Zaštitnik protiv građanina

Ima već skoro dve godine od kada je potpisnik ovih redova imao nadrealno iskustvo, detaljno opisano u tekstu „Kako je novinar ‘Vremena’ dopao ćelije“ („Vreme“ broj 1319, 14. april 2016).

foto: iz izveštaja ombudsmana iz 2013. godine

Ukratko, kupio sam tada u menjačnici „Mićko“ u Ulici Vuka Karadžića u centru Beograda neke devize i otišao pravo u obližnju banku da ih uplatim na račun. Kada mi je službenica na šalteru rekla da jednu novčanicu od 50 evra mora da zadrži jer sumnja da je falsifikat, zbunjeno sam je pitao šta da radim, i rekao gde sam je kupio. Pošto me posavetovala da odem do menjačnice jer će mi sigurno dati drugu, vratio sam se do „Mićka“. Nabildovani, tetovirani momak koji mi je lažnjak uvalio zbunio se kada me video, tuc-muc, mora da pozove gazdu. Gazda je brzo stigao, valjda Mićko sam, i predložio da zajedno odemo do banke. Tamo je iskusno konstatovao da je u pitanju čist falsifikat, a kada smo izašli, osuo je psovke i pretnje na moj račun.

PROLOG: Razmišljao sam da mu zavalim šamarčinu, ali sam se, nažalost, odlučio za zakonski put. Vratio sam se u banku i insistirao da pozovu policiju. Stigla dva momka, ja potanko sve ispričao, oni me pozvali da krenem sa njima u stanicu u ulici Majke Jevrosime i tamo dam izjavu. Krenem ništa ne sumnjajući, popričam tamo sa nekim ljudima, kažu mi da pođem sa jednim policajcem i dam izjavu, ali da ugasim i ostavim telefone. Naivno se pohvalim da to razumem jer znam šta je službena radnja, siđemo niz neke stepenice, policajac me uvede u ćeliju. „Vi to mene hapsite?!“ „Uhvaćen si sa falsifikovanim novcem.“ „Ko, bre, uhvaćen, ja sam vas zvao?! Jeste vi normalni, hoću advokata!!!“ Tresak vrata, klik ključa.

U ćeliji, odnosno smrdljivom podrumskom sobičku bez toaleta, lavaboa i prozora, prepunom govana i mokraće, u koji bi bilo nehumano strpati i serijskog ubicu, proveo sam sledeća dva-tri sata i shvatio relativnost vremena. Trajalo je, u stvari, beskrajno dugo. Ogulio sam ruke i noge udarajući u metalna vrata, a kad se setim šta mi je tada prolazilo kroz glavu, i danas se naježim.

Kada su me izbezumljenog i besnog konačno izveli na svetlost dana, prvo sam urlajući tražio telefon da pozovem porodicu koja me već sahranila, pošto prvi put u životu nisam otišao po decu u obdanište i školu i nisam se javio, a telefoni su mi bili isključeni. Onda sam se izduvao kao balon, dao izjavu i izašao u normalan svet.

Sutradan sam se malo pribrao i popričao sa pravnikom. On je kasnije podneo pritužbu zaštitniku građana i tužbu Ustavnom sudu za protivpravno lišavanje slobode, a ja sam napisao pomenuti tekst. Javilo mi se posle toga bezbroj ljudi iznoseći svoju muku ili muku svojih bližnjih, koji su na sličnim mestima prošli mnogo goru golgotu od mene. Neki su se u ćeliji obesili, neki završili sa trajnim duševnim oštećenjima koja i danas leče.

Mićka nisam nijednom sreo posle opisanog događaja, što je šteta, imao bih šta da mu kažem. Na nabildovanog tetoviranog momka sam naleteo jednom prilikom u drugoj menjačnici. Prepoznao me, pa se zbunio toliko da me pitao: „Kako ste?“ „Evo, još se ganjam zbog onih falsifikovanih 50 evra koje si mi uvalio.“ „Ma, ne… nisam… ovaj-onaj… a ja sam tamo dobio otkaz zbog toga.“ Grešna mi duša, nisam osetio hrišćansku samilost što je nabildovani morao da menja radno mesto, samo sam glasno upozorio ljude koji su stajali u redu iza mene da pripaze, jer momak ima nezgodnu naviku da mušterijama uvaljuje falš pare.

„IZJAŠNJENJE“ POLICIJE: Onda mi je moj pravni zastupnik prošle nedelje poslao dopis o mom slučaju, koji je dobio od zaštitnika građana. U zaključku tog dopisa, između ostalog, piše da na osnovu „izjašnjenja“ dobijenog od policije, „raspoložive dokumentacije“ itd. nije bilo osnova da se zaključi da su policajci prema meni postupali nezakonito, nekorektno i t. sl.

E, u tom izjašnjenju policije, koje je citirano u dopisu, pored gomile drugih brutalnih laži, ima deo od koga mi je potpuno pao mrak na oči. U tom delu policija tvrdi da se „imenovani“ (ja) sve do davanja izjave „nalazio u holu ispred Dežurne službe, sedeći na klupi dok je pored njega bio dežurni policijski službenik, da mu nisu privremeno oduzeti predmeti, da nije bio zadržan, da je bio upoznat o razlozima dovođenja, o pravima i ishodu postupka…“

Jasno mi je zašto policija ovako besramno laže: napravili su svinjariju, pa bi da je zatrpaju. Imao sam dovoljno vremena i da razmišljam zašto su napravili pomenutu svinjariju, pa sam došao do dva moguća rešenja. Prvo, strpali su me u onu smrdljivu rupu „‘nako“, bez razloga, da se malo iživljavaju nada mnom. Drugo, verovatnije, da oni koji su sve to obavili poznaju Mićka, u rejonu im je, može biti i da imaju neki zajednički poslić. Kada su čuli da sam ga prijavio, rešili su da me zaplaše tako što će me strpati u podrum, verujući da ću posle toga od svega da dignem ruke. Možda grešim, možda postoji i treće objašnjenje, ali sa ovom pameću ne mogu da ga dokonam.

