Zašto nismo bolji ljudi

Bliži se maj, a sa njim i prva godišnjica od dva masovna ubistva, u OŠ “Vladislav Ribnikar” (3. maj) i u selima Dubona i Malo Orašje (4. maj). U ta dva dana izgledalo je kao da je nešto što se u ovom društvu ispotiha kuvalo odjednom eksplodiralo i izlilo se na sve nas. Mislili smo: to je to, to je ta kulminacija zla i nasilja koje smo godinama osećali kako lebde nad nama, ali nismo umeli da ih prepoznamo i imenujemo. Žuljalo nas je, izazivalo nelagodu u stomaku, ali nismo znali šta je.

K. K. (13) ubio je 3. maja vatrenim oružjem 9 devojčica, jednog dečaka i čuvara škole. Ranio je pet učenika i nastavnicu. Već u prvih nekoliko sati nakon tog strašnog događaja bilo je jasno da nema ni pameti ni milosti u društvu koje ne želi da prizna koliki problem ima. Mediji su podivljali, objavljivali identitet počinioca i žrtava pre nego što su svi roditelji ubijene dece obavešteni šta se dogodilo. Političari su ćutali sve do kasnog popodneva kada je tadašnji ministar prosvete za događaj okrivio “zapadne vrednosti”. Bes se izlivao po društvenim mrežama i činilo se kao da mnogi imaju jednostavne odgovore na komplikovana pitanja.

Nekima je sve bilo jasno. Drugima nije bilo jasno ništa osim da će se ovo ponoviti ako ovi prvi ne ućute. I ponovilo se već narednog dana – u noći 4. maja Uroš Blažić (21) naoružan puškom seo je u auto i krenuo u ubilački pohod ostavivši za sobom osam mrtvih i šest ranjenih.

MOŽE LI POLITIKA DA SE GRADI NA SMRTI

Ubrzo su usledili protesti pod nazivom “Srbija protiv nasilja”. Nekoliko meseci kasnije iz njih će izrasti široka koalicija opozicionih partija, koje su tražile, a onda i dobile vanredne parlamentarne izbore održane 17. decembra. Ti izbori i dalje traju, a koalicija, nastala iz želje da se izgradi politika suprotna onoj koja je, kažu, dovela do dva masovna ubistva, raspada nam se ovih dana pred očima.

Da je režim Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke ozbiljan generator verbalnog i fizičkog nasilja, kao i ozbiljnog psihičkog i emocionalnog zlostavljanja čitavog društva, uopšte nije sporno. Sporno je, međutim, nešto drugo, nešto što je u danima i mesecima nakon masovnih ubistava bilo neumesno pitati naglas.

A to je: može li se rušiti Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka preko ubijene dece? Politički ugao onoga što se dogodilo u maju prošle godine ne može se zaobići i stavljanje dva masovna ubistva u širi društveni i politički kontekst nije “politizacija” već obaveza svakoga kome je i dalje stalo da misli. Ali, u sklopu tog razmišljanja, gore postavljeno pitanje čini se nezaobilaznim, a mi smo ga svi, kao društvo, zaobišli i pravo sa traumatičnih događaja iza kojih je ostalo 19 ubijenih, skočili u izbornu kampanju – za parlamentarne i lokalne izbore.

Danas, godinu dana nakon majskih ubistava (reč “tragedija” namerno ne koristimo), seća li se više iko prvog protesta pod nazivom “Srbija protiv nasilja”? Sećamo li se onih desetina hiljada ljudi na ulici, one razarajuće tišine i one potrebe da se zbijemo jedni uz druge i samo ćutimo zajedno, jer reči više ne postoje? Seća li se iko mosta Gazela koji se i ne vidi od ljudi koji su ga prekrili iako im nije baš jasno zašto idu tom trasom? Ali, tada nam nije bilo ni bitno. Bilo je važno samo da izađemo i da jedni drugima pokažemo da nismo sami, da nije sve otišlo u nepovrat i da, ako ne možemo da nađemo, makar zajedno izmislimo razloge zbog kojih ipak ima nade.

SMRT EMPATIJE

Nada je neuništiva i samo zahvaljujući njoj i dalje, kao društvo, postojimo. Ali, ni 19 izgubljenih života nije dovoljno da ovo društvo nauči kako da se ponaša u krizi. Dva masovna ubistva u dva dana apsolutno jesu kriza. U toj krizi mi smo od tadašnje premijerke Ane Brnabić čuli da sistem nije zakazao. I zaista nije. Sistem nije zakazao jer sistema nije ni bilo. Ono što je tadašnja premijerka u maju 2023. nazvala sistemom kolabiralo je i raspalo se u paramparčad mnogo pre nego što su se dogodila ubistva u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izašao je u javnost u noći kada se dogodio “Ribnikar” i izneo toliko ličnih podataka o porodici maloletnog počinioca da je prešao čak i sopstvene, vrlo tanke granice mere, pristojnosti i na kraju krajeva – ljudskosti.

