U svojoj zbirci pripovedaka “Bašta sljezove boje” veliki pisac Branko Ćopić napisao je priču “Zatočnik”, o partizanskom prvoborcu, mitraljescu Stevanu Batiću, koji je, razočaran u sve posle rata, Partizansku spomenicu 1941. okačio ovnu oko vrata i sprema se da kao gastarbajster ide u Švedsku. Kad ga ratni komandant Stojan pita: “A dobro, brate, zašto tako, a? Spomenicu na ovna!”, Stevan odgovara: “Tako pa tako. Mogu s njom raditi šta hoću, moja je. Nije to prvi ovan sa Spomenicom.”
“Stevan” iz Kuršumlije zove se Zvezdan Ristić, ima 50 godina, bio je profesionalno vojno lice, dobio je otkaz, a u petak po podne je, svojom ili mimo svoje volje, postao medijska ličnost. Naime, posle dodele Boračke spomenice, koju mu je uručio resorni ministar u odlasku Nikola Selaković, spustio je Spomenicu na zemlju, iz nedara izvadio savijen transparent, razvio ga, a na njemu je pisalo “Kosmet je Srbija. Vučić je izdajnik”. Posle toga je, naravno, završio na saslušanju u kuršumlijskoj policiji, a da ni on ni inspektor nisu znali zašto.
VREME: Otkud ideja za tako nešto?
ZVEZDAN RISTIĆ: Od 1993. sam bio u vojsci, prvo kao vojnik po ugovoru, potom podoficir, profesionalno vojno lice, 52. bataljon Vojne policije Prištinskog korpusa, vod za protivteroristička dejstva. Prošao sam sve najgore što je moglo da se desi. Gašenjem jedinica Prištinskog korpusa, a tu je pripadala i 354. brigada iz Kuršumlije u koju sam bio prekomandovan, dobijamo otkaze. Tokom službe u Prištini upisao sam Fakultet fizičke kulture, potom nastavio sa studijama u Beogradu, pa diplomirao sa radom o obuci specijalnih vojnih i policijskih jedinica u borenju. Ali ni to nije vredelo, bio sam “suvišan”.
Posle otkaza, došao sam, zbog nekih grešaka u rešenju o prestanku vojne službe, po preporuci kod jednog poznatog advokata u Beograd i on mi je dao ponudu – da izjavim da pripadam gej populaciji, da će me vratiti na posao i dati mi čin oficira. Odbio sam to.
Kako ste posle otkaza živeli i kako sad živite?
Radio sam privatno razne poslove, imam sopstveno domaćinstvo u selu Spance kod Kuršumlije. Poljoprivreda, seča i prodaja drva, razni povremeni poslovi. Pomaže mi brat koji radi u Nemačkoj, uvozim i prodajem neke aute.
Kad kreće politički angažman?
Ulazim 2014. godine u Srpsku radikalnu stranku, angažujem se, postižem rezultate i u opštinskom i u okružnom odboru, postajem predsednik okružnog odbora, plus odbornik u Skupštini opštine Kuršumlija, a zbog prozivanja vlasti oko kriminalnih radnji postajem trn u oku mnogima. Onda me, na moje iznenađenje, predsednik SRS-a Vojislav Šešelj zove da mi kaže da počnem dogovore sa Srpskom naprednom strankom u Prokuplju o zajedničkom nastupu. Odbio sam to i jasno obrazložio na nekoj od narednih sednica Centralne otadžbinske uprave SRS-a. Svi iz opštinskog odbora su onda napustili SRS. Posle toga sam dobio i lične pretnje od Šešelja. I onda sam sa pokojnim generalom Božidarom Delićem i Nemanjom Šarovićem dogovorio da osnujemo pokret “Ljubav, vera, nada”, gde sam zamenik predsednika.
Kako su vas pozvali na dodelu Spomenice?
Dobijam poziv sa broja fiksnog telefona iz Beograda, ženski glas mi kaže da će tog dana u toliko sati biti dodela, da dođem na taj ulaz i da će ministar Selaković da mi uruči Spomenicu. I rekao sam da ću se potruditi da budem tamo.
Kad vam je pala na pamet ideja o negodovanju?
