Zašto stanovnici slovenačkog gradića koji ima nuklearku žele još i odlagalište radioaktivnog otpada? To je bio povod da reporteri "Vremena", kao prvi srpski novinari od cepanja SFRJ, posete Nuklearnu elektranu Krško (NEK)
Nedavno je Republika Slovenija pokušala da pronađe lokaciju za trajno odlaganje otpada niske i srednje radioaktivnosti, što je problem sličan onom u Institutu za nuklearne nauke Vinča koji ovih dana intenzivno rešava Ministarstvo nauke Republike Srbije.
Na prvi pogled, teško je zamisliti lokalnu samoupravu koja bi se otimala za skladište radioaktivnog otpada. Međutim, kad su slovenačke vlasti objavile javni konkurs za izbor lokacije za njegovo trajno odlaganje, javilo se – osam slovenačkih opština. U tesnom nadmetanju izabrane su dve, da bi najverovatniji konačni izbor pao na Krško, grad u kom se već nalazi nuklearna elektrana.
Pitanje nuklearnih lokacija u Srbiji pominjalo se i pre dva meseca, kad je potpredsednik Vlade Božidar Đelić privukao veliku pažnju idejom o ukidanju moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana. Tako je inicirao ideju podizanja nuklearnog reaktora umesto planirane izgradnje dve nove termoelektrane.
To bi po Đelićevom mišljenju dugoročno rešilo energetske probleme Srbije, ali bi bez sumnje izazvalo jezu i otpor u bilo kom srpskom gradu. No, zašto, sa druge strane, stanovnici slovenačkog gradića koji ima nuklearku žele još i odlagalište radioaktivnog otpada? To je bio povod da reporteri „Vremena“, kao prvi srpski novinari od cepanja SFRJ, posete Nuklearnu elektranu Krško (NEK).
PRETRPLJENI STRAH: „Nuklearna elektrana je motor razvoja u našoj okolini“, kaže za „Vreme“ Stane Rožman, predsednik uprave NEK-a dodajući da veruje u „pozitivan odnos“ sa lokalnom samoupravom. „Imamo vrlo dobru saradnju i visok stupanj razumevanja sa okolnom zajednicom“, smatra Rožman. Kako kaže, neprekidno se ulaže u modernizaciju i godišnje izdvaja 5,3 miliona evra koje obližnje lokalne zajednice, a posebno Krško, dobijaju za neku vrstu „pretrpljenog straha“.
Kao zajednički tehnološki poduhvat Slovenije i Hrvatske, NEK je pušten u rad 1984. godine sa reaktorom američke Westinghouse tehnologije, snage na pragu od 632 MW. To je takozvani PWR (Pressurized Water Reactor), reaktor sa vodom pod pritiskom, što je najrašireniji i najbezbedniji tip reaktora u svetu. Posle 25 godina neprekidnog rada, NEK nije zadesio nijedan nuklearni incident, na šta su u elektrani vrlo ponosni.
Nedavno su u NEK-u zamenili generatore pare i tako podigli projektovanu snagu na 696 MW na pragu. Zato elektrana sada godišnje proizvede više od pet milijardi kWh, što istovremeno podmiruje 29 odsto potrošnje električne energije u Sloveniji i 16 odsto u Hrvatskoj.
„U Krškom ima manje straha od nuklearne energije, jer mi ovde više znamo o njoj“, kaže za „Vreme“ Ana Nuša-Somrak, podžupan u opštini Krško, i dodaje da se „ljudi više boje kako se širi krug oko elektrane“. Ona kaže da opština „jako dobro sarađuje sa NEK-om“ i da su stanovnici Krškog svesni kako u elektrani „puno rade na obuci i na tehnološkoj obnovi“.
ZAŠTIĆENA ZONA: Elektrana se nalazi na levoj obali Save, koja u ovom delu svog toka izgleda kao malo veći potok. Put do elektrane vodi iz grada na istok, kroz industrijsku zonu koja se iz parcele u parcelu polako pretvara u posavske vinograde. Ništa u tom bezbrižnom krajoliku, čak ni putokazi, ne ukazuje da se u blizini nalazi nuklearno postrojenje. Ispod brda Stara vas, put izbija na pružni prelaz i obilazi Vrbinu, zaselak sa desetak kuća, spuštajući se ka Savi kroz nasade jabuka – u ovo doba godine to su samo pravilni redovi stabljika zategnutih žicom.
Ulaz u elektranu se među svim tim rastinjem i voćnjacima pojavljuje najednom – iza jedne krivine nailazi se na velike naizmenične barikade od betona koje usmeravaju vozila ka parkingu. Krug elektrane je opasan dvostrukom, tri metra visokom ogradom sa bodljikavom žicom i kamerama. U prostranom staklenom holu prijavnice istaknut je logo NEK-a koji pomalo liči na jabuku, a jedan crveni monitor prikazuje da reaktor trenutno radi sa 98,9 odsto snage.
