Zanimljiva gradska matematika

„Prva i osnovna karakteristika našeg budžeta jeste da je on realan. Samim tim što je realan, mi trošimo ono što imamo, ne zadužujemo se“, rekao je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić na sednici Skupštine Grada Beograda 11. oktobra, prilikom predlaganja novog rebalansa gradskog budžeta.

Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić nije bio prisutan da potvrdi Vesićeve reči, ali i bez te potvrde kredibilitet reči zamenika gradonačelnika – makar ne znali ništa o izjavama Gorana Vesića u prethodnim godinama – dobrano je uzdrman po ko zna koji put ponovljenom netačnom tvrdnjom da je prethodna vlast sa Draganom Đilasom kao gradonačelnikom ostavila 1,2 milijarde evra duga.

„Mi vratismo 600 miliona“, tvrdio je Vesić sa govornice, zaboravljajući da je Fiskalni savet još u septembru prošle godine utvrdio da dug Beograda nije bio 1,2 milijarde, već tri puta manji, a da novo rukovodstvo od 2014. godine nije taj dug smanjilo za 500 – kako su tvrdili tada – nego za 100 miliona evra.

No, prođe godinu dana i gradska vlast SNS-a je uspela da dug od 400 miliona smanji za 600 miliona, koliko god to besmisleno zvučalo – a zvučalo je besmisleno čak i tadašnjem ministru finansija Dušanu Vujoviću, koji je u decembru na skupštinskom odboru potvrdio da se dug ne računa onako kako ga računa SNS, rekavši da postoji samo jedna, međunarodno priznata metodologija, koju je koristio i Fiskalni savet.

REBALANS REBALANSA: Vratimo se ovom „realnom“ budžetu, po kome gradska vlast „troši ono što ima“. Ovo je već drugi rebalans gradskog budžeta ove godine – prethodni je usvojen pre samo tri meseca, 2. jula ove godine. Prethodne, 2017. godine, bila su čak tri rebalansa. Ako ništa drugo, samo ovaj podatak – pet rebalansa u dve godine, a možda bude i još neki do kraja 2018. – govori dosta o „realnosti“ budžeta, odnosno o sposobnosti gradskih vlasti da naprave kredibilan budžet koji neće biti menjan svaki čas. A daleko da je samo broj donetih rebalansa pokazatelj da gradska vlast teško može da napravi plan koji će trajati duže od tri meseca.

Pogledajmo brojke: prvobitno, u decembru prošle godine, predviđeno je da ukupna sredstva budžeta budu oko 102,8 milijardi dinara. U tu brojku je uračunato da „viši nivoi vlasti“ – odnosno država – daju injekciju od 562 miliona, a da se od javnih preduzeća uzme oko 4,5 milijardi dinara.

Po ko zna koji put, ovo uzimanje dobiti od javnih preduzeća, bilo na nivou grada, bilo na nivou države duboko je pogrešna mera: kako je na sednici Skupštine grada rekao odbornik Peđa Mitrović sa liste „Beograd odlučuje – ljudi pobeđuju“, javna preduzeća ne treba da prave dobit, odnosno, ili se ta dobit reinvestira, ili se za toliko smanji cena usluga koje to preduzeće pruža.

Ali, ne: umesto da novac koji predstavlja dobit uđe u dodatne investicije i poboljšanje kvaliteta usluga, ovaj „kajmak“ skidaju i grad i država i troše ih na neke zanimljive projekte, poput, recimo, izrade studije pod imenom „Uticaj novih drvoreda na kvalitet životne sredine u Beogradu“, za koje je u budžetu Grada planirano ukupno 5,1 milion u 2018. i 2019. godini, ili za izradu studije „Uticaj kvaliteta sadnica na uspeh osnivanja zaštitnih plantaža i ‘Bafer zona’ na području teritorije Beograda“ (5,9 miliona dinara).

Tako, sadašnjim, oktobarskim rebalansom, ova suma koju Grad skuplja od javnih preduzeća još je i povećana na 5,54 milijarde, odnosno blizu 47 miliona evra. A da ovaj „realan“ budžet pokazuje znake slabosti, govori i podatak da je „viši nivo vlasti“ umesto predviđena 562 miliona samo do oktobra Gradu Beogradu transferisao skoro tri puta više – nenamenskim transferom od 951 miliona i tekućim transferom od 578 miliona, ukupno 1,53 milijarde, a ima još dva i po meseca do kraja godine.

foto: branislav puljević

SREDSTVA ZA REKONSTRUKCIJU: Međutim, treba ovaj budžet uporediti sa prethodnih šest varijanti (dva „originala“, krajem 2016. i 2017, i četiri rebalansa) da bi se shvatilo koliki zapravo haos vlada u gradskim finansijama, u smislu da „papir sve trpi“ i da gradska vlast ne poštuje ono što sama zacrta.

Ovo se možda i najbolje ogleda u planiranju investicija. Za potrebe ovog teksta fokusirali smo se samo na planirane projekte u rekonstrukciji gradskih ulica i izgradnji novih obeležja po kojima će se grad prepoznavati.

