Zemlja Ilije Čvorovića

Ako je verovati režimu i njemu lojalnim medijima, Srbija je samo u poslednjih petnaestak dana preživela dva državna udara. Vlast je odolela i ovim, najnovijim nasrtajima, kao što je, uostalom, uspešno amortizovala sve one silne pučeve, zavere, paklene planove i atentate, o kojima smo redovno informisani, na dramatičan način, proteklih osam godina. O prvom novogodišnjem ataku na vlast prozborio je lično predsednik Vučić, tvrdeći da su ga neimenovani i zli ljudi prisluškivali, i to je proglasio za „državni udar“ (!?). Do danas je ostalo nejasno šta se iza „afere prisluškivanja“ zapravo krije: da li je u pitanju unutrašnji sukob unutar Srpske napredne stranke ili sukob između različitih policijskih struktura, ili se, možda, radi o trvenju unutar kriminalnih grupa. Kao što je, uostalom, nejasno da li između tri navedena entiteta postoji granica i gde se ona tačno nalazi.

Ovaj „državni udar“, koji je samo kap u velikoj kofi Vučićeve vaskolike ugroženosti, nije u ove praznične dane bio dovoljan kreatorima ovdašnje paralelne stvarnosti. Ako je verovati jednom od dobošara naprednjačke vlasti, „Srpskom telegrafu“, i građanski protest protiv zagađenog vazduha, održan u prošlu nedelju, zapravo je bio „rušilački pohod“ na državu. Neko bi pomislio da su ljudi protestovali zbog toga što su naši gradovi jedni od vazdušno najzagađenijih u svetu, ali bi – kaže ovaj tabloid – tako samo pokazao svoju naivnost. Radi se zapravo o zaveri protiv države u koju su umešani „zapad“ i, naravno, Đilas, Lutovac i ostala ekipa.

DUGA ISTORIJA VUČIĆEVE UGROŽENOSTI

Duga je istorija Vučićeve ugroženosti, a neki tvrde da je, kao mlađani radikal, pričao kako je zapravo on bio meta

NATO-a prilikom bombardovanja zgrade RTS-a. Setimo se da mu je rejting skočio krajem 2012. godine, kao prvi potpredsednik Vlade, hapšenjem biznismena Miroslava Miškovića i nekih pripadnika bivše vlasti, od kojih je ogromna većina u međuvremenu pravosnažno oslobođena. Paralelno sa hapšenjem, u sklopu podizanja popularnosti, u medijima su se nizali napisi kako „tajkuni“ spremaju uzvratni udarac Vučiću koji može da bude i smrtonosan. Recimo, „Večernje novosti“ su krajem 2013. pisale, a mnogi drugi mediji preneli, informaciju o tome kako tajkunski klanovi žele da smaknu Vučića „zbog njegove borbe protiv korupcije“. Ova propagandna finta, u kojoj je Vučić konstruisan kao nekakav pravednik koji stavlja glavu na panj kažnjavajući bogate da bi dao siromašnima, pali i raspaljuje i dan-danas, a te 2013. i 2014. vešto iskrojen populistički „rat protiv bogataša“ imao je uspeha i u regionu, pa su se neki građani susednih zemalja na sva usta žalili što nemaju takve političare kakav je Vučić.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Širok je dijapazon Vučićevih neprijatelja, ali se on kao biblijski David uspešno bori protiv tih, višestruko nadmoćnijih protivnika. Pored tradicionalnih neprijatelja – „Šiptara“, „ustaša“, „mudžahedina“, pa i Crnogoraca – naša država je snažno ugrožena od delovanja opozicije, predvođene sveprisutnim Đilasom. Tu su naravno i razni đavolski pojedinci za koje bi čovek – da ne prati državnu propagandu – pomislio da su potpuno bezopasni. Recimo, 2016. godine novinari Vukašin Obradović, Tamara Skrozza, Antonela Riha i neki drugi proglašeni su za „strane agente“ kojima je jedini cilj da „stvore haos“ u državi, „sprovedu nasilje“ i likvidiraju premijera. Vučiću – izveštavaju redovno razni „informeri“ – o glavi rade kontinuirano strane tajne službe koje „ne mogu da podnesu uspeh Srbije“. Nacionalistički i rusofilski, većinski deo naprednjaka i njihovih abonenata, optužuje CIA i MI6 za napad na Srbiju i predsednika, a onaj „građanski“ deo naprednjačke Srbije širi pak priču o tome kako nas Vučić vuče ka Zapadu u okviru postojećih mogućnosti, i da zato Putinovi agenti rade na tome da ga destabilizuju.

