Treću godinu zaredom gledamo isti igrokaz: organizatori daju sve od sebe da se događaj održi, huligani prete, dobar deo javnosti se protivi nasilju prema LGTB osobama, ali uvek ima da doda i poneko "ali" zbog kog ipak smatra da Parade ne treba da bude. Srbija od ove godine ima novog predsednika, ali on se, kada je o Paradi ponosa reč, ponaša slično kao stari. U predizbornoj kampanji, Tomislav Nikolić je tvrdio da bi, ako je bezbednost učesnika Parade ugrožena, stao na njeno čelo. Sada se ne oglašava
Jedanaest godina i četiri pokušaja nakon prve, u krvavim sukobima ugušene gej parade u Srbiji, suštinski se nije mnogo toga promenilo. Utoliko je nakon višegodišnjeg praćenja i izveštavanja o LGBT pravima u Srbiji teško napisati i izreći nešto novo, što nije prežvakano nebrojeno puta. Istina, značajna razlika u odnosu na 2001. godinu, kada je grupa LGBT organizacija pokušala da organizuje prvu Paradu ponosa, jeste to što Srbija ima zakon koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije i Ustav koji garantuje slobodu javnog okupljanja. Ali, Srbija i dalje nema društvo dovoljno snažno i voljno da stane iza svojih zakona.
U trenutku pisanja ovog teksta (utorak po podne), zvanične zabrane Parade ponosa 2012. još uvek nema, ali takva odluka nadležnih sve je izvesnija. Domaći mediji pišu da je Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo Paradu ponosa koja je najavljena za subotu 6. oktobar, a odluka će postati zvanična kada MUP preda rešenje o zabrani nadležnoj policijskoj stanici. Razlog je, kao i prethodnih godina, veliki bezbednosni rizik. Nadležni, međutim, i ove kao i ranijih godina odbijaju da jasno i glasno kažu ko tu ugrožava i kome je bezbednost ugrožena, pa se krivica za ugroženu bezbednost prećutno pripisuje organizatorima Parade. Premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić jedini je iz vlasti koji se o ovoj temi otvoreno oglašava. Čini se da je definitivno izgubio strpljenje, kog iz godine u godinu ima sve manje kada ja Parada u pitanju, pa je sebi dozvolio da izjavi: „Manite me više tih priča o ljudskim pravima. Kakva ljudska prava, u pitanju je bezbednost ljudi! Ima zemalja gde nema gej parade, pa su članice EU. Izem ti takvu Uniju u koju je gej parada ulaznica.“
REKLAMA: Ova Dačićeva izjava, izrečena 15. septembra, zapravo je koncentrat svega što je u srpskom društvu naopako postavljeno i pogrešno shvaćeno. nastavak Navodno proevropsko opredeljenje srpske vlade „izemo“ čas posla na prvoj tački gde ga treba zaista pokazati. Uz to je i začinjeno otrovnom, neistinitom tvrdnjom da je Parada uslov ili ulaznica za Evropsku uniju. Dilema da li se opredeliti za poštovanje ljudskih prava ili bezbednost građana, isprva je bila veštački stvorena. Ali, nakon održane Parade 2010. godine, kada je bilo očigledno da se država opredelila da zaštiti ljudska prava učesnika tako što im je zaštitila bezbednost, zabrana iz 2011. značila je kapitulaciju pred huliganima. Poruka je bila jasna: država nije u stanju da garantuje bezbednost, koja takođe spada u ljudska prava. Da su jači od države, osećaju i huligani. Transparent koji su u nedelju 30. septembra na fudbalskoj utakmici Rad–Jagodina pokazali navijači Rada „Zbog obaveza u centru grada, 6. oktobra nismo na utakmici Rada“, pretnja je, ali i dokaz da sistemski ništa nije učinjeno da se grupe koje organizuju nasilje na ulicama Beograda u vreme Parade razbiju i spreče u naumu.
