Zašto je postalo pogrešno misliti svojom glavom

Idućeg četvrtka počeće LIFFE, filmski festival u Leskovcu, petnaesti put. “Osnovali smo ga s namerom da afirmišemo profesiju filmski reditelj i da svake godine ukažemo na najbolje filmove kulturnog prostora Jugoslavije”, kaže Darko Bajić, umetnički direktor festivala koji je sa Draganom Jovićem, tadašnjim direktorom bioskopa leskovačkog Kulturnog centra, osnovao LIFFE. Do sada je prikazano više od 250 filmova pred oko 80.000 gledalaca, a ugošćeno je više od 200 reditelja i veliki broj glumaca iz regiona.

Osim filmova, LIFFE svake godine između ostalog organizuje konferenciju o životnim temama po film i njegove autore, i program namenjen studentima režije iz regiona. Ove godine promovisaće Film davne budućnosti, dokumentarce o legendarnim srpskim rediteljima poput Đorđa Kadijevića, Zdravka Šotre, Bore Draškovića, Miše Radivojevića i drugih, kako bi digitalnom tehnikom zabeležili rad onih koji su koristili filmsku traku.

“VREME”: LIFFE je simbol decentralizacije kulture. Da li ovaj uspeh podrazumeva i borbu protiv predrasuda lokalne sredine prema filmskom svetu, i prestonice prema Leskovcu?

DARKO BAJIĆ: Ne volim kada se prestonica, samo zato što je prestonica, predstavlja kao kulturna sredina. Dok god u Beogradu ima desetak pozorišta a u Budimpešti sto, daleko smo mi od toga. U prvom planu treba da budu ljudi i njihove potrebe za kulturnim zbivanjima, a ne grad sam po sebi. Ako im ponudite šund a ne umetnost, nemojte govoriti kako oni samo šund vole. Ponudite im kulturu kao brend i videćete oplemenjene ljude. Njihovu pravu stranu. Na početku, u Leskovcu je bio mali odziv publike. Već posle nekoliko godina sve projekcije su bile pune. Leskovac je zavoleo film. Sad, posle 15 godina, smem da kažem da je film postao tradicija Leskovca. Mislim da LIFFE nije omogućio samo da se reditelji iz regiona sretnu, gostoprimstvo na ovim prostorima na svu sreću nikad nije bilo problem, već i da se različite filmske škole sretnu i razmene iskustva, što daje kvalitet. Od početka do sad preživeli smo i doživeli promene, menjali su se gradonačelnici, direktori Kulturnog centra uz čiju podršku radimo, ali su svi shvatali da LIFFE može da postane brend Leskovca, pa samim tim i prepoznatljiv i renomiran festival regiona. Leskovac pomaže LIFFE sa polovinom potrebnih sredstava i podržava nas u nameri da festival postane samostalna institucija koja će pripremati festival cele godine. Zapravo, s promenama smo već počeli. Uveli smo nov program svetskog filma, “Divlji film”, a već šest godina organizujemo festival studenskog filma. Pokušavamo da mlade kolege naviknemo na pozitivnu konkurenciju iz koje proizlazi kvalitet, i nudimo im da “kradu” različita iskustva, poznatih reditelja. Mislim da im je i jedno i drugo neophodno u karijeri.

Različitost koju pominjete je tema i ovogodišnjeg programa. Opisali ste ga kao “takmičenje različitosti i pozitivne konkurencije”. U sredini u kojoj dominira istoumlje, ovo je opozitni koncept. Molim za komentar.

Stvarnost je onakva kakvu je svako od nas vidi. Vi govorite o konceptu festivala, a mislite na politiku. U ovoj zemlji kad god jedna strana mora nešto važno da odluči, druga strana ćuti i čeka da oni prethodni naprave pogrešan korak. Tako da se ja kao umetnički direktor LIFFE trudim da to iskoristim za dobrobit festivala i kinematografije.

