Ministarstvo zdravlja Vlade Republike Srbije nedavno je javnosti predstavilo rezultate istraživanja „Zdravlje stanovnika Srbije“. Na izuzetno reprezentativnom uzroku od 7673 domaćinstva (istraživanje na terenu i obradu podataka uradila agencija Strateški marketing iz Beograda), analizira se zdravstveno stanje naših gradjana, njihove najčešće bolesti i zdravstvene potrebe, obraćanje za pomoć zdravstvenim ustanovama. Glavni cilj je bio da se podaci iz prošle godine uporede sa pokazateljima iz sličnog istraživanja obavljenog 2000.
Prema socijalno-ekonomskim pokazateljima prosečna porodica u Srbiji u 2006. godini ima tri člana, a najčešće dva. U poređenju sa 2000. godinom prosečna porodica je nešto povećala površinu svog stambenog prostora. Više domaćinstava, posebno u Beogradu, priuštilo je sebi priključak na vodu u kući ili stanu. Prema sanitarnim prostorijama u kući i priključenju na kanalizacionu mrežu, građani Srbije žive lošije nego 2000. Procentualno, pre šest godina 89,2 odsto domaćinstava imalo je sanitarije u kući. U 2006. taj procenat iznosi 85,2 odsto. Više od trećine građana Srbije (37 odsto) svoje materijalno stanje u prošloj godini ocenilo je kao loše, što se u pomenutoj publikaciji ocenjuje kao značajno smanjenje u poređenju sa 2000, kada je taj postotak iznosio 40 odsto.
STANDARD I BOLESTI : Uprkos lošim egistencijalnim uslovima, od konfora do hroničnog manjka novca za svakodnevne potrebe, građani Srbije na skali životnih vrednosti zdravlje stavljaju na prvo mesto, mada ih tek nešto više od 24 odsto ima nekakav stav o sopstvenoj odgovornosti za zdravlje.
Više od polovine stanovništva Srbije (55,9 odsto) boluje od neke hronične bolesti: povišenog krvog pritiska (46,5 odsto odraslih ) što je znatno veći procenat nego u 2000. godini, reumatskih oboljenja, oboljenja bubrega, povećane masnoće u krvi, alergija. Najučestaliji zdravstveni problemi su bol i nesanica. Gradjani Srbije se ne mogu pohvaliti dobrim raspoloženjem. Potištenost, nervoza, tuga, iscrpljenost, umor, mentalna su stanja sa kojima se na duži rok suočava čak svaki drugi stanovnik Srbije. Privilegiju pozitivnih osećanja smirenosti, sreće ili energije uživalo je samo 4,4 odsto materijalno boljestojeće odrasle populacije.
Svaka druga osoba u Srbiji ima problema sa debiljnom (54,5 odsto) pa samim tim i sa kvalitetom ishrane. Ovde su u ishrani i dalje na ceni životinjske masti, posebno među najsiromašnijima (58 odsto), dok ovu vrstu masnoća za pripremanje hrane koristi samo devet odsto bogatih. U poređenju sa 2000, žitelji Srbije se ipak zdravije hrane, jedu više povrća i voća, ali i dalje ne vole ribu, a obožavaju slanu hranu i beli hleb.
Čak 67,7 odsto odraslih stanovnika Srbije slobodno vreme provodi neaktivno, dok lakše fizičke napore upražnjava njih 19,9 odsto. Da li zbog kampanje Ministarstva zdravlja, ili zbog nemaštine, ili zbog ozbiljnih i čestih poboljevanja, u Srbiji je, prema istraživanju, aktivnih pušača manje za šest odsto u poređenju sa 2000. godinom. Ipak poštovaoci duvana čine gotovo trećinu odraslog stanovništva. Stvari sa ljubiteljima alkohola stoje drugačije: u 2006. godini procenat stanovnika koji konzumiraju alkohol iznosi 40,3 odsto ili za pet odsto više nego u 2000. godini.