Nedelja ponosa, zbir kulturnih i zabavnih događaja koji prate Paradu ponosa, počela je 30. septembra. Sve događaje obezbeđuje veliki broj policajaca, a naročito veliki izazov predstavlja izložba fotografija „Ecce Homo“ autorke Elizabete Olson Valin. Na 12 fotografija, koje publika može da vidi od srede 3. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju, prikazan je Isus sa gejevima, transseksualcima i HIV pozitivnim ljudima. Pokret „Dveri“ tražio je od vlasti da zabrane ovu izložbu jer vređa verska osećanja, a, navodno, huligani planiraju napad. S obzirom na to da im je Nedelja ponosa do sada ostajala izvan dometa interesovanja, nije najjasnije zašto su se okomili baš na ovaj događaj. Izvesno je jedino da premijer i ministar policije Ivica Dačić poslednjih dana nije propuštao priliku da ga pomene. Gostujući u ponedeljak po podne na Radio-televiziji Srbije, Dačić je izložbu uporedio sa američkim filmom Nevinost muslimana koji je poslednjih nedelja izazvao nerede u islamskom svetu, podsetivši da je američka policija uhapsila producenta tog filma. Ono što premijer nije znao ili je propustio da kaže jeste da sadržaj filma nije povod za hapšenje. No, ima u tom poređenju nečega od jedne nove društvene „vrednosti“ koja se iz potaje uvukla u srpsko društvo, one po kojoj se na nasilnike i huligane gleda kao na elementarnu nepogodu koja se ne da sprečiti. O tome što se protivnici izložbe pozivaju na slučaj filma Nevinost muslimana, a ne uviđaju da time sami sebe porede sa radikalnim islamistima i teroristima, nema potrebe trošiti reči. Analogija govori sama za sebe.
„UBIJ PEDERA„: Napadi na LGBT osobe, kojih, pokazuju godišnji izveštaji Gej-strejt alijanse, itekako ima tokom cele godine, ne izostaju ni ovog puta. Početkom septembra, javnost je iznenadila naročita brutalnost napada na dvojicu mladića ispred gej-kluba u centru grada, kada ih je grupa huligana napala i jednog ozbiljno povredila mesarskim čekićem. Relativizacija i zamagljivanje u načinu na koji je javnost reagovala došli su do punog izražaja: dobar deo komentara na događaj išao je u pravcu sumnje da je napad uzrokovan mržnjom prema LGBT osobama, uz tvrdnje da „danas niko nije bezbedan“ i da to može svakome da se dogodi. Svedočenja očevidaca i napadnutih mladića, prema kojima su napadači vikali „ubij pedera“, nisu pomogla da se stav ovog dela javnosti promeni. Taj deo javnosti, jednostavno, nije želeo da ih čuje. Sajt Gej-strejt alijanse (GSA), organizacije koja ove godine čak i ne učestvuje u organizaciji Parade, u ponedeljak 1. oktobra oborili su hakeri, koji su ostavili poruku: „Čekamo vas!“ Zbog učestalih hakerskih napada, sajt i sve email adrese GSA u utorak po podne su suspendovani.
Dok u pretnjama prednjači „Obraz“, organizacija kojoj je u junu ove godine Ustavni sud zabranio delovanje, stari protivnici Parade, „Dveri“, konačno su se etablirali i postali politički pokret svetosavske orijentacije (šta god to značilo). Ove godine ne insistiraju na Porodičnoj šetnji, koju već tradicionalno zakazuju dan uoči datuma za koji je najavljena Parada, ali jedan od predstavnika ovog pokreta, Vladan Glišić, gostuje po televizijama gde sučeljava mišljenja sa organizatorima Parade. Iako tvrdi da ne podržava nasilje prema LGBT osobama, na pitanje da li je svestan da njegove stavove dele nasilnici – nema odgovor. Tradicionalno, oglasio se i Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije, da izrazi protivljenje održavanju Parade. Apelacioni sud ukinuo je 19. septembra prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu po kojoj je Palma proglašen krivim za tešku diskriminaciju LGBT populacije i vraća predmet na ponovno suđenje.
