa monasima možete čuti priču kako papa tokom noći poprima svoj pravi, reptilski oblik i nervozno šeta vatikanskim palatama smišljajući kako da iz Esfigmena protera istinske pravoslavce. Okolnosti u kojima živi ova zajednica su teški, nema struje već postoji samo jedan agregat koji napaja strujom strug za sečenje trupaca drveta. Svi monasi i radnici koji im pomažu imaju na glavi baterijske lampe, uz pomoć kojih se kreću po manastirskim zgradama. Vozni park se uglavnom sastoji od prastarih džipova koje je grčka vojska dobijala od svojih anglosaksonskih saveznika pre više od pola veka. I pored toga, u manastirskoj prodavnici možete kupiti slatki kremić koji sadrži lešnik i kakao, a ukus je takav da mu nikakva nutela i eurokrem nisu ni prineti.
Pored svih radikalnih stavova koje zastupaju i brojnih teorija zavera u koje veruju, ne možete da nemate poštovanja prema zajednici koja se odrekla većine blagodeti civilizacije zarad ideje u koju veruju. Retki su takvi u današnje doba.
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
Kada vlast ignoriše posledice svojih odluka, ne samo da zanemaruje sadašnje žrtve, nego i stvara kulturu u kojoj svaka buduća katastrofa postaje legitimna
Slučaj u kome se patrijarh Porfirije (na slici) suočava sa mogućnošću da protiv njega bude pokrenut postupak zbog mobinga – koji je u krajnjoj suprotnosti sa hrišćanskim vrednostima – ostavio je gorak utisak u delu javnosti u Srbiji, najpre među onima koji, ruku na srce, naivno veruju da se takve stvari u Crkvi ne događaju. Međutim, poznavaoci crkvenih prilika odavno znaju da su slučajevi mobinga nad sveštenicima koji izađu u javnost nažalost samo vrh ogromnog ledenog brega o kojem se malo govori
U kojoj meri su istinite informacije da se Vojska Srbije ozbiljno “bilduje” oružjem? Čemu služi jačanje oružanih kapaciteta i, samim tim, kakve se poruke šalju za unutrašnju upotrebu, a kakve su poruke namenjene okruženju? Da li vojna saradnja Zagreba, Tirane i Prištine zaista plaši režim i Vučića ili je sve to predstava koja hrani sujetu jednog čoveka? Zašto se u ovom tenutku preko prorežimskih medija tendenciozno plasira vojna “moć”, kakva je korelacija ovog propagandnog paketa sa izborima, a kakva je u širem kontekstu geopolitičkih prilika? Na ova pitanja odgovaraju Vojkan Kostić, Petar Bošković i Boško Jakšić
Uklapajući se u trend i preuzimajući kormilo pomahnitalog desničarenja, Plenkovićeva je vlada, uz podršku raznih braniteljskih udruga, dijela čelnih ljudi Katoličke crkve u Hrvata, te sveprisutnu korupciju, kriminal, bezakonje i svu silu drugih deformacija, potaknula i eskalaciju nasilja, pri tomu redovito licemjerno optužujući žrtve
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