Onda je usledio haos. U “Ribnikaru” smo imali sukob, nezamisliv: sukob roditelja dece koja su preživela i dece koja nisu. Borbu za memorijalni centar, borbu da se deo škole u kom se ubistvo desilo ne koristi jer je stratište, a ne deo škole. Ispovesti roditelja ubijene dece iz kojih smo malo-pomalo spoznavali koliko daleko ide bezosećajnost i koliko je malo volje među ljudima da makar probaju da razumeju kroz šta roditelji prolaze.

Ne, niko ne može da zna kako je njima, suludo bi bilo praviti se da znamo. Ali, čak ni oni koji su stajali pred njima i gledali ih u oči nisu učinili ni minimum napora da ih čuju, da od njih saznaju kako im je i uvaže njihova osećanja. Mi smo do januara ove godine imali gotovo svake nedelje nešto što zvuči nestvarno strašno, a događalo se – protest roditelja ubijene dece. Mole i zahtevaju da se za njihovu decu podigne memorijalni centar. Tek nakon serije protesta, sastanaka, obećanja, smena, doneta je odluka da se memorijalni centar ipak napravi.

A paralelno sa tom agonijom počelo je suđenje roditeljima maloletnog K. K. sa kog su mediji uredno prenosili i prepričavali svaki uzdah i svaku suzu roditelja ubijene dece. Umesto saosećanja i poštovanja, ti su ljudi dobili morbidni rijaliti, u kom su se našli mimo svoje volje.

Za to vreme, Dubonu i Malo Orašje niko više nije ni pominjao. Mrtvih se sećaju samo porodice, a ranjeni su posebna priča. Zahvaljujući portalu Javni servis i ličnom angažmanu Verana Matića, saznavali smo malo-pomalo da se ranjeni iz Dubone i Malog Orašja još oporavljaju, da su neki od njih prošli kroz višestruke hospitalizacije, da ogroman deo troškova lečenja snose sami i da su u opštini koja je zvanično deo Beograda, ali da mnogima najbliži ne mogu da dođu do bolnice i donesu najnužnije jer nemaju novca ni za javni prevoz. Saznali smo da su mnogi od tih ranjenih mladih ljudi bili jedini zaposleni u svojim porodicama, da su sa svega par desetina hiljada dinara plate izdržavali čitava domaćinstva i da su sada ne samo onesposobljeni da rade, već i gurnuti duboko u provaliju siromaštva. Sistem, kažu, nije zakazao.

GDE SMO SADA

Godinu dana kasnije, nismo bolji. Nismo ni pokušali da ovim potpuno besmislenim smrtima damo makar malo smisla. U godini u kojoj su se desila dva masovna ubistva, u oktobru je jedan dečak ubio drugog u Niškoj banji. U istoj toj godini, 28 žena stradalo je u partnerskom i porodičnom nasilju. U ovoj godini, samo u njenoj prvoj trećini, ubijeno je još sedam žena. Jedan sedamdesetpetogodišnjak umro je u zatvoru od posledica seksualnog zlostavljanja. U zatvoru u kom je bio zbog prekršaja, zbog bačene petarde.

A onda, tu je i Danka Ilić. Zapravo, gde je Danka Ilić? Nepunih godinu dana nakon što smo preživeli masovno ubistvo dece, dvogodišnju devojčicu dvojica muškaraca udarila su automobilom, pa sa njenim telom uradili ko zna šta, jer Danka još nije nađena. Ovih dana saznajemo da je jedan od osumnjičenih za pomaganje u prikrivanju ovog zločina preminuo u pritvoru i da nas je MUP slagao. Rekli su da je umro prirodnom smrću. A onda je stigao nalaz Instituta za sudsku medicinu u kom stoji da je ova smrt bila nasilna. Policajci, nestrpljivi da iznude priznanje, izgleda tuku osumnjičene do smrti i tako zapravo, paradoksalno, uništavaju istinu, činjenice i dokaze. Sistem, opet, nije zakazao.

Godinu dana od majskih ubistava, sedimo i dalje, paralisani zlom koje nas preplavljuje, svađamo se oko toga da li izaći na izbore ili ne, dok sistem ne zakazuje samo u jednom – sistematičnom uništavanju saosećanja i nade. Razum su nam već uništili.