Traje to od ranije, dok sam u Skupštini opštine predlagao lokalne propise o pomoći borcima i njihovoj zaštiti. Sve je to odbijano, a kako i ne bi kad je tamo večiti funkcioner Dejan Lović, sada zamenik predsednika opštine, koji je sam sebe ranio četiri dana posle početka NATO agresije, u selu Batlava kod Podujeva; kao, čistio pušku koja je opalila, došlo do samopovređivanja. Ko još čisti napunjenu pušku? Sam je sebe ranio da oprlji čelo. I više nije došao u brigadu. Sad taj treba da donosi odluke o subvencijama borcima, a svi znaju ko je.
Kako ste došli na uručenje, je li neko znao šta ćete uraditi?
Jeste, rekao sam to jednom prijatelju kome sam dao svoj mobilni telefon da snima. A on je zamolio trećeg čoveka da fotografiše, taj nije imao pojma šta će se desiti.
Odakle transparent?
Razmišljao sam šta da uradim, i zaključio sam da je najbolje, da ne bih kršio neke protokole, da primim Spomenicu koju zaslužujem i da to uradim kad mi je ministar uruči. Jer on je samo običan državni službenik. Stavio sam tada prvi put na sebe i državni Orden za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti, kako ne bih skrenuo pažnju na sebe. Primim Spomenicu, odmaknem se dva metra, spustim je na pod i izvadim transparent. Odmičem se na tu udaljenost jer znam da niko ne bi mogao u trenutku da me spreči da to uradim.
I onda?
Silazim sa bine, prilazi mi neki čovek iz Ministarstva, kulturno mi kaže da je glupo to što sam učinio. Neki drugi iz Ministarstva pita: “Šta ćemo da radimo ako je ovo neko slikao?” Idem kroz dvoranu, ljudi mi čestitaju. Uzimam od druga telefon sa video-snimkom i šaljem na određenu adresu. Čekam da me na izlazu iz hale zaustavi policija, oni ne reaguju. To se desilo tek posle, kad sam došao kući.
Pričao sam sa čovekom iz Ministarstva koji je bio tamo, poznajem ga dugo i verujem mu, on tvrdi da ni Selaković niti iko drugi iz njegovog okruženja nije tražio reakciju policije.
Nemam razloga da sumnjam da je tako, to su uradili ovi lokalni ljudi. Baš briga Selakovića za mene. Ali ja sam ovde trn u oku mnogima, zbog ukazivanja na razne malverzacije i krađu desetina miliona evra na razne nazoviprojekte. Pa jedan je “ukrao” sredstva za izgradnju čitave osnovne škole. Ovi sad na vlasti u Kuršumliji, kad bismo bili pravna država, dobili bi najmanje 500 godina robije.
A šta je bilo u policiji?
Stižem kući, posle petnaest minuta čujem zvono, dolazi policajac, maltene se izvinjava, i pita me kad bih mogao da dođem da dam izjavu. Odgovaram, odmah. Odem, korektan razgovor, inspektoru neugodno, i on je bio na Kosovu u ratu, u Podujevu, pa je izbegao u Kuršumliju. Potpišem zapisnik, doviđenja – doviđenja. Korektan postupak, u svakom slučaju. A inspektor je iz odeljenja kriminalističke policije Policijske stanice u Kuršumliji, iako ovo moje eventualno da se podvede pod narušavanje javnog reda i mira. Neko je naredio.
Posle toga, kakve su bile reakcije?
Komšije, prijatelji, rođaci, policajci, padobranci, udruženja boraca, javljaju se masovno i pozdravljaju moj gest. Bilo je, međutim, i pretnji sa lažnih profila na društvenim mrežama. Kad je to uzelo maha, prijavio sam policiji, ali se danima ništa ne dešava, ne kontaktiraju me.
Bojite li se za svoju bezbednost?
Preživeo sam Kosovo, posle toga nemam straha. Plus što mislim da sam “na merama” službi bezbednosti, tako da će oni znati ako me i kad neko napadne, bar će imati indicije, kao što verovatno znaju i da nas dvojica sada pričamo.
I dalje verujete da će borci jednog dana u ovoj zemlji imati stvarne, a ne fiktivne povlastice?
Sada smo u situaciji da vlast pravi lažne boračke liste za parlamentarne izbore kojima bi borci trebalo da podrže režimske organizacije, poput udruženja “Gvozdeni puk”. Na obećanja se lako naseda.