Mi koji smo živeli u vreme socijalizma vrlo dobro znamo šta je jednoumlje. I savremenici smo u dobu kada se film tome suprotstavio. Danas to svedoči Crni talas, ali i mnogi filmovi koji su nastali decenijama kasnije a bili inspirisani osvajanjem autorske slobode. O tim filmovima se možda priča manje nego o Crnom talasu, ali je kontinuitet otpora prema jednoumlju u našoj kinematografiji očigledan. Mi zato, zbog svog gorkog iskustva, nepogrešivo prepoznajemo svako jednoumlje u svetu. Sad ga ima i na Istoku i na Zapadu. Mene ne čudi kad u ruskom parlamentu svi ustanu i aplaudiraju predsedniku, navikli smo na takvu sliku. Ali me čudi što se to dešava i u Evropskom parlamentu. Kao da očekuju da svi misle kao oni, da nemaju svoje mišljenje. U stanju su da ponište i istoriju svih neistomišljenika i tretiraju ih kao neke zalutale evropske zemlje. Svi govore identične rečenice. Upotrebljavaju iste fraze. Mrko gledaju i govore: zašto vi ne mislite kao mi? Ja ne kažem da oni nisu u pravu a da mi jesmo, ja samo kažem da i Istok i Zapad traži da pristanemo na jednoumlje. Sad, zbog ovog što sam rekao, u medijima mogu da me proglase (anti)evropejcem i (anti)nacionalistom. Neko će u mojim stavovima pronaći bliskost i pripadnost (o)poziciji. Ne! Ja samo postavljam pitanje: zašto je postalo pogrešno misliti svojom glavom?

Da li se osećate sputano?

Retko gledam televiziju. A kada to činim, neprestano menjam kanale. Na jednom govore sve negativno o vlasti, a na drugom sve pozitivno. Potreban mi je treći kanal, objektivan, koji mi neće sugerisati kako treba da mislim. Zato ljudi dolaze u Leskovac na festival, jer je tamo slobodno ostrvo. (Ovo nije reklamna poruka festivala.) Tu mogu da vide filmove koji ne misle onako kako nam mediji i političari serviraju. Znate, film je preskup i autori retko dobijaju mogućnost da snimaju da bi ga proćerdali u dokazivanje kojoj partiji pripadamo. Ili da se dodvoravamo fondovima i festivalima. Gledaoci, verujte mi, i prave filmadžije željni su osvajanja slobodnog ostrva misli i govora.

Sad, kad se na sve gleda očima politike, da li je neko u konceptu LIFFE prepoznao jugonostalgiju? Čak će ovogodišnji glavni program festivala, prema izboru selektora hrvatskog reditelja i scenariste Ognjena Sviličića, povesti publiku kroz živote ljudi u Jugoslaviji.

Na tu konstataciju uvek sam odgovarao da nisam nostalgičan za Jugoslavijom već za dobrim filmom koji je postojao u toj kinematografiji. Znate, sad posle svih ovih godina, i oni koju su nas kritikovali, došli su u bioskop. Shvatili su koliko je različitost privlačna. Shvatili su da film, za razliku od drugih medija i društvenih mreža, pruža nesputan, specifičan ugao posmatranja. Autorovu istinu. Selektor Sviličić je tragao za mladim autorima koji nisu živeli o Jugoslaviji kako bi otkrio šta oni misle o njoj. Dobili smo vrlo zanimljiv rezultat, videćete.

Često pominjete mlade autore, a i festival počinje premijerom filma Nenada Pavlovića Trag divljači po romanu njegovog oca Živojina Žike Pavlovića, po kome nosi ime glavna nagrada festivala LIFFE. Da li u tome ima ličnog afiniteta vas kao profesora prema onima koji počinju?

Živojin Žika Pavlović je legenda srpskog i jugoslovenskog filma. Zato nam je izuzetna čast da grand pri nosi ne samo njegovo ime već i podseća na njegov filmski opus koji inspiriše nove mlade autore. Otvaranje 15. LIFFE biće u znaku svetske premijere filmskog debija Nenada Pavlovića. Spoj mladog talentovanog autora i njegovog oca možda je najbolji primer da je “film važniji od života”. Nenad Pavlović je bio moj student, kao što su bile i mnoge moje sadašnje kolege, mladi reditelji i profesori. FDU je naša filmska porodica koja se bori za kontinuiranu proizvodnja domaćeg filma i kontinuiran opus reditelja.