MUKE SA KUPANJEM: Ako se silom prilika, uglavnom zbog bolesti i odričemo masne i slane hrane ili duvana, sa kupanjem nam najteže ide. Ako smo se ustalili na ritualni obred subotnjeg kupanja, dobro je. Od 2000. do 2006. godine naučili smo da peremo ruke pa je procenat odraslog stanovištva koje redovno upražnjava higijenu ruku porastao za šest godina sa 67,8 odsto na 73,8 odsto. Međutim, procenat onih koji su se redovno kupali ili tuširali sa 64,9 odsto u 2000. godini u 2006. je opao na 56,7 odsto. Prema podacima iz istraživanja, ličnu higijenu najredovnije održavaju odrasli stanovnici Srbije do 35 godina starosti, zatim žene, i stanovnici većih gradova.
Uprkos višegodišnjoj kampanji Ministarstva zdravlja da svaki pacijent mora imati svog lekara opšte medicine, u 2006. godini svog lekara izabrao je tek svaki drugi stanovnik Srbije što je, znatno više nego u 2000. godini, ali je procenat (54,2 odsto) građana koji su se obratili tom svom lekaru na nivou poseta u 2000. Znatno manje građana je prošle godine koristilo i specijalističke službe domova zdravlja, ali je zato znatno duže nego u 2000. godini čekalo na dijagnostičke preglede. Opao je i procenat populacije koja posećuje stomatologa (30,7 odsto) dok samo 15,1 odsto građana ide kod zubara radi kontrole zdravlja zuba. U opštu sliku zdravstvenog stanja građana Srbije uklapa se podatak da samo 8,5 odsto odrasle populacije ima sve zube, njih 9,3 odsto nema nijedan svoj zub, dok je četvrtini populacije nedostajalo više do deset zuba.
U 2006. godini 6,6 odsto odraslih građana Srbije bilo je na bolničkom lečenju. Skoro tri četvrtine, prema istraživanju Ministarstva zdravlja, odmah je primljeno u bolnicu dok je procenat onih koji su čekali na prijem duže od mesec dana (2,7 odsto) bio isti kao i 2000. godine.
U Srbiji i dalje važi navika samoinicijativnog uzimanja lekova koju je u 2006. upražnjavalo čak 29,1 odsto odraslih. Istraživači tvrde da se taj broj u poređenju sa 2000. smanjio za 7,3 odsto. Prema istraživanju Ministarstva zdravlja više od dve trećine korisnika zdravstveniih usluga bili su zadovoljni lekarom opšte prakse, bolničkim lečenjem ili zdravstvenom službom u celini.
ANTRFILE:
Bezbednost i javno zdravlje
Zdravstvo –kuća bez temelja
„Na prvi pogled je sve lepše i bolje, ali je zdravstveni sistem pun manjkavosti, nestabilan i neodrživ“, ocena je istraživačkog tima nevladinih organizacija
Fond za otvoreno društvo, u saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji, Centrom za obrazovne politike i Ambasadorima životne sredine, objavio je izveštaj o stanju ljudske bezbednosti u Srbiji za 2005–2006. godinu. Javno zdravlje je samo segment (autor Ljiljana Palibrk) ovog istraživanja koje se bavi ljudskom bezbednošću sa aspekta svakodnevnog života građana Srbije. I ovo istraživanje potvrđuje rezultate istraživanja Ministarstva zdravlja o zabrinutosti ljudi za sopstveno i zdravlje svojih najbližih“ što sugeriše na zaključak da su stepen oboljevanja i pretnji od raznih bolesti realno prisutni i ugrožavaju samo vitalno jezgro naroda, i da zdravstveni sistem ne uliva dovoljno poverenja i ne garantuje bezbednost ljudi, bilo da je reč o preventivnom delovanju ili pak o adekvatnoj pravovremenoj i efikasnoj reakciji. Postojeće zdravstvene potrebe u Srbiji ne nailaze na odgovarajuću zaštitu, niti se zaštita ljudskog života posmatra u kontekstu bezbednosti.“
Ovo obimno i temeljno istraživanje nevladinih organizacija zdravstvo posmatra u gotovo svim segmentima od oboljenja, zabrinjavajuće starosti stanovništva Srbije, smrtnosti stanovništva, obrazovanja, izdvajanja za zdravstvo, zakonske regulative, zdravstvene zaštite osetljivih društvenih grupa do kvaliteta zdravstvenih usluga.