Ovu tešku misteriju bi lako mogla da reši Unutrašnja kontrola MUP-a ako joj je do toga stalo. Ne razumem se u policijski rad, ali mogli bi, na primer, da pitaju kolege zašto nisu u stanicu priveli i Mićka i mene, kada sam im već sve što se desilo ispričao. Ili, zašto nisu odmah pokupili snimke sa kamere u menjačnici, lako bi utvrdili ko laže. Ovako, dok sam ja čamio u podrumu, Mićko je mogao da pomenute snimke izbriše, za svaki slučaj, i možda skloni još neke lažne pare, ako ih je imao, naročito ako mu je neko dojavio da to uradi…

IMA NAČINA KAD IMA VOLJE: Ono što ne razumem je zašto zaštitnik građana, kome je opis posla u nazivu funkcije, veruje policiji samo na reč da građanina nije zatvarala i ponižavala? Zašto štiti one koji građane šikaniraju, štiteći tako i kriminalce koji valjaju lažne pare? Tačno je da u stanici ne postoje kamere, pa ne može da se proveri da li sam se „do davanja izjave nalazio u holu ispred Dežurne službe, sedeći na klupi“ dok je pored mene „bio dežurni policijski službenik“, ili sam gacao po govnima i mokraći zaključan u podrumu. No, po toj logici su mogli i bubrege da mi odbiju zato što sam lupao u vrata, i da posle tvrde da su to uradili jer sam napao policajca, usput da mi u džepove gurnu i još neku Mićkovu novčanicu, i šta? Kako se određuje kome se veruje u takvim situacijama? Policiji, samo zato što je policija?

Da se malo udubio u predmet, zaštitnik je mogao u njemu da pronađe i kopiju mog teksta iz „Vremena“ u kome sam detaljno opisao ćeliju u kojoj sam bio. Nisam je ranije pohodio, nadnaravne moći nemam, najprostija logika kaže da sam je svojim očima video. Logično je i pitanje kako su me to odmah priveli po članu tom i tom tog i tog zakona, „zbog sumnje da sam izvršio krivično delo falsifikovanja novca“, kada su iz banke novčanicu koju su mi oduzeli poslali na ekspertizu, čiji su rezultati stigli tek posle 15 dana.

Ne razumem se u metode rada zaštitnika, ali ako već nema zapisnika ni snimaka o tome da sam bio u ćeliji, mogao je, recimo, da me suoči sa onim silnim policajcima koji su me „upoznavali o razlozima dovođenja, o pravima i ishodu postupka“ i „sedeli pored mene na hodniku“, možda bi nešto zanimljivo isplivalo iz tog suočavanja. Verujem da i među njima ima onih koji se stide što moraju besramno da lažu da bi štitili bitange koje valjaju lažne pare, i da blate one koje su te bitange pokrale.

Ovako, građanin laže, policija u belom odelu, zaštitnik obavio svoj posao, rešio i zatvorio slučaj. Nadam se samo da u tom rešavanju nije bilo ličnih motiva, na primer ime firme u kojoj građanin radi i objavljuje tekstove.

U svakom slučaju, hvala zaštitniku na javljanju, ne mora više da me brani. Neću mu se više obraćati, kakav god problem budem imao. Onome ko mu se bude javio sa nekim komplikovanijim slučajem od moga želim mnogo sreće i dobre živce, trebaće mu.

BEZ EPILOGA: Što se tiče daljeg razvoja mog slučaja, tužba na Ustavnom sudu kiseli se, evo, već gotovo dve godine, a od Suda ni pisma ni razglednice. Nadam se da će jednog dana, kada stignem na red, Sud posvetiti malo više pažnje onome što mi se desilo od zaštitnika. Ako ne, ima i onaj Strazbur, Bože zdravlja ćeraćemo se još, ne fali mi volje. Moguće je da se nekima, kao ovima iz Majke Jevrosime, koji su se sa mnom onako bavili, čini da je sve dozvoljeno, ali kad-tad račun za svinjarije stigne na naplatu.

Možda će se neko zapitati zašto dižem toliku buku zbog pišljivih 50 evra i par sati u bajbokani, pa nije u pitanju Kafkin „Proces“; to što se meni povremeno činilo i čini da jeste, možda je do mene. Ako je do para, nije ih lako zaraditi u Srbiji, ali bi ih davno zaboravio da mi ih je vetar odneo u Dunav. Ovako, kiselina mi i danas krene po želucu kada pomislim kako su se dripci smejali dok su pričali kako su me ošišali kao ovcu, i pride nasadili u zatvor.

Ono drugo, što je mnogo važnije, jeste da verujem kako ova buka znači nešto onima koji su mi se javljali posle prošlog teksta sa sličnim i mnogo gorim iskustvima; onima nevidljivim koji nisu smeli ili nisu imali gde da se posle toga oglase i onima koji kroz to sada prolaze ili će proći. Dan pošto je u aprilu 2016. u „Vremenu“ izašao tekst o „slučaju“, stigao mi je SMS od jednog kolege, koji još čuvam: „Evo me za pasoš u Majke Jevrosime. Lupnjava iz podruma (po metalu). Glasno. Kaže žena, neko iz pritvora ubi od jutros. Ima smisla lupati.“