No, Vučić ne može da se opusti ni kada kafeniše sa svojim bliskim saradnicima. „Srpski telegraf“ u novembru 2017. godine donosi dramatičan tekst o tome da Vučiću planiraju da „skinu glavu“ njegovi „najbliži saradnici“. Navodno će napad na Vučića krenuti „iz samog vrha

SNS-a“. Nije jasno da li je ovaj tekst napisan samo da popuni prazninu na naslovnoj strani i podgreva mit o ugroženosti, ili je u pitanju neka unutarstranačka podmetačina koju obični smrtnici teško mogu da razumeju.

Mnogo razumljivija je, međutim, naslovnica „Informera“ nekoliko meseci pred prolećne predsedničke izbore iste, 2017. godine. Bilo je to doba kada još nije bilo jasno da li će se Tomislav Nikolić kandidovati za drugi predsednički mandat. Ovaj državotvorni tabloid objavljuje tada da su se lideri opozicije udružili sa Nikolićem kako bi zajedno „Vučiću skinuli glavu“. Tu je i podnaslov: „Narode, diži se, lopovi hoće da se vrate na vlast i unište Srbiju!“ Očigledno je ovo bila poruka Nikoliću, šta mu se može desiti ako se odluči da pokuša da ostane na Andrićevom vencu. Nikolić se, konačno, povukao i napravio dil, dobar za njega i širu porodicu.

Naravno, tu su i Jajinci. U novembru 2016. godine državni vrh saopštava da su „u blizini porodične kuće premijera Srbije Aleksandra Vučića u Jajincima kod Beograda otkriveni sanduci oružja“ i da je „nesumnjivo neko hteo da izvrši atentat na Vučića“. Kasnije su se režimski mediji pokolebali, pa je ostalo nejasno da li je meta napada bio Vučić ili pak njegov brat Andrej. Danima su mediji bliski vlasti, ne samo tabloidi, razotkrivali segmente velike afere, pa smo recimo, saznali da je u pripremi ubistva bilo angažovano 97 ljudi, te da je „osam ubica čekalo Vučića“. „Večernje novosti“ su podsetile da je arsenal pronađen „svega pet dana pošto je Vučić obelodanio veliku špijunsku aferu u kojoj su umešane brojne moćne države“. I pored medijske histerije i „opsežne policijske istrage“ u kojoj su navodno identifikovane „potencijalne ubice“, do danas nije podignuta, bar da je javnosti poznato, bilo kakva optužnica.

Najkomičniji „državni udar“ datira iz novembra 2015. godine, kada je urednik „Informera“ Dragan J. Vučićević u direktnom prenosu govorio da se sprema ubistvo Vučića, koji se tada spremao na put u Peking, tvrdio da se u Beograd „vratila grupa ubica koja stoji iza atentata na Đinđića“ i jasno poručio: „Vučiću, budala si ako odeš u Peking jer nećeš preživeti!“

U junu 2018. Vučiću je, prema pisanju tabloida „Alo“, „skidala glavu“ neobična ujedinjena družina – „Ramuš Haradinaj, Sulejman Ugljanin, Đilas i ekstremna desnica“… Tabloidi su u decembru 2019. godine preneli dramatična upozorenja zvaničnika da će Vučića likvidirati studenti i demonstranti ispred RTS-a za vreme protesta „Jedan od pet miliona“.

Sajtovi koji istražuju lažne vesti kažu da tabloidi na naslovnicama skoro svakodnevno objavljuju krupnim slovima lažne vesti, a većina neistina upravo su one koje govore o nasrtajima na Vučića i Srbiju. Slučajni odabir njihovih naslovnih strana iz prethodnih godina: „Pakleni plan: tajkuni u dilu sa Bugarima ruše Vučića“, „Albanski lobi sprema rušenje Vučića“, „Žuta patka i Crvena beretka zajedno na Vučića“, „Mafija udara na porodicu Vučić“, „Uništiti Vučića pa oteti Kosovo“, „Informer ima dokaze o zaveri: Ubijanje Vučića“, „Meta bio Vučićev auto“, „Vučić sam kao duh!“, „Vučića zoljom hteli da raznesu u ovom sokaku“, „Šešelj Vučiću: Otrovaće te ili će ti srušiti avion“, „ISIS stoji iza ataka na Vučića“, „Ovaj Englez stoji iza atentata na Vučića“…

PARANOIDNI I NARCISOIDNI ASPEKT

Sociolog Aleksej Kišjuhas, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u razgovoru za „Vreme“ kaže da produkcija „državnih udara“ predstavlja teatar apsurda, „‘Balkanskog špijuna’ za siromašne“. „Uostalom, građani Srbije poodavno su opterećeni raznim prisluškivanjima, te spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima. Još od doba ONO i DSZ. Osnovna poruka je da su konstantno ugroženi i država i vlast, a to je zgodan izgovor za gušenje određenih prava i sloboda, pa i progon političkih i ideoloških neistomišljenika“, kaže Kišjuhas.