Bezbednosne procedure su prilično komplikovane – samo prolaskom kroz radiološke kontrole ulazi se u zaštićene zone, što izgleda kao besprekorno čist park sa pešačkim stazama. Jedan kamion prevozi dugu metalnu cev, dva radnika obezbeđenja šetaju stazom, nekoliko radnika prolaze sa plavim šlemovima (inače, običaj je da šlemovi posetilaca budu narandžasti kako bi se lako uočili iz daljine).
Upravne zgrade, turbinska i zgrade za hlađenje, radionice i skladišta spolja sasvim liče jedni na druge, ofarbani u svetloplavu boju. Inače, svi objekti su podignuti na vrlo stabilnom terenu – na masivnoj ploči od armiranog betona koja je postavljena na glineno-peščane slojeve pleistocenskog taloga Krškog polja, a smatra se da svi važniji objekti mogu bez oštećenja izdržati zemljotres od 9 stepeni MSC skale.
REAKTOR: Na vidiku se posebno izdvaja samo reaktorska zgrada. U obliku valjka, visoka je 71 metar i vidi se iz svih krajeva elektrane. Samu zgradu čine unutrašnja čelična ljuska pod pritiskom i spoljna zgrada od armiranog betona. Unutar nje se nalazi reaktor sa dva rashladna kruga i sigurnosnim sistemima. Reaktorska posuda je vrlo mala u odnosu na zgradu kojom je zaštićena.
Voda se greje u dva rashladna kruga tokom lančane reakcije u reaktoru, a potom generatori pare proizvode zasićenu paru koja pokreće turbinu. Turbinska hala je velika, ne mnogo različita od bloka kakve termoelektrane, osim što je vidljivo čistija, gotovo kao kakva laboratorija. Na velikoj narandžastoj turbini vidi se prepoznatljiv znak „Westinghouse“. Jedan radnik održavanja farba metalnu ogradu, drugi ga nadgleda. Na donjem nivou, u velikom betonskom otvoru, stoje parkirana vatrogasna kola.
Mozak elektrane je kontrolna soba. Nju čini više stotina sigurnosnih sistema, raspoređenih duž ovalnog zida – gore su pokazatelji stanja, a ispod njih raznobojni prekidači. Ispred njih su pozicije operatera i dežurnog inženjera. Kako ovde kažu, tu se „vozi elektrana“ – šef smene operatera odavde može potpuno zaustaviti rad NEK-a i to u skladu sa sopstvenom bezbednosnom procenom, utemeljenom na iskustvu i dugoj obuci. Za takvu odluku on ne mora da se konsultuje ni sa kim iz Uprave, bez obzira na to što ona može da košta Sloveniju više miliona evra.
Dok ih posmatramo kroz stakleni zid, tri operatera u plavozelenim uniformama robotski koncentrisano prate neku od brojnih strogo definisanih procedura, ne obazirući se na posetioce. U kontrolnoj sobi nema muzike, vlada besprekorna čistoća, a osim silne elektronike jedino se mogu videti čaše sa vodom. Na zidu visi izveštaj Svetske organizacije operatera nuklearnih elektrana za prethodnu godinu gde je NEK dobio vrlo visoku ocenu, što zaposleni pominju sa vidnim ponosom.
ČERNOBILJSKI SCENARIO: Slovenija namerava da izgradi još jedan reaktor snage od 1000 MW na istoj lokaciji u Krškom, pre svega zbog postojeće logistike. Predsednik uprave Stane Rožman objašnjava da je projektovani životni vek NEK-a 40 godina, što ističe 2023. godine, ali se vrši modernizacija i prave planovi kako bi se radni vek produžio na 60 godina. „Nikad nismo zadovoljni postignutim rezultatima, težimo stalnom napretku, većoj profesionalnosti i osobnom rastu“, kaže Rožman.
U nuklearki je zaposleno 570 ljudi od kojih više od 200 ima visoku stručnu spremu, ali su svi zaposleni dodatno podvrgnuti „američkom sistemu treninga“. Svi kadrovi se obučavaju u samoj elektrani, a kad jednom dobiju licence obnavljaju ih na svakih par godina. U zgradi stručnog osposobljavanja nalazi se prostorija potpuno identična kontrolnoj sobi – to je simulator na kome se treniraju operateri.
Ekipa koja trenutno pohađa kurs upravo je otišla na skijanje posle gotovo godinu dana neprekidnih treninga na simulatoru. Kako kaže jedan od instruktora, „svaki njihov dan je do u detalj isplaniran“, a budući operateri do besvesti provežbavaju procedure svih zamislivih havarija i katastrofa, kako bi se „svaka moguća nesreća držala na distanci“.
Da bi nam pokazao kako sve to izgleda, instruktor u simulatoru isključuje jednu od pumpi i počinje – nuklearna katastrofa. Niz jezivih i izuzetno glasnih alarma pali se na raznim stranama kontrolne sobe. Svetla trepere, a zatim se čuje navodno uključivanje dizel agregata. Osim treniranja na ovakvim scenarijima, NEK je podstakao inicijativu da se u samom Krškom otvore dva fakulteta – za logistiku i energetiku, što Krščani smatraju izuzetno značajnim za njihov grad.
