Zemaljski i božji zakoni

Ima dvadesetak godina kako je odlučeno da se dvadesetak kilometara od Valjeva, prema Bajinoj bašti, gradi brana Rovni, za istoimenu akumulaciju koja bi vodom snabdevala Valjevo, Mionicu, Ub, Lajkovac, Lazarevac, te buduću termoelektranu u Kaleniću. Toliko traju i radovi, brana, visoka 75 metara, urađena je, predstoje radovi čišćenja dna budućeg jezera, na površini od 320 hektara. Za radove zaduženo Javno preduzeće „Kolubara“, do sada sve koštalo 70 miliona dolara, vele treba još devet ti’ miliona. Planirano da punjenje brane počne sledeće godine, i da to traje godinu dana. Važno za temu je da je 2003. godine episkop Šabačko-valjevski Lavrentije potpisao Ugovor o razmeni nepokretnosti sa JP „Kolubara“, kojim je ovo preduzeće postalo vlasnik parcele na kojoj je crkva Gračanica, koja se nalazi na mestu buduće akumulacije, a Crkva je dobila novu parcelu, na nedalekom brdu u Tubraviću. Na tom placu SPC je dobila novu crkvu, sa pratećim zgradama.

Međutim, što je opet važno za priču, 2006. godine je Šabačko-valjevska eparhija podeljena na dve. Za episkopa Valjevske eparhije postavljen je episkop Milutin, koji je pre koju godinu izdejstvovao da se crkvi u Gračanici vrati status manastira. Isti episkop, koji nije primio novu crkvu u Tubraviću, ne jednom je izjavio da nikada ne bi mogao prihvatiti ideju o rušenju i potapanju Gračanice.

Evo još uvoda, letos je JP „Kolubara“, što je po zakonu obavezna kad su kulturna dobra u pitanju, angažovala Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Valjeva da obavi istraživanje u Manastiru Gračanica, da bi se posle toga reklo kakva je njegova sudbina. Arheolozi nisu ni izašli na teren, a po Valjevu su se pojavili plakati Pravoslavnog bratstva Istinoljublje sa porukom, Budi se Valjevo – da ne bi večno usnilo“. Sa plakata se poziva narod u pomoć da „sačuva Gračanicu od skrnavljenja, rušenja, ili lukavog premeštanja, koje demonske sile preko zabludelih ljudi vrše“. Kad su arheolozi izašli na teren, izašli i građani, predvođeni bivšim monahom Antonijem u mantiji, koji su se protivili radovima. Zavod za zaštitu spomenika tražio asistenciju policije, koja odgovorila da ne može da je pruži, jerbo Rešenje o izvođenju arheoloških radova u Gračanici nema pečat Ministarstva kulture o izvršnosti. Došlo do toga da su „vernici“ fizički izvukli arheologe iz otkopanih grobnica, da bi iste zatrpali, a potom posejali travu i posadili cveće. Javila se i Eparhija valjevska, nakon što su se žalili monasi da im je ugrožen opstanak od grupe ljudi (tzv. vernika) koji su uveli besporedak koji je poremetio manastirski ritam življenja, saopštavajući da je je ovakav način odbrane svetinje neprimeren, te da ne može da ima blagoslov igumana, niti iza ovakvog načina odbrane stoje episkop i eparhija… Zbog nemogućnosti normalnog rada arheolozi su napustili lokalitet, oni koji sebe nazivaju Gračaničkom stražom su svakodnevno u manastiru.

SVE SE TO MEŠA: Ajmo na razradu: reporter reporterski prođe branu visoku 75 metara, starim putem za Poćutu, dođe do manastira. Na licu mesta crkva, monaška kuća, oko crkve grobovi, nadgrobni spomenici. Na licu mesta i tri muškarca, tri povezane žene, spremaju se za litiju oko crkve. Kako monah Antonije ne bio tu, subotom u Beogradu protestuje ispred Patrijaršije, da sve objasni ponudi se stariji sedi čovek prezimena Dražić. Preko dva meseca u miru i dostojanstvu, u bogorodičnom pravilu, obilaze oko crkve i mole se da se drevni hram Svetog Arhangela Mihaila spase od rušenja, premeštanja, ili potopa. Najveći stručnjaci kažu da je brana nepotrebna, pogotovu kota od 364 metra nadmorske visine, jer bi voda prekrila crkvu i bila bi 14 metara iznad krsta.