Oliver Tošković, psiholog sa beogradskog Filozofskog fakulteta, kaže da Vučić u svojoj propagandi pozajmljuje iz masovne pop-kulture i holivudskih komercijalnih filmova dva aspekta: paranoidni (svi me progone) i narcisoidni (sve pobeđujem). Tošković smatra da je Vučić uspeo sebe da proda kao „heroja petparačke priče i na takav način lako dopire do svoje publike, odnosno glasača“. „Kada kreirate takvu sliku, neophodni su vam neprijatelji i on ih konstantno stvara. Ako nema opozicije, onda su tu strane službe, ako nema njih, onda su to naši građani koji rade u inostranstvu ili virus u zakulisnoj saradnji sa svim prethodno pomenutim grupacijama. Čim rejting malo opadne, smišljaju se novi neprijatelji, jer mora neko da ga ugrožava kako bi održao paranoidni deo priče, odnosno da bi bio progonjen“, kaže Tošković, podsećajući da komercijalni hitovi brzo prolaze, pa se moraju stalno izbacivati novi. Po njemu, pred nama su još mnoga „proganjanja“ i „nove nepostojeće pobede nad nepostojećim neprijateljima“.

Psihološkinja Bojana Bodroža, sa novosadskog Filozofskog fakulteta, smatra da lažne vesti o pretnjama predsedniku i državi imaju cilj da kod građana pobude – anksioznost i strah. „Dobro je poznato iz socijalno-psiholoških istraživanja da ljudi kod kojih je pobuđen strah teže da prihvataju ekstremnija konzervativna uverenja, nastoje da se brane od bilo kakvih promena i da održavaju status quo. Poznato je da ljudi u stanju straha ne žele inovacije i promene, žele ono što je provereno“, kaže Bodroža. Ona podseća da je podsticanje straha kroz poruke ugroženosti (države ili predsednika), koji dalje vodi ekstremnijim stavovima i moguće i ekstremnim ponašanjima, često u prošlosti bilo „jedan od koraka na putu ka građanskom ratu“.

Bodroža ukazuje i na to da se, podsticanjem doživljaja nesigurnosti i straha, kod sopstvenih pristalica obezbeđuje snažnija podrška kroz „ukopavanje u političke rovove“. „Takva nekritička i ostrašćena podrška je važna naročito onda kada ljudi sve lošije žive i kada realnost demantuje racionalnost te podrške. Tad se podrška dobija kroz strategije emocionalne manipulacije, u koje spada i izazivanje straha“, kaže ona.

Oliver Tošković kaže da „priče“ vladajuće partije ne bi bile strašne da „možemo da ih kupimo na kiosku za pet para i bacimo u prvu kantu“. Međutim, po njemu, one su postale „dominantan i praktično jedini žanr“, čiji je cilj da drže Aleksandra Vučića na vrhu lestvice najpopularnijih ličnosti. „Pošto su sveprisutne, one dodatno stvaraju tenziju u narodu, dele nas na one koji gutaju priču i one koji su u toj priči označeni kao glavni negativci. Prikazuju nam stvarnost kao crno-belu, dele nas na kauboje i Indijance, partizane i Nemce, verne i neverne. A takva atmosfera je svakako opasna, parališuća i štetna za funkcionisanje jednog društva. Na duže staze takva atmosfera pretvara društvo u tempiranu bombu“, kaže on.

Kišjuhas podseća da su „proizvodnja rizika“ i „kreiranje kulture straha“ fenomen o kojem su pisali mnogi sociolozi. „Nešto slično smo imali sa strahom od terorizma u Americi nakon 11. septembra, a bilo je i moralnih panika od svega i svačega, pa čak i satanističkog ritualnog zlostavljanja tokom osamdesetih. Međutim, sumnjam da ćemo ovde imati nekakvu potkulturu patološki uplašenih i mentalno nezdravih individua koje beže u šumu i opremaju se aparaturom za preživljavanje. Ona stvarna opasnost jeste u konstantnom apokaliptičnom dizanju panike od raznih ratova, užasa, državnih udara i slično, a koji se nikada ne ostvare – zbog čega se, zapravo, prvo gubi poverenje u politiku i medije i, drugo, neguje jedan antizapadni sentiment u srpskom društvu“, kaže Kišjuhas.