Na primer, rekonstrukcija Ruzveltove ulice (zajedno sa Ulicom Mije Kovačevića) koštala je oko 10 miliona evra, odnosno pet miliona evra po kilometru. Nije ovde bilo mogućnosti za ispitivanje opravdanosti tolike cene – recimo samo da je krajem 2015. godine u rad pušten deo Koridora 10, dakle auto-puta od Vladičinog Hana do Donjeg Neradovca u blizini Vranja, dužine 26,3 kilometra, koji je koštao 73,8 miliona evra, odnosno 2,8 miliona evra po kilometru. Portal eKapija je sredinom prošle godine preneo pisanje „Blica“, a „Blic“ preneo podatke iz brošure Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture o Koridoru 10, da kilometar auto-puta u Vojvodini košta od 1,5 do 2,5 miliona evra, a u Grdeličkoj klisuri od 10 do 15 miliona evra.

ČUDNA RAČUNICA: Ruzveltova ulica je rekonstruisana, a u budžetima su se postupno smanjivali iznosi koje Grad plaća za ovu rekonstrukciju, što je i logično – kako Grad otplati deo duga, preostali iznos se smanji. No, nije logično da planom budžeta za 2018. iz decembra prošle godine preostane 270,3 miliona dinara za otplatu rekonstrukcije Ruzveltove ulice, a da rebalansom u julu taj iznos odjednom skoči na 293,4 miliona dinara.

Zanimljiva stvar se događa i sa najavljenom rekonstrukcijom Ulice Kneza Miloša, koja još nije počela. Naime, kada je ovaj projekat prvi put „uleteo“ u gradski budžet, a to je bilo u junu prošle godine prilikom rebalansa prošlogodišnjeg budžeta, projekat se vodio pod imenom „Rekonstrukcija Kneza Miloša sa izgradnjom podzemnih garaža“. Međutim, od plana budžeta za 2018. godinu ove „podzemne garaže“ prelaze u jedninu, tako da sada projekat nosi ime „Rekonstrukcija Kneza Miloša sa izgradnjom podzemne garaže“.

Ovaj projekat je još po nečemu zanimljiv. Rebalansom od 7. novembra 2017. godine planirano je da na ovu rekonstrukciju (i planirane podzemne garaže) u 2017. godini bude potrošeno 240 hiljada dinara, u 2018. godini 465,4 miliona, a u 2019. godini 1,86 milijardi dinara – ukupno oko 2,33 milijarde dinara. Skočimo samo dva meseca unapred, u decembar 2017. i plan budžeta za ovu godinu, i primetićemo da je ovaj projekat (sada sa jednom garažom) porastao na 2,55 milijardi. Dakle, manje garaža, ali za 200 i kusur miliona dinara više.

Takođe, rebalansom od 7. novembra 2017. u budžet je „uleteo“ projekat „Uređenja i popločavanja otvorenih javnih prostora“, i to sa ukupnim iznosom od oko 21,8 miliona dinara. „Fast forward“ dva meseca – projekat istog imena košta 27 puta više: 589,4 miliona dinara. Naravno, kada projekat nosi ovako „opšte“ ime, u njega može da se strpa koji god „otvoreni javni prostor“ u gradu.

JARBOL I GONDOLA: Međutim, postoje tačno određeni projekti čije se cene naduvavaju poput cena novogodišnje rasvete – opet u Beogradu. Uzmimo za primer jarbole i gondolu.

„Projekat nabavke i izgradnje jarbola sa zastavama“, kako glasi zvaničan naziv, planiran je još u decembru 2016, i to da se na jarbol i jarbolčiće potroši 130 miliona dinara. U rebalansu od juna 2017. taj iznos je porastao na 230 miliona. ­Rebalansom od novembra 2017. ovih 230 miliona su prebačeni da budu potrošeni u 2018. godini, a onda – spektakl: budžet za 2018. predviđa 294,3 miliona dinara (234,3 u 2018. i još 60 miliona u 2019. godini), da bi rebalansom iz jula ove godine jarbol i jarbolčići narasli na 406,7 miliona dinara (40,1 u 2018. i 366,6 u 2019. godini).

Tu je i „Izgradnja gondole u Beogradu (kabinska žičara Ušće–Kalemegdan)“: pominje se u rebalansu od 2. jula 2018. i za nju se planira 200 miliona dinara. Tri meseca kasnije, 11. oktobra, gondola je porasla na 200 miliona u 2018. i 400 miliona u 2019. godini.

VEŠTAČKI SUFICIT: Nije samo da se cene projekata naduvavaju bez objašnjenja i davanja razloga. Budžet se – barem prema uzorku koji je bio u fokusu – planira aljkavo i podseća na lošeg studenta koji neprestano odlaže svoje obaveze. Tako za više projekata (rekonstrukcija Trga Nikole Pašića, Glavne ulice u Zemunu, Keja oslobođenja, Beogradske ulice, Ulice Tadeuša Košćuška, Pariske ulice…) najpre je prvobitnim budžetom planirano da se ceo potreban iznos potroši u 2018. godini. Potom, u rebalansu iz juna, svaka od ovih suma je podeljena približno na pola – pa da se deo potroši u 2018, a deo u 2019. godini. A onda, poslednjim rebalansom, najveći deo novca ostavljen je da bude potrošen u 2019.