Nikakvih problema nema, arheolozi su počeli radove, molili ih da ništa ne diraju, sve je skrnavljenje i u funkciji rušenja i potapanja crkve. Mnogo jači stručnjaci su rekli da je crkva iz doba Nemanjića, iskopana tri sloja temelja, nisu utvrdili vreme gradnje. Pa kakvi su problemi? Oni iskopavaju grobove, iskopali su rov dubok dva metra, i tu je zemlja sa istrulelim telima monaha, to su oni počeli da sipaju u reku, reka odlazi u Jablanicu, Jablanica u Kolubaru, sve se to meša sa smrdljivim muljem iz kanalizacije, prah monaha se meša, niko nema pravo da to skrnavi.

Ni sa kim se oni ne sukobljavaju, arheolozi se sa njima sukobljavaju, oni samo nisu dali da vade kosti, doneli kutije, pobacali im kutije, kad su otišli, uzeli njihov alat, kolica, lopate, i sve to zatrpali, za nekoliko sati zatrpali, ko da ih je bilo sto, a radilo samo desetak ljudi. Arheolozi su kad su otišli preko kostiju stavili i najlon, izvadili najlon, šta će tu najlon, ne sahranjuju se Srbi sa najlonom. Lepo su im govorili, oni njih ne mrze, kao braća su im govorili, Nemojte večni mir monaha remetiti.

A ugovor Crkve i „Kolubare“ o razmeni nepokretnosti? Dražić uze kaže da to tačno, ima ugovor, ali bezakonski, država je Crkvu stavila pod zaštitu ‘97, a Lavrentije potpis’o ugovor 2003, episkop nema pravo da otuđuje crkvenu imovinu. Sad imaju duševnog, učenog, divnog episkopa Milutina, koji je obnovio monaštvo, prijavili ih kod vladike da ih otera od Crkve, on rek’o, Ne, nema potrebe, oni su pred svojim hramom. Ali episkop Milutin saopštio da je njihov način odbrane crkve neprimeren? Dražić i na to imade odgovor, to su napisali papoljupci, to nije stil vladike Milutina, on ima pesnički, on ima mudar stil, i on to nikad ne bi napis’o. Lično bio kod vladike, rek’o mu, Sveti oče, vi ste za mene apostol Hristov, ne dajte Gračanicu i uđite u istoriju zajedno sa Svetim Savom, Nikolajem, Justinom, on je prećut’o, Slobodno napišite da je Dražić rek’o da ono ne liči na stil vladike.

A da su fizički napali arheologe, nije tačno, jedan je samo odgurnut, jedan ga ‘vako izvuk’o iz rova i rek’o da više ne silazi dole, ni dlaka mu nije falila, niko nije dobio udarac, ni čvrgu. Posle su samo to zatrpali, posejali travu, sad je sve u jednoj lepoti. Kad Dražić završi pristupiše litiji, sa ikonicama u rukama stadoše obilaze, i tako, uz čitanje tropara, 50, 150 puta.

Pri kretanju nazad, svratimo do monaških prostorija, monasi odbiše svaki razgovor, ali, jedna povezana žena, sa tri ikonice u ruci, uze da nam kaže da čitaju najjače molitve za spas crkve, da crkva čudotvorna, noću gore svetla, iz nje se čuje hor monahinja.

PODIG’O GA DVA METRA: Sa direktorom Zavoda za zaštitu spomenika, arheologom Radivojem Arsićem, nađemo se po povratku u Valjevo. Zavod angažovan od investitora, takva zakonska procedura kad je neko kulturno dobro potencijalno ugroženo. Angažovani da izvrše arheološko-zaštitna istraživanja, i 2002. početi radovi, ali se isto pojavila grupa ljudi, bilo i struktura u crkvi koje su se protivile radovima, pa se čekao povoljniji trenutak.

Počeli radove u avgustu, dok su snimali postojeće stanje crkve i okoline, nije bilo problema, čim su počeli da skidaju slojeve zemlje, nije proš’o ni sat, pojavili su se ljudi. Inače crkva se prvi put pominje u turskom popisu iz 16. veka, tu su ostaci grobalja od XV do XVIII veka, otkrili su i temelje konaka iz najstarije faze. Čim su počeli radove, ljudi su se pojavili, pitali, šta rade, rekli, neće dozvoliti. U litiji su obilazili oko crkve, onda izašli van porte, prolazili između njih dok su radili. Incident se dogodio kad je arheolog Dejan Bulić, iz Istorijskog instituta, hteo da skloni kosti koje su bile preko starijeg groba, izgurali su ga i izneli iz sonde, zabranili da se vraća. Posle su to sve zatrpali.