OBEĆANJE, OBEĆANJE: Sve u svemu, treću godinu zaredom gledamo isti igrokaz: organizatori daju sve od sebe da se događaj održi, huligani prete, dobar deo javnosti se protivi nasilju prema LGTB osobama, ali uvek ima da doda i poneko „ali“ zbog kog ipak smatra da Parade ne treba da bude, „Dveri“ dozivaju patrijarha da se oglasi, Palma se protivi, Dačić se trudi da bude tampon-zona, a na koju će mu stranu stav pretegnuti zavisi od trenutnih političkih okolnosti. Srbija od ove godine ima novog predsednika, ali on se, kada je o Paradi ponosa reč, ponaša slično kao stari. U predizbornoj kampanji, Tomislav Nikolić je tvrdio da bi, ako je bezbednost učesnika Parade ugrožena, stao na njeno čelo. Sada se ne oglašava. Možda najznačajnija razlika u odnosu na ranije pokušaje, uspešne i neuspešne, organizovanja Parade jeste to što podele i neslaganja između LGBT organizacija nikada nisu bili očigledniji. Za razliku od ranijih godina, kada su Paradu organizovale grupe organizacija, prošle godine osnovana je organizacija „Parada ponosa“, koja ove godine pokušava da održi Paradu. Time je značajan deo doskorašnjih organizatora izostavljen, što je izazvalo duboke podele i probleme unutar aktivističke LGBT scene. Ove godine, izraženiji su i glasovi LGBT aktivista koji se otvoreno protive Paradi, tvrdeći da ona samo doprinosi još većoj diskriminaciji.
Tu je, naravno, i tiha većina, koja baš i nije sasvim tiha, ali iz potaje gunđa kako Srbija ima i većih problema od gej prava. Sigurno je da ima, ali za gej osobe nema većeg problema. Zašto je onda za Srbiju problem da ih pusti da naprave, kako kaže jedan od slogana ovogodišnje Parade, 970 koraka šetnje u znak protesta? Pitanje je svake godine isto, a odgovori evoluiraju do besmisla.
Policijska podrška
Podršku održavanju Parade ponosa i ove godine uputile su mnoge organizacije i javne ličnosti. Naročito je zanimljivo pismo podrške Udruženja evropskih gej policajaca (EGPA) koje prenosimo u celini, uz podsećanje da su prošle godine pojedini policijski sindikati izdavali zajednička saopštenja sa pokretom „Dveri“ i pretili odbijanjem poslušnosti zbog mogućih povređivanja policajaca prilikom obezbeđivanja povorke. EGPA okuplja gej policajce iz 11 evropskih zemalja i Sjedinjenih Američkih Država.
„Dragi organizatori beogradskog Pride Week-a,
Udruženje evropskih gej policajaca (EGPA) je organizacija LGBT policajaca koja podržava sve LGBT pripadnike policije u Evropi i obezbeđuje podršku svim članovima LGBT zajednice. Kao predstavnik EGPA udruženja, želim da pružim podršku beogradskom Pride Week-u, a posebno Paradi ponosa koja će se održati 6. oktobra 2012. godine. Svim učesnicima, kao i policiji koja će obezbeđivati šetnju, želimo miran skup.
S poštovanjem,
Herman Renes Glavni inspektor policije Holandije, Predsednik udruženja evropskih gej policajaca (EGPA)
Primeri drugih
Uganda – Nakon što je Vlada Ugande donela nove restriktivne zakone protiv sodomije, u avgustu ove godine održana je prva Parada ponosa u Ugandi. U gradu Entebe na jezeru Viktorija, nekoliko desetina aktivista okupilo se i održalo skup. „Možete li da zamislite gore mesto za održavanje Parade?“, upitala je jedna aktivistkinja novinara „Njujorkera“. Ipak, skup je prošao mirno.
Rusija – Protivnici Parade ponosa u Srbiji, od juna ove godine veličaju odluku lokalnih vlasti u Moskvi da na 100 godina zabrani održavanje Parade ponosa. Ono što ne znaju jeste da moskovske vlasti od 2006. svake godine izdaju zabranu ovog događaja, ali da je on svake godine održan. Udruženi sa kolegama iz Belorusije, LGBT aktivisti iz Moskve 2010. godine održali su Paradu ponosa i u Minsku, pod nazivom „Slovenski ponos“. Skup je trajao svega 10 minuta, dok ih nije rasterala policija.