Nije jednostavno praviti film dok je politika svuda oko vas, dok zavisite od nje, i dok se podrazumeva da ćete joj povlađivati – što nas opet vraća na temu slobode.

Gore od cenzure je autocenzura. Gde politika “zakaže”, nastupa autocenzura. Autori se plaše ako kažu istinu da li će imati gde da prikažu svoj film, i da li će moći da snime sledeći. Autor ima dve opcije: da se bavi temama o Srbiji kakvom je “vidi svet”, ili onima sa jakim nacionalnim pečatom. Između jednog i drugog treba pronaći sebe.

Vi ste se oprobali u obe opcije. Nedavno je prikazivan U ime naroda, film o Svetozaru Miletiću, a s početka vaše karijere pamtimo Crni bombarder, Direktni prenos i slične, kako se to kaže, angažovane filmove.

Vrlo sam jasno rekao da treba pronaći sebe. A što se tiče mog opusa, uvek sam bio inspirisan i nacionalnom kulturom i tradicijom i istorijom Srbije. Nikad nisam čekao pogodno vreme za “adekvatne teme”. Moji filmovi su bili provokativni i ispred svog vremena. Ako hoćete da vaš film neko gleda i posle više decenija, i da on ostane zapamćen, morate da prevaziđete granice i ograničenja svog vremena. Da tako nisam mislio, ne bih 1991. snimio Crnog bombardera nego bih čekao 2000. da sve prođe. Ili Balkanska pravila, politički triler o sukobu tajnih službi u senci jugoslovenskog DB-a. Rat uživo o politici koja prouzrokuje rat da bi na liberalnom tržištu podigao cene novog arsenala oružja. Ne čini li vam se danas ova tema poznata? Na lepom plavom Dunavu, kako je zapadna tranzicija beskrupulozno pretvorila Istok u svoj neokolonijalni prostor. Ko ima prava da naš život pretvara u novac? Tako da ste potpuno u pravu jer se ja oduvek bavim nacionalnim temama na angažovan i beskompromisan način. Takav je i film U ime naroda, koji se bavi životom Svetozara Miletića, koji je kao jedna od najuticajnijih političkih ličnosti u srednjoj Evropi i na Balkanu bio nepravedno osuđen i bačen u tamnicu. Razlog je bio da ne podbuni srpski narod kada po odluci Berlinskog kongresa 1878. Austrougarska uđe u Bosnu. A da li su danas granice iste kao onda sa Austrougarskom, da li velike sile danas opet demonstriraju svoju moć na Balkanu isto kao i onda i forsiraju priču o Balkanu kao o “buretu baruta”?

Kako vam prija tranzicija?

Tranzicija je donela novu političku formu koja je nama bliska zato što smo odgajani po zapadnom modelu, ali smo istovremeno kroz tu tranziciju prodali i svoju suštinu, prodali sve one vrednosti koje su vekovima stvarane na ovom tlu. E, a kad su došli ljudi iz drugog sistema, doneli su svoj sistem vrednosti i rekli su: vrednost je novac. I ostavili su pitanje zašto kada plaćaš nekom da misli isto kao i ti, negde kažeš da je to lobiranje, a negde ga optužuješ za korupciju.

U skorije vreme država, barem usmeno, i to od strane predsednika Vučića, podstiče domaći film, istina onaj koji bi se bavio temama iz nacionalne istorije, posebno Jasenovcem.

Ne postoji nijedna kinematografija na svetu koja nije zainteresovana da promoviše svoju tradiciju, istoriju i svoju posebnost. I ne postoji nijedna država na svetu koja za to ne daje novac. Siguran sam da ne treba prisiljavati reditelje da snimaju filmove sa nacionalnim temama. Ali im treba pomoći ako to osete kao moguću temu, kako da je transponuju u film a da to ne bude politički pamflet. O zločinima iz Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije decenijama se ćutalo. Zbog bratstva i jedinstva u SFRJ to je bila tabu tema. Zato se ona danas čini tako drastičnom i dobija politički i nacionalistički oblik, dok druge nacionalne kinematografije imaju dug staž u snimanju ovih tema.