Šta su mogli, otišli, vratili se samo da zaštite temelje konaka, videli da su po svemu nabacali još zemlje. Prijavili slučaj policiji, tražili asistenciju, u policiji rekli da nemaju pečat Ministarstva da je rešenje izvršno. U Ministarstvu kulture odgovorili da nikad nisu davali takav pečat. U međuvremenu, rešenje isteklo. Tražili od policije da izađe na lice mesta, napravi izveštaj, uložili su neki rad, treba opravdati sredstva, ništa. Obraćali su se i Crkvi, Eparhija izdala saopštenje, rekli da nemaju ništa protiv istraživanja, njihov utisak ni protiv ometanja. Nemaju nameru da nastavljaju radove dok se ne stvore uslovi za normalan rad, ne postoji podrška društvenih institucija za nastavak istraživanja. Uostalom, što bi arheolozi trčali pred rudu.

Stalno se diže tenzija, šire priče, Crkva čudotvorna, ovaj se razboleo, onaj umro, dok su radili, žene su išle za njima i klele ih, govorile kakva će ih sudbina stići, preko trećih lica poručivali im da znaju gde žive. I ne samo to, primetili su da ih prate, kad zavodska kola krenu u pravcu brane, eto ti njih za njima…

Dođosmo i do takoreći glavnog junaka ove priče, Dragana Davidovića, koji ponajviše stoji iza ovakve odbrane Gračanice. Davidović je, pod imenom Antonije, bio monah u manastirima Tronoša i Crna reka. U maju 2010. godine Crkveni sud eparhije Budimljansko-nikšićke doneo je odluku: Monah Antonije Davidović, iz manastira Crna reka, lišen je monaškog čina i vraćen u red laika sa svetovnim imenom Dragan, i isključen iz Crkvene zajednice na dve godine, zbog samovolje i nemonaškog nepokoravanja nadležnim crkvenim vlastima, kao i iznošenja brojnih neistina i kleveta nedoličnih hrišćaninu, a kamoli monahu…

Nađemo se sa Davidovićem, sav u mantiji. Pitamo ga, kako je u mantiji, kad je razmonašen, isključen iz SPC-a. Odgovara Davidović, razmonašenje ne postoji u pravilima SPC-a, iz Crkve isključen zbog protestovanja zbog dolaska pape, i opet će, protestovati. Protestovao i zbog smene vladike Artemija, održavanja Parade ponosa, svuda je tamo gde kao hrišćanin čovek treba da se javi kada hule na njegovu veru i svetinje.

U odbrani Gračanice se angažuje jer mu je i majka iz tog kraja, to je velika i čudotvorna svetinja, pravoslavni hrišćanin ne može da mirno sedi kući i posmatra skrnavljenje svetinje, pogotovu ako mu je u blizini. A na to što „Kolubara“ ima rešenje o razmeni nepokretnosti, ima kaže da svako ima svoju odgovornost pred bogom, on ne može da sedi kući i gleda kako se gaze zakoni božji, bez obzira što je to u skladu sa zemaljskim zakonima, njemu su stariji zakoni Svetih otaca, a oni zabranjuju kopanje i skrnavljenje grobova.

Nisu oni protiv istraživanja, samo su sahranili ona tela, i ostatke, koje su arheolozi hteli da nose, zar da čekaju da se opet trojica radnika razbole, kao 87. godine, kad su odneli pa vratili kosti, ostavili su im temelje konaka, pa neka tu istražuju. Zar nije, po narodnoj, veći papa od pape, i Eparhija rekla da je odbrana Gračanice neprimerena? I tu Davidović imade odgovor, Svi imaju zakon božji nad glavom, i on, i eparhija. Eparhija i episkop su istraumirani i pod pritiskom, episkop mu rekao da neće potpisati da se Crkva ruši, niti će novu prihvatiti, njemu lično rek’o. Što se njega tiče, on se samo ponaša po žitijima, treba život dati kada se svetinja brani. A da kunu, prete, prate arheologe? Nije tačno, sve insinuacije, pričaju i da su četvorica napala arheologa, a samo jedan čovek ga je uhvatio, podig’o dva metra, i pomerio. Nije tačno ni da su ih kleli, samo su im iznosili istorijske podatke koji su se desili, da su se trojica, koji su iznosili kosti 1987, teško razboleli…

KAKO SE SRBI SAHRANJUJU: Groblje manastira Gračanica