STRAH OD PAPIRA: Krško je opština sa 26.000 stanovnika, mada sam gradić ima svega par hiljada žitelja. Smešten je na obe obale reke Save – na levoj, gde su elektrana i industrija, u prostranoj zaravni leži noviji deo grada koji čine mahom nezanimljive petospratnice u duhu socijalističke arhitekture koje su preživele ulazak u Evropu. Na drugoj obali vidik je znatno zanimljiviji, tu je uz reku stešnjen stari deo grada gde se nalazi više crkava, Kapucinski samostan i park zaslužnih građana.
Kako kažu u opštini, Krško je početkom devedesetih, posle otcepljenja Slovenije, preživelo ekonomsku krizu – u to vreme je prestala sa radom velika fabrika celuloze koju Krščani nazivaju „papirnica“ i koju je kasnije kupio čehoslovački vlasnik. Grad se sasvim oporavio i sveo broj nezaposlenih na minimum zahvaljujući NEK-u i brojnim preduzećima koja s njim sarađuju. U opštini kažu da su uprkos tome što imaju nuklearku, gotovo svi ekološki problemi u Krškom poticali od fabrike celuloze. „Vrlo je važno to što rukovodioci elektrane sa porodicama žive u Krškom“, kaže za „Vreme“ Melita Čopar, direktor opštinske uprave, objašnjavajući da ta činjenica više od svih drugih ljudima pruža osećanje bezbednosti. Zbog potpune bezbednosti, nivo prirodne radioaktivnosti meri se u Krškom polju čak na pedeset mernih stanica, ali Krščani ne mogu da se sete nijednog, ni najmanjeg incidenta.
Sama opština Krško trenutno dobija 4,2 miliona evra godišnje zbog toga što se nuklearna elektrana nalazi na njenoj teritoriji, a NEK često potpomaže akcije lokalne samouprave i na druge načine. Podžupan Ana Nuša-Somrak kaže da se nada da će Krško na novom konkursu dobiti i skladište radioaktivnog otpada, što će značiti dodatnih 2,3 miliona evra godišnje, uz sporedne efekte po lokalnu privredu od ove velike državne investicije.
Radnim danima, u Krškom je na ulicama živo samo u starom delu grada. Na trgu ispred crkve Svetog Janeza Evangeliste i dva novootvorena fakulteta prolaze studenti i stariji građani. Malo ko obraća pažnju na kameno znamenje iz XVII veka koje je posvećeno epidemiji kuge; grad je po svemu okrenut budućnosti. No, stanovnici nuklearnog gradića ipak se sećaju 1986. godine, kad se desila havarija u Černobilju. „Nije bilo panike“, kaže jedna Krščanka srednjih godina. „Sećam se samo da su ljudi u nuklearku nosili salatu na proveru.“
U Nuklearnoj elektrani Krško energija se dobija iz jezgra Westinghouse reaktora sa vodom pod pritiskom (PWR). U jezgru koje se sastoji od 121 gorivog elementa sa po 235 gorivih štapova odvija se lančana reakcija. Naš vodič po elektrani Ida Novak-Jerele objašnjava da NEK kao gorivo koristi obogaćeni uranijum U235 u obliku tableta koje se nalaze u gorivim štapovima. Svaka od uranijumskih tableta ima prečnik od samo 8,1 milimetar, ali zato tri ovakve tablete oslobode energiju dovoljnu za jednogodišnju vožnju automobila ili za jednogodišnje grejanje kuće. Četvrtina gorivih elemenata menja se prilikom remonta elektrane, na svakih 18 meseci, a ponekad se menjaju i čitavi delovi postrojenja.
Na Savi ispod Nuklearne elektrane Krško izgrađena je brana kako bi se uzimala voda za hlađenje reaktora. Međutim, savska voda je jedan od najvećih problema koje NEK ima. Zbog malog protoka Save koriste se rashladni tornjevi, a kao što se može videti, trenutno se pored postojeća dva grade još dva. Zahvaljujući ovim tornjevima, nije neophodno smanjivati snagu reaktora pri niskom vodostaju, a temperatura Save ostaje uvek ispod propisanih 28 stepeni Celzijusa.
Poslednjih nedelja, Ministarstvo nauke izuzetno aktivno rešava problem uklanjanja radioaktivnog otpada iz Instituta za nuklearne nauke Vinča. Kako „Vreme“ saznaje u ovom ministarstvu, tokom pregovora Srbije u Beču sa Ukrajinom, Bugarskom, Ruskom Federacijom i Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (IAEA) postignut je okvirni dogovor o transportu osiromašenog goriva iz zatvorenog vinčanskog reaktora RA u Rusiju, koji će verovatno biti potpisan posle nastavka pregovora u Moskvi tokom ovog meseca. U međuvremenu, dva hangara u Vinči krcata su nebezbedno uskladištenim radioaktivnim otpadom, treći je u izgradnji, a Ministarstvo nauke je predložilo da se trajna lokacija za skladištenje nisko i srednje radiokativnog otpada koji se neće transportovati u Rusiju pronađe negde izvan Vinče. No, pitanje je gde bi to moglo biti.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