Odatle i sledeći podatak: „originalnim“ budžetom predviđeno je da razdeo Sekretarijata za investicije iznosi 5,03 milijarde u 2018, a 5,84 milijarde dinara u 2019. godini (tu se nalaze ne samo rekonstrukcije ulica, već i razne izgradnje stanova, rekonstrukcije domova zdravlja, muzeja, arhiva, pozorišta, škola…). Desetak meseci kasnije, ovaj plan je u potpunosti pao u vodu, jer se rebalansom od 11. oktobra predviđa razdeo Gradskog sekretarijata za investicije u 2018. od 2,21 milijarde, a čak 9,78 milijardi dinara za iste namene u 2019. godini. Otud i onaj stalni „suficit“ prilikom obračunavanja svakog budžeta ili rebalansa – budžetom iz decembra 2017. predviđen je deficit od 7,84 milijarde dinara, a što se pokriva „sredstvima prenetim iz prethodne godine“ u iznosu od 9,34 milijarde. Isto je i kod rebalansa od pre nedelju dana – fiskalni deficit je sada na 8,29 milijardi, a „suficit“ (zbilja piše suficit u budžetu), odnosno neutrošena sredstva od prethodnih godina su narasla na 11,2 milijarde.

PRODUŽAVANJE ROKOVA: Najslađe ostavljamo za kraj: „Projekat rekonstrukcije 27. marta, Kraljice Marije, Džordža Vašingtona, Cara Dušana“. Budžetom za 2018. godinu predviđeno je da se na rekonstrukciju manje od tri kilometra potroši 3,34 milijarde dinara (1,49 milijardi 2018, 1,8 milijardi 2019. i 45 miliona 2020. godine). Na dan donošenja ovog budžeta (21. decembar 2017) ova rekonstrukcija je vredela 28 miliona evra, dakle blizu 10 miliona evra po kilometru – eto nama Grdeličke klisure usred Beograda. Rebalansom u julu ova dinamika je pretumbana (oko 98 miliona u 2018, 3,06 milijardi u 2019. i 45 miliona dinara u 2020. godini), a cena je sišla na 27 miliona evra.

Međutim, nije stvar samo u ceni. Pogledajmo šta se događa kada projekat počne. Sredinom juna 2017. godine dodeljen je ugovor o izradi tehničke dokumentacije jedinom ponuđaču – grupi koju čine Saobraćajni institut CIP i kompanija Geoput. Ugovor je potpisan 27. juna i bio je vredan 92,5 miliona dinara (uključujući PDV) i njime je bilo predviđeno da CIP i Geoput urade svoj posao za 250 dana, odnosno malo više od osam meseci.

No, ne lezi vraže: 12. februara, blagovremeno, CIP i Geoput dostavljaju naručiocu, odnosno Gradu Beogradu, zahtev za produženje roka, jer je Skupština Grada u septembru usvojila Plan generalne regulacije građevinskog područja po kome je prilikom rekonstrukcije svih saobraćajnica prvog reda obavezno uvođenje biciklističkog saobraćaja. Projekat CIP-a, opravdano, nije sadržao biciklističke staze i rok im je produžen do 22. maja 2018. godine

Prošlo je par meseci, došao maj, kad – 7. maja CIP opet šalje zahtev za produženje roka, i opet opravdano: „Lokacijski uslovi dobijeni su nakon zaključenja Aneksa 1 Osnovnog ugovora, i to 12. 03. 2018. godine /to je ovo prvo produženje/, tako da su se tek od tog momenta stekli uslovi za početak izrade Idejnog projekta uređenja saobraćajnica u postojećoj regulaciji sa pripadajućom infrastrukturom. S obzirom da u dobijenim uslovima imalaca javnih ovlašćenja (EPS, Telekom, JKP Vodovod i kanalizacija) nisu dati svi potrebni podaci za priključenje na komunalnu infrastrukturu, bez čega je nemoguće završiti Idejni projekat, potrebno je sprovesti postupak izmene lokacijskih uslova u objedinjenoj proceduri u skladu sa članom itd.“

CIP-u je, dakle, dato još 87 kalendarskih dana, odnosno rok do 17. avgusta da završi projekat.

Treća sreća? Nipošto. Poslednjeg dana jula 2018, CIP je dopisom zahtevao – i dobio – produženje roka za još 60 kalendarskih dana, opet „zbog kašnjenja prouzrokovanog neispunjenjem ugovornih obaveza Naručioca“, odnosno Grada Beograda, i ponovo mu Grad to odobrava, ovoga puta zbog promena idejnog rešenja u vezi sa „urbanim džepom na raskrsnici ulica Palmotićeve i Džordža Vašingtona“.

Taj rok je istekao na dan pisanja ovog teksta, 16. oktobra. Još nemamo informacije da li će peripetije biti nastavljene, ali je jedno izvesno: ovako se ne planira (niti troši) ni budžet za letovanje, a kamoli da se vodi glavni grad jedne države.