U delovima istraživanja posvećenim funkcionisanju zdravstvenog sistema ocenjuje se da postignutim rezultatima niko nije zadovoljan, ni građani ni zaposleni u zdravstvu. Osim objektivnih okolnosti, kao što je nasleđeno razoreno zdravstvo iz prethodne decenije, i siromaštvo države, na spore promene u ovoj oblasti utiče i zakonska regulativa: „Zdravstveni sistem Srbije se još oslanja na veliki broj zakonskih propisa koji potiču iz perioda bivše SFRJ naročito u delu podzakonskih akata. Budući da je reč o vrlo osetljivoj oblasti koja je, pritom, devastirana u svakom pogledu, iznenađuju sporost i neefikasnost vlade, skupštine i Ministarstva zdravlja da jasno i do kraja postavi reformu zdravstva koja bi se odvijala fazno, ne ugrožavajući elementarno funkcionisanje sistema, ali omogućujući njegovu kontinuiranu transformaciju.“
U izveštaju se, takođe, upozorava na negativnu praksu vladanja uredbama, pravilnicima i aktima kojima se „daje potpuno neopravdan legalitet i legitimitet resornom ministarstvu i otvara mogućnost za korupciju i upliv različitih političkih i interesnih grupa“.
Kao primer loših zakonskih rešenja koja prouzrokuju veliki broj štetnih ponašanja navodi se član 199. Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji omogućava državnim lekarima da ugovorno rade i u privatnoj praksi: „To dovodi do brojnih zloupotreba i uzrok je velikom nezadovoljstvu građana, koji se često bez opravdanog medicinskog razloga usmeravaju u privatne ustanove u kojima plaćaju visoke cene usluga.“ U istom kontekstu u izveštaju se pominju i rešenja koja se odnose na sastav i nadležnosti raznih stručnih tela, upravnih i nadzornih odbora kao i politički uslovljen izbor ključnih pozicija „što često vodi krupnoj korupciji i drugim kriminalnim pojavama. Povećani radovi na rekonstrukciji i izgradnji zdravstvenih ustanova, a naročito pri nabavci skupe medicinske opreme, izvor su neverovatnih mogućnosti za nelegalnu zaradu i druge zloupotrebe. Na drugoj strani, zaštita korisnika zdravstvenih usluga i stručna kontrola procesa lečenja i upotrebljenih medicinskih procedura gotovo i da ne postoji.“ Ta oblast je po oceni autorke, normativno neuređena mada su „u sve zakone ugrađena osnovna ljudska prava i proklamovani visoki etički principi“.
Uprkos konstataciji o evidentnim poboljšanjima u zdravstvenom sistemu Srbije od većeg broja zdravstvenih usluga, pristupačnosti sistema lečenja širem sloju stanovništva, u zaključnom delu izveštaja se upozorava da se opšte stanje sistema javnog zdravlja ne može okarakterisati kao dobro: „Zdravstvo u Srbiji trenutno liči na kuću bez temelja: na prvi pogled je sve lepše i bolje, ali je sistem pun manjkavosti, nestabilan i neodrživ. Nedostaje čvrsta i jasna zakonska regulativa, a pri tome se ni postojeći zakoni ne sprovode i ne poštuju, a obiluju i lošim rešenjima.“ Zdravstvo, pored ostalog, opterećuje i teško dokaziva korupcija koja je, kako se kaže u izveštaju, „nesumnjivo prisutna, od sitnog podmićivanja medicinskog i nemedicinskog osoblja, preko sticanja funkcija i stručnih zvanja do pojedinih, krajnje sumnjivih tendera za nabavku medicinske opreme i izvođenje građevinskih radova.“