Kada sam počeo snimanje filma Linija života o slikaru Milošu Bajiću, koji je crtao skice i sa svojim prijateljem Ljubom Zečevićem, logorašem u zloglasnom koncentracionom logoru Mauthauzen, sakrivao ih pod zemlju, posetio sam Ljubu već u poodmaklim godinama. On se nasmešio kad me je video: “Sve ovo vreme sam čekao, ali znao sam da ćeš da dođeš i snimiš filmsku priču o tvom ocu i nama preživelim logorašima.”

Cela strategija kulture insistira na nacionalnom, pa verovatno nije ni film preskočen. Ali poseban program o filmu na nacionalne teme mislim da ne postoji.

Mora da postoji strategija očuvanja nacionalne kulture i identiteta. Oko toga moramo svi da se usaglasimo, i levi i desni. I ko god dođe na vlast mora toga da se pridržava. Istorija ne sme biti u upotrebi partijskih i dnevnopolitičkih interesa. Istorija pripada narodu. Da nisam gledao film Poslednji engleski konzul, ne bih znao šta se desilo u Indiji četrdesetih, o najvećem sukobu posle rata kad su Britanci, po odluci UN-a, napustili svoju koloniju Indiju. Izazvali su tada milionski pokolj muslimana i Indusa, stvarajući etnički čist Pakistan, prostor koji je Englezima bio geopolitički i strateški potreban. Trijumfalno su Indiji dali nezavisnost, a oduzeli joj deo teritorije i inicirali pokolj. Napustili su Indiju, a zadržali Pakistan. Film je režirala ćerka čoveka koji se borio u tom ratu i branio višestoletni zajednički život Indusa i muslimana. Poginulo je 200.000 ljudi. Da priču o njima nije raširio svetom ovaj film, retko ko bi znao za nju. Film ima moć da otkriva nepoznato.

Takvi će biti dokumentarci iz projekta Film davne budućnosti koji promovišete na festivalu LIFFE.

To je višegodišnji projekat kojim želimo da obeležimo stvaralaštvo vrhunskih reditelja koji su snimali na filmskoj traci. Producentska kuća “Magična linija” i LIFFE započeli su pripreme za prvi ciklus filmova o Đorđu Kadijeviću, Bori Draškoviću, Miši Radivojeviću i Zdravku Šotri. Reditelj dokumentaraca je Siniša Cvetić, a producent Darija Bajić Božović. Ovi filmovi žele da pruže dovoljno prostora i vremena filmskim rediteljima, autorima nezaboravnih kinematografskih ostvarenja. Tako će ostati sačuvano preko dvesta godina njihovog iskustva.

Najavljena je konferencija regionalnih organizacija za poštovanje autorskih prava. Kako ubediti emitere da film nije besplatan?

Konferencija se održava svake godine, i svakog puta pronalazimo načine da na pravi način rešavamo socijalne i ekonomske probleme naše branše, ali i kako da stvorimo mogućnosti da snimamo nezavisne filmove. Ove godine su nam se pridružile organizacije koje se bave poštovanjem autorskih prava i naplatom tantijema. Zvuči neverovatno, ali je istinito: otkako postoji film u Srbiji, tek poslednjih nekoliko godina se plaćaju tantijeme filmskim autorima zahvaljujući UFUS AFA Zaštiti Organizacije filmskih radnika. Kadijević je, recimo, tek sad doživeo da dobije procenat od svojih filmova, a otkako su snimljeni, emitovani su nebrojeno puta apsolutno besplatno, u lošem tehničkom kvalitetu. Na festival će doći asocijacije Slovenije, Hrvatske, Srbije, BiH, Crne Gore i Severne Makedonije s namerom da osnuju konfederaciju kako bi pomogli onim državama regiona koje nemaju ovakve organizacije da ih osnuju. Svuda u svetu postoji takozvani bonus za emitovanje domaćih filmova na televizijskim kanalima, neophodno ga je uvesti i kod nas. Takođe, neophodna je i digitalizacija, kako bi se filmovi emitovali u istim standardima, a ne da oni iz osamdesetih izgledaju kao da ti ljudi nisu znali da snime film. Potrebni su konkretni zakonski koraci, a ne usmene namere. ¶