Hrvatska – Dok Zagreb od 2002. godine uspešno organizuje Paradu ponosa, Split je druga priča. Prvi put Parada je organizovana 2011, uz veliku podršku aktivista iz Zagreba, Beograda i okolnih zemalja. Ekstremisti su se i tamo organizovali, njih 10.000 se okupilo u nameri da spreči Paradu. U jednom trenutku policija je zamalo i popustila pred njima, a bezbednosne mere bile su takve da su kafići na splitskoj Rivi dobili naredbu da iz bašta uklone piksle i sve druge predmete kojima bi protivnici mogli da zaspu Paradu. Ove godine, Paradu u Splitu podržao je predsednik Hrvatske Ivo Josipović, a u povorci su se našle mnoge poznate ličnosti. Otpor ultradesničara bio je znatno manji.
Parada ponosa u Srbiji
Mučna istorija Parade ponosa u Srbiji traje već više od decenije i sastoji se od pet pokušaja, od kojih je samo jedan bio uspešan, ali uz ogroman broj povređenih policajaca i razoren centar Beograda. LGBT organizacije pokušale su da organizuju Paradu 2001. i 2004. godine, a zatim svake godine od 2009. do danas. Uspeli su samo 2010. Pokušaj iz 2004. propao je još na početku godine, zbog nemira na Kosovu i paljenja džamija i ambasada u Srbiji, događaja nakon kojih je bilo izvesno da održavanje Parade neće proći mirno.
2001. – Prvi pokušaj organizovanja ovog događaja bio je u julu 2001. godine. Nepunih godinu dana nakon pada režima Slobodana Miloševića, mnoge društvene grupe, sasvim različitih vrednosnih orijentacija, poverovale su da je došlo „njihovih pet minuta“, pa tako i LGBT aktivisti. Ali isto to su za sebe pomislili i razni kvazipatriotski, neočetnički i „svetosavski“ pokreti i, naravno, navijačke grupe. Iz današnje perspektive, organizacija Parade iz 2001. izgleda začuđujuće naivno, jer je protekla bez posebnih priprema, pregovora sa političarima i konsultacija sa policijom. Skup se nije ni dogodio, jer je divljačko batinanje LGBT osoba i, praktično, svega što se mrdalo u centru Beograda počelo od ranog prepodneva. Batinaše je predvodio sveštenik Žarko Gavrilović, kog istorija pamti i kao organizatora nereda na predstavi Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu iz 1990. Pored navijača, mahom Crvene zvezde, među huliganima su bili i studenti teologije, za koje će se kasnije saznati da su pripadnici Otačastvenog pokreta Obraz. Gavrilović je pao u zaborav, a Obraz je tek u narednim godinama doživeo svoje „zlatno doba“, okončano tek ove godine, zabranom koju je doneo Ustavni sud Srbije.
2009. – Ohrabrenje LGBT aktivistima koji su bili voljni da organizuju Paradu ponosa, došlo je početkom godine, u vidu usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije, koji eksplicitno navodi i zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije. Organizacije Gej-strejt alijansa i Labris potpisuju sporazum o zajedničkom organizovanju, ali kasnije, zbog neslaganja oko datuma Parade GSA izlazi iz organizacionog odbora, ali daje podršku događaju. Paralelno sa pripremama, pretnje ultradesničara u medijima postaju sve intenzivnije. U organizaciju Parade uključuje se i Egzit, što doprinosi medijskoj vidljivosti. Beograd je izlepljen nalepnicama „Krv će se Beogradom liti, gej parade neće biti“ i grafitima „Čekamo vas“, što je citat Mladena Obradovića, jednog od lidera Obraza. Za datum održavanja Parade odabran je 20. septembar. Zajednica fudbalskih klubova Jelen Superlige uvažila je molbu organizatora da se utakmica Rad–Borac Čačak igra 19. septembra, a ne 20, kada je zakazana Parada ponosa na ulicama Beograda. U subotu 19. septembra Organizacioni odbor se sastaje sa premijerom Mirkom Cvetkovićem. Premijer im uručuje obaveštenje u kom stoji da je skup visokorizičan i da zbog velikog rizika od izbijanja ekscesa ne može da se garantuje bezbednost. Kao alternativnu lokaciju MUP predlaže Ušće, što organizatori odbijaju, uz obrazloženje da izmeštanje iz centra grada obesmišljava čitav događaj. Parada ponosa je otkazana.
