Zastrašivanje državnih službenika

Kad smo bili mlađi, a ja vitkiji i lepši – tamo negde devedesetih – čuo sam za reč kanabe. Pričalo se da tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević prima svoje goste na kanabetu, da tu sede i pričaju. Zapamtio sam snimke tih prijema na kojima preko puta Miloševića sede lord Dejvid Oven, posrednik Evrope u pokušaju zaustavljanja rata u bivšoj SFRJ i Ričard Holbruk, američki izaslanik koji je ugovorio prekid rata u Bosni. Uglavnom, gledao sam dvojicu muškaraca koji sede jedan naspram drugog na nečemu što liči na kauč, što je svaka poštena kuća imala.

Razumeo sam i da kanabe, za razliku od kauča, ne može da se otvori, odnosno, toliko je koliko je i služi samo za sedenje. Za razliku od sadašnjih sastanaka ili onih koje organizuju državnici poput ruskog, američkog ili francuskog predsednika, ne sedi se na takvom komadu nameštaja, nego na fotelji ili nekoj udobnoj stolici – vidi prijem Aleksandra Vučića kod Donalda Trampa u septembru 2020 – gde su sagovornici napola okrenuti jedni ka drugom, a napola prema spolja odnosno prema kamerama koje snimaju početak tog razgovora.

Slična je postavka i kod nas, u nekadašnjoj Palati Federacije, danas Palati Srbija ili u odajama Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Dve foteljice, iza zastave, sa strane stočići za beležnice, mobilni ili torbicu sa puderom.

„ZA KOVIN!“

Zašto ovakav uvod? Zato što je pre neki dan vlasnik tabloida „Informer“ DJ Vučićević obelodanio da se ja, Slobodan Georgiev, tajno viđam sa nekim osobama ženskog pola na njihovim kanabetima, što je ocenjeno u vrhu vlasti kao direktan napad na državu, ustavni poredak i mogući slogan: „Dragan J. Vučić: Za Kovin!“

foto: z. žestić / tanjug

Dugogodišnja perjanica tabloida u Srbiji i jedan od najbogatijih novinara u Srbiji, taj Kvazimodo sprskog novinarstva, rekao je u svom standardnom obraćanju javnosti na televiziji Pink da je potrebno da se javnosti objasni zašto se ja tajno viđam i sedim na kanabetu sa ministarkom u Vladi Srbije Zoranom Mihailović. I ne samo s njom, nego i sa Dijanom Hrkalović, državnom sekretarkom u MUP-u Srbije u periodu koji je sada ocenjen kao najkritičnije vreme za kriminalizovanje policije bez znanja i odobrenja Aleksandra Vučića.

Iako su to bili tajni susreti, Vučićević za njih zna jer je novinar, kako je objasnio voditeljima tog programa.

I šta sad ja da uradim, kako da se postavim, šta da mislim?

foto: mup srbije

Najpre, ne mogu ništa da uradim. Navikli smo da ta spodoba, kao i slični iz okruženja Aleksandra Vučića – uključujući njega samog – vole da časte srpsku javnost neistinama, poluistinama i preispoljnim lažima. U poslednjih devet godina na vlasti, kao i poslednjih 30 godina u javnosti, srpski radikali, a Vučić je najbolji izdanak te škole, zatrovali su javnost Srbije toliko da je ona danas gotovo nevidljiva od tolikog taloga i smeća nagomilanih laži, uvreda i podmetanja.

Radikali kao da su napravljeni da pred sobom sve unište, a da ništa ne naprave i za sada im ide vrlo dobro. Jedan od poslova nas novinara jeste da javnosti na takve stvari ukazujemo, objavljujemo šta zaista jeste i da verujemo u pamet naroda u Srbiji. Jer novinari se ne bave sami sobom, oni bi trebalo da imaju oči i uši za probleme građana, da posluže tim građanima da dođu do svojih prava i ukazuju na korupciju ili ne daj bože kriminal ljudi iz javne uprave. Nije normalno da novinar tumači sebe, objašnjava gde je, šta i kako radio, osim kada treba nekog mlađeg kolegu podučiti ili sa nekim drugim iz branše podeliti iskustva rada na različitim pričama. Zbog toga za mene nema odbrane, nema „jeste, bio sam – nisam bio“, nema „to nije istina“ i slično. Pustićemo da se laži talože kao otpad u Vinči na deponiji i trudićemo se da otrovna isparenja ne ubiju građane Srbije.

ZOVI PAREZANOVIĆA

Međutim, ovde je važan segment koji mi omogućava da kažem šta mislim o celom slučaju.

Nisu se oni sa vlasti sada tek tako baš mene dosetili i rekli: „De, da vidimo s kim se taj sastaje, zovi Marka Parezanovića (pripadnik BIA, ranije šef Beogradske kancelarije) da nam pokaže tragove“, što je inače u krvi tog dela srpske UDBE (vidi slučaj Slavka Ćuruvija). Zaključujem ono što odavno nazirem, a to je da me prate, da to rade zbog mene i da me tako čuvaju, pa i beleže gde sam bio, s kim sam bio i s kim sam razgovarao. Pa i da li sam se ja viđao sa osobama koje pominje Vučićev prijatelj i da li sam sa njima rušio Vučića poredak.

Razume se, novinari se sa svima viđaju ako je to u interesu rada na nekom istraživanju, posebno sa ljudima iz državne službe koje plaćamo da rade u javnom interesu. Tako da mogu da kažem – jeste , sa svima sam se viđao, i sa pomenutim osobama i sa većinom drugih „velikaša“, i ne vidim u tome bilo šta sporno. Ovde je za potrebe zanimljivosti priče, je l da, Vučićev prijatelj nakitio: kanabe, tajno, skriveno… Toliko skriveno da ni Služba i Parezanović nisu uspeli da snime razgovor, jer smo valjda, za razliku od onih sa početka teksta, sedeli toliko blizu da smo se dodirivali, a usta su nam bila u ušima. Zato kanabe. Pa ako je tako, što bih onda ja o tome ovde da govorim, kad, uostalom, sve što sam kao novinar saznao, a da može da se dokaže, i objavio, pa je svako pismen to mogao da pročita.

KO ĆE BITI UPORNIJI

I da izađem malo iz ovih budoarskih opisa, koji mogu dalje da „golicaju maštu“. Suština je poruka koja se upućuje svakome iz vlasti: sa takvima se ne smeš viđati, sa takvima nema razgovora, nema dopisivanja, posebno sada kada spremamo skupštinu partije. Neka njima partije i njihovih odnosa, ali državni službenici su dužni da odgovaraju na pitanja javnosti, a posebno „uvaženih novinara“. Ovo je još jedan način da se stopira svaka komunikacija, čak i ona koju mi zovemo off the record ili „nezvaničana“, koja ponekad može mnogo da pomogne oko razumevanja konteksta u kome se neke stvari odvijaju.

Vlast traži da u ovoj verziji razgovore na kanabetu ne snimaju uopšte, već da ih jednostavno ne bude. Tako im je valjda lakše. A mi novinari ćemo i dalje da kopamo. Pa da vidimo ko će biti uporniji.