Stiče se utisak da Vlada Srbije nastoji da drži sve privredne konce u svojim rukama i da direktno upravlja privrednim procesima, umesto da se to čini indirektno, makroekonomskom politikom
Udarna vest od 6. marta 2001. godine odnosi se na „državno pravo uvoza sirove nafte i naftnih derivata“, kako je to, prema „Politici“ od 7. marta, formulisao premijer Vlade Srbije. Jednostavnije rečeno, Vlada Srbije je svojom uredbom preuzela monopol na uvoz nafte i derivata, a slične uredbe, odnosno uvođenje državnog monopola, najavljene su za uvoz i prodaju kafe, cigareta, alkoholnih pića i za državni monopol nad igrama na sreću. Ove poslednje ostavićemo po strani. Ostavićemo, za trenutak, po strani i pitanje ustavnosti ovih uredbi, jer nas je premijer, kada je svojevremeno govorio o potrebi kontrole nad centralnom bankom, poučio da „ni ova država koja sada postoji nije po Ustavu“. Okrenućemo se ekonomskoj suštini. Hvale vredan je dogovor oko trećeg operatera mobilne telefonije kada je u pitanju jačanje konkurencije. Setićemo se da je ugovor o prodaji dela Telekoma sklopljen 1997. – upravo u vreme kada je EU ukinuo monopole svojih članica na telefoniju, što je dovelo do naglog pada cena ovih usluga u EU-u, i da je njime na određen rok uveden monopol u našoj zemlji za investitore koji su ga u svojim državama izgubili. Pa je, u krajnjoj liniji, dobro što je i nova vlast uspela da nađe sebi mesto (i valjda prihod za državu) u toj igri. Ponuda će biti veća i raznovrsnija, pa treba očekivati da će to uticati i na cene. Na drugoj strani, potez sa uvođenjem monopola na uvoz nafte i derivata (i kasnije cigareta, kafe, alkohola) obrazlaže se potrebom efikasne naplate poreza i doprinosa. Nije sporno da država mora da smanji poresku evaziju, ali je u ovom slučaju to dobro objašnjenje za naivne. Kao da privatna cisterna sa benzinom može da uđe u zemlju kroz neki kolektor za otpadne vode ili preko nekog planinskog vrha i da zaobiđe carinsku kontrolu već na granici gde se, pored carine, mogu naplatiti i akcize i porez, odnosno dažbine koje će se naplaćivati na izlasku iz rafinerija. I briga za motore naših automobila zbog kvaliteta goriva je „dirljiva“: treba li sada da očekujemo i monopol na uvoz limuna, koji bi mogao biti genetski modifikovan i štetan po zdravlje samih građana, a ne njihovih automobila. Nije jasno ni šta se događa sa firmama koje su kupile robu i zaključile uvoz na osnovu važećih propisa. Ni sa onim privatnim preduzećima koja su legalno poslovala a sada su upućena na snabdevanje u monopolskim uslovima.
Čini se, ipak, da je stvar u nečem drugom. Ovaj potez mogao bi se tumačiti i kao nastojanje da prilikom, na primer, buduće privatizacije naftne privrede u paketu bude i monopol, koji će joj podići cenu. U pravcu prodaje monopola su i pritisci da se zaštiti automobilska industrija (istorija njene zaštite duga je preko 45 godina): uz carinu od, na primer, 25 odsto „strateški partner“, čija se vozila uvoze kao „repromaterijal“, velikom razlikom u ceni isključuje sa ovog tržišta konkurente na čija se vozila plaća carina. To bi moglo ležati i u osnovi ideje da se veliki gubitaši najpre „osposobe za proizvodnju“, pa tek onda prodaju. Inače će kapital uložen u to „osposobljavanje“ biti bačen. I to bi mogao biti put kome se ne vidi kraj.
Kada je sredinom januara (tada budući) premijer – na opasku urednika „Ekonomist magazina“ da ako Narodna banka ne sluša onda će Vlada Srbije da je razvlasti odgovorio: „Da, tačno…“, tada je to još uvek moglo da izgleda kao lapsus čoveka koji se, inače, u istom intervjuu izjasnio kao pristalica liberalne ekonomije. Ali kada se pogleda sled događaja posle toga – najava odlaganja privatizacije velikih gubitaša do njihovog oporavka, predlog o novom uvlačenju elektroprivrede u socijalnu funkciju besmislenom blok-tarifom (i „povlastice“ za socijalno ugrožene u kreditima za ugalj), preusmeravanje donacija za struju na uvoz đubriva (kao da je Bog garantovao da će tokom celog februara i marta temperatura iznositi dvadesetak stepeni i kao da donatori, kada se ponovo zatraže donacije, neće zapitati zašto Vlada preusmerava ta namenska sredstva, pa traži nova) – sve do ove najnovije uredbe – stiče se utisak da Vlada Srbije nastoji da drži sve privredne konce u svojim rukama i da direktno upravlja privrednim procesima, umesto da se to čini indirektno, makroekonomskom politikom. Pri tome je spremna da svojim uredbama derogira i zakon i ustavnu nadležnost, baš kao što je to činila i svrgnuta vlada (samo ovog puta pošteno). To kao da već postaje sistem. A taj sistem je suprotan našem strateškom cilju – ulasku u EU – i bližim usputnim ciljevima i potrebama, kao što su liberalizacija i tranzicija u tržišnu ekonomiju, članstvo u STO-u, podrška međunarodnih finansijskih institucija, obiman priliv direktnih investicija… Vlada ima pravo na svojih sto dana da bi njen ulazak u reforme postao transparentan. Ali to ne podrazumeva i pravo na poteze u retrogradnom smeru.
A nije sporedno ni pitanje da li ovim uzurpiranjem nadležnosti federacije Srbija ne pokazuje da se i ona definitivno odriče savezne države. Crna Gora je to svojevremeno učinila braneći se od Miloševića. Od čega se sada brani Srbija?
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
