Zašto me napadaju

Demokratska stranka Srbije osnovana je iz nasušne potrebe jednog značajnog dela građana Srbije da se u političko delovanje usaglase načela građanskog društva, demokratskog pluralizma i nacionalno-državotvorne odgovornosti. Građansko društvo i demokratski pluralizam zasnovani su na slobodama i pravima ljudi, vladavini prava i pravnoj državi, kao i nacionalno pitanje, jer čovek ne može biti slobodan bez slobodnog ispoljavanja nacionalnog. Bez države s jakim demokratskim institucijama sprovođenje ijednog od ovih principa nije garantovano i otuda naše insistiranje na državotvornosti. Ova važna načela, DSS sprovodi kroz političku praksu u srpskom društvu i to je razlog mog bavljenja politikom. Na suprotnoj strani, vlast Aleksandra Vučića, uprkos plebiscitarnoj podršci glasača dobijenoj 2014. godine, pokazala se kao nedelotvorna. Građansko je svela na podaničko, demokratsko na autoritarno, a nacionalno i državotvorno na vazalsko i poslušničko. Ove dihotomije, logički i prirodno, ustrojile su stanje da Demokratska stranka Srbije i Vučićeva autokratska i štetočinska vladavina budu u beskompromisnoj opoziciji.

Rezultati vladavine Aleksandra Vučića ni po čemu nisu dostojni pohvala. Reč je o teškim i sve težim porazima od kojih su smanjenje plata i penzija, predaja Kosova i Metohije albanskim separatistima, evrofundamentalizam, uvlačenje NATO-a u Srbiju, osiromašenja građana, učešće u koruptivnim projektima na vodi ili na kopnu, samo deo dubioze u koju nas Vučićeva vlast uvlači. Kada na sve to ukazujete građanima, tek toliko da počnu da veruju svojim čulima i razumu, a ne Potemkinovim selima i Vučićevom praznoslovlju, sigurno je da oni koji imaju apsolutnu moć u Srbiji neće to ignorisati. Oštra kritika kod ovakvog režima izaziva besnu reakciju, a stepen te reakcije proporcijalan je stepenu njegove antidemokratičnosti. A reakcija je bila raznolika. Najpre su kupovali odbornike i razbijali odbore DSS-a. Nedovoljni učinci ove rabote inspirisali su ih da pokušaju da preuzmu celu stranku preko ljudi koji su već svesrdno sarađivali sa SNS-om preko beogradske vlasti. Nakon tog neuspeha sledilo je finansijsko iscrpljivanje, blokiranje računa i, na kraju, počeli su kampanju diskreditacije DSS-a i mene lično. Počeo je medijski linč. Na naslovnim stranama Vučićevih tabloidnih novina proglašavana sam ludom, pa još luđom, montirane su vulgarne seksističke fotografije i slične insinuacije. Optuživana sam zbog nošenja bunde i štikli, nazivana „poglavarkom“ koalicije ne bi li to asociralo na poglavnika. Imputirane su mi antisrpske izjave, ili potpuno izmišljene ili citirane mimo konteksta, a nisu poštedeli ni moju porodicu kojoj su analizirali „nacionalni DNK“. Napadi su bili usaglašeni i bezočni. Preko njihovih već dokazanih elektronskih i štampanih medija i društvenih mreža dolazili su od omiljenog Vučićevog novinara D. J. Vučićevića, omiljenog opozicionara po vokaciji V. Šešelja, omiljenog ministra julovskog, ali i evroatlantskog režima Vulina, od funkcionera SNS-a i brojnih botova, kao i od političke sitneži, stanovnika Vučićeve poslaničke liste ili pretendenata na nju.

To me nije začudilo, čak ni tako široki front i višestruko orkestriran napad. Viđala sam i doživljavala to i ranije. Njihovi uzroci leže u narcizmu vlasti i grupnoj narcisoidnosti dela društva. Po Jovanu Raškoviću, osnovni uslov za stvaranje narcisoidnosti društva jeste savez malih i velikih narcisa. Većina malih narcisa identifikuje se s vođom ili vođama. Takav savez omogućuje im da dele slavu vođe i druge potencijale. Narcisoidnost pretpostavlja proširivanje vlastite ličnosti na druge i ono se može odvijati preko vlasti i preko duha. Umetnici i filozofi to čine preko duha, navodeći ljude često na dobro. Ali, vladalac-narcis ne navodi druge na dobro, već na tiraniju, na tiraniju laži kojom nastoji da sakrije istinu i da subjektivnu predstavu prenese na druge. Grupnom narcisu potrebni su totalna komunikacija, totalna kontrola informacija i visok publicitet masovnih medija. Osnovni uslov takvog vođe jeste da stalno pobeđuje, da ga prate uspesi i aplauzi. Ako ne pobeđuje stvarno, onda pobeđuje lažno, marketinški, umišlja pobede i pobeđuje u virtuelnim bitkama. To ne hrani samo njegovu narcisoidnu ličnost, već i grupu koja ga prati, koja s njim deli, u prvom redu, vlast.