2010. – Tokom čitave godine, Gej-strejt alijansa održava sastanke sa predstavnicima vlasti, političkih partija i poslaničkih klubova. Velika većina daje deklarativnu podršku borbi za LGBT prava. Izuzetak su Jedinstvena Srbija i Srpska radikalna stranka. MUP i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić pokazuju snažnu volju da zaštite učesnike Parade. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas protivi se događaju, izražavajući strah za bezbednost građana i štetu koju može da proizvede huligansko divljanje. Među huliganskim pretnjama koje su, čini se, nikad glasnije, prednjači slogan „Pedere u blendere“. Za sada jedina uspešna Parada ponosa u Srbiji održana je 2010. godine u parku Manjež i okolnim ulicama. Centar Beograda štitilo je 5000 policajaca, raspoređenih u kordone u nekoliko prstenova oko mesta događaja. Od ranog jutra huligani divljaju, pale kontejnere, gađaju policiju bakljama, kamenicama, topovskim udarima. Uništena su četiri vozila GSP-a, jedan policijski automobil zapaljen je kod Ambasade Austrije, objekat u sklopu sedišta Demokratske stranke je zapaljen, a sedište Socijalističke partije Srbije, Liberalno demokratske partije i zgrada Radio-televizije Srbije zasuti su kamenicama. Na Trgu republike oštećen je mamograf sa znakom TV B92. Dve prodavnice sportske opreme u Kolarčevoj ulici su razlupane i opljačkane. Šteta koja je načinjena procenjena je na oko milion evra. Svi učesnici Parade nepovređeni su vraćeni kućama u policijskoj pratnji. Povređena su 173 policajca, tridesetak nasilnika, privedene su 259, a zadržane 132 osobe. Oštećeno je 15 službenih vozila MUP-a. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen poručuje huliganima da će odgovor države biti jeziv. Dva dana kasnije, 12. oktobra, u Đenovi je prekinuta fudbalska utakmica između Italije i Srbije zbog nezapamćenog divljanja srpskih navijača.
2011. – Parada ponosa 2011. zakazana je za nedelju 2. oktobar. Međutim, politička klima bila je znatno drugačija nego prethodne godine. Ovog puta, pozivajući se na nerede iz 2010, predstavnici „Dveri“ organizuju sakupljanje potpisa protiv održavanja Parade. Iz policije stižu najave mogućeg štrajka na dan Parade. Nezavisni policijski sindikat Srbije saopštava da Parada ne treba da se održi jer postoje bezbednosni rizici po građane i policiju. Na pitanje da li bi policija obezbeđivala Paradu ponosa ukoliko bi dobila veća ovlašćenja u održavanju javnog reda i mira, predsednik tog sindikata odgovara negativno. Drugi sindikat policajaca, Policijski sindikat Srbije, zajedno sa „Dverima“ poziva LGBT organizacije da pokažu razumevanje za tradicionalne vrednosti većine građana Srbije, kao i svest o bezbednosnom riziku, i da odustanu od održavanja Parade ponosa. Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) zabranilo je 30. septembra sve javne skupove koji su bili zakazani za vikend, jer nose povećan bezbednosni rizik. Pored Parade ponosa, zabranjena je Porodična šetnja koju su „Dveri“ zakazale za subotu 1. oktobar i Molitveni hod, koji je „Obraz“ planirao da održi u vreme trajanja Parade.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