S druge strane, narcisoidnost ne traži samo ljubav i poštovanje, već podložnost i slepu poslušnost. Sve drugo je neprijateljstvo s kojim se treba obračunati. Grupna narcisoidnost unapređuje solidarnost i unutarnju koheziju grupe. Otklanja anksioznost i strah, tako da slabi postaju jaki, nedoučeni dobijaju osećanje povećane vrednosti, a uznemireni se u grupi relaksiraju. Zato se svima njima lako manipuliše. Narcističko zadovoljstvo pak nije potpuno, jer nesvesni koreni narcističke moći uslovljavaju nelagodu i teskobu. Svaka moć praćena je strepnjom, a strepnja se prevazilazi jačanjem moći i pretvaranjem nedostataka i grešaka u slavu. Ukidaju potpuno slobodu za istinu, a ništa ih tako ubojito ne ranjava do istine o njima. Zato su spremni da s dubokom mržnjom progone ljude i to uvek rade preko svojih malih grupnih narcisa…

Međutim, tvrđenje da je svoje vlastodržačke pozicije osvojio minulim radom ili samo spletom srećnih okolnosti, bilo bi značajno precenjivanje Vučićevih veština i moći. On je pre svega obezbedio čvrstu podršku anglo-evropske koalicije oročenu samo imperativom za efikasno ostvarivanje američkih interesa. Ti interesi proizlaze iz globalnih kretanja i uticaja, geopolitičke i ekonomsko-bezbednosne strategije i u stvaranju agende interesa nema mesta za savest ili moral, pravo ili pravdu.

Prekompozicija Balkana sa tog stanovišta podrazumeva rešavanje nacionalnih pitanja drugih državica i malih balkanskih naroda njihovim namirivanjem nauštrb srpskih teritorija i to iz dva razloga. Prvi je oportunistički jer samo Srbi imaju dovoljno resursa da oteti delovi državne teritorije mogu da utole glad pretendentima, a drugi je pragmatički jer se samo duboko unutar Srbije oseća kolebanje u pogledu prihvatanja bespogovornog vazalstva Evropskoj uniji i SAD. Taj otpor američkom neokolonijalizmu i borba za slobodu veliki su problem za Vučićeve zapadne prijatelje. Zbog toga, zbog zaštite njihovog interesa, on silno nasrće na političku opciju koja, kroz odbranu prava na slobodu i samostalnost, jeste jedina istinski suprotstavljena evroatlantskim interesima.

Vučićeva lojalnost zapadnom faktoru bezgranična je i u ovoj situaciji primereno se sprovodi kroz revnosno izvršavanje zadatka, dakle, kroz pokušaj potpunog uništavanja jedne legitimne političke i demokratske opcije. Ali, njegovi patroni nisu ni približno toliko lojalni. Već u prvoj prilici okrenuće se nekom ko može bolje i jevtinije da izvršava naloge. No, kako je borba za slobodu nezaustavljiva i šireća, ona je i nepremostiv problem interesima Zapada. Zato klica otpora treba da nestane, a srpski politički prostor treba da postane fabrika evrofundamentalističkih klonova.

Napadi na koaliciju DSS–Dveri, na Demokratsku stranku Srbije i mene lično zapravo su napadi na slobodno izražavanje političke volje, na slobodu i pravo da podvrgnemo kritičkom sudu sve političke aktuelnosti bez izuzetaka, a osobito one koje smatramo antidržavnim, antidemokratskim i protiv interesa naroda. Niko od tih posednika vlastodržačke moći ne napada naše argumente. Napadaju naše ličnosti lažima, apsurdnostima, prostaklucima i čitavim arsenalom totalitarističkog oružja. Umesto političke debate i borbe argumentima, grade gladijatorsku arenu u kojoj se za njihov račun bore neki napredni, novokomponovani robovi u pokušaju da sve društvene tokove u Srbiji upodobe žanru rijaliti programa. Na taj način brišu se sve razlike i granice, a sam život pežorativno svodi na primitivnu zabavu „hleba i igara“.

Danas su program Demokratske stranke Srbije i politika za koju se zalažem mnogo više od crno-bele podele Amerika ili Rusija, nacionalizam ili socijalizam. Pored političkih načela koja nas čine drugačijim: opredeljenja protiv NATO-a, evroskepticizam, borba za Kosovo i Metohiju pod okriljem Saveta bezbednosti UN, oslanjanje na Rusiju, ekonomski patriotizam – mi baštinimo i borimo se za pravo svih na slobodno izražavanje političke volje i slobodno političko delovanje, za istinsko demokratsko uređenje društva i države, za solidarnost i moralnost.