Zamka za insajdera

Prošle nedelje su neke dnevne novine objavile vest da Vladimir Beba Popović, čovek iz senke Zorana Đinđića, piše knjigu u kojoj će otkriti mnoge tajne iz perioda pre i posle ubistva premijera. Umesto toga, Popović je odlučio da se ispovedi usmeno, u emisiji „Insajder“ TV B92, u ponedeljak uveče. Dosledan svom imidžu, u besprekornom odelu i sa cvikerom male dioptrije, Popović je više od sat vremena govorio gotovo neprekidno, uz neizbežan kampari đus. Prethodnog dana, na konkurentskoj televiziji BK, u emisiji „Nije srpski ćutati“ pojavio se Aco Tomić, bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske SCG, a iste večeri kad i Popović, u „Zamci“ TV Pinka gostovao je treći insajder, bivši potpredsednik Demokratske stranke Čeda Jovanović. Tako je javnost Srbije u samo dva dana dobila priliku da od tri bivša važna igrača u nekim od najdramatičnijih trenutaka nedavne istorije čuje njihove verzije o uzrocima i posledicama ubistva Đinđića i o situaciji u kojoj se zemlja nalazi dva meseca pre dvogodišnjice atentata.

I dok su Tomić i Jovanović ponavljali ono što su i ranije javno zastupali, pažnju je privukao Vladimir Popović, pre svega zbog obilja informacija koje je izručio pred gledaoce. Voditeljka i urednica Brankica Stanković tek povremeno je uspevala da promoli nos iznad te bujice reči i da tu i tamo postavi poneko potpitanje. Štaviše, čuli smo samo polovinu Popovićeve priče: drugi deo „Insajdera“ biće emitovan sledeće nedelje u istom terminu. Neke od stvari o kojima je Popović govorio bile su ranije plasirane u javnost kroz usta drugih sagovornika u ranijim epizodama „Insajdera“ i sličnih emisija ili novinskih tekstova; neke su bile opšte poznate, a dobar deo je bio sasvim nov. Šta smo, dakle, novo čuli od bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije i dirigenta brifinga za vreme operacije Sablja?

Saznali smo da, uprkos opštem uverenju, Zoran Đinđić nije bio u srdačnim odnosima sa Miloradom Ulemekom Legijom, i da je bio protiv toga da penzionisani pukovnik Jedinice za specijalne operacije bude pod zaštitom JSO-a; da je beogradska policija u jednom trenutku ranila člana Jedinice Milana Jurišića Juru, danas jednog od optuženih za ubistvo premijera, ali da je taj incident zataškan; da su Đinđić i Popović dugo posle 5. oktobra bili u redovnom kontaktu sa bivšim šefom Resora državne bezbednosti, a danas haškim optuženikom na kućnom lečenju Jovicom Stanišićem, te da su od njega dobijali razne savete, sugestije i molbe; da je funkcioner SPS-a Milorad Vučelić bio kurir koji je Stanišiću prenosio novac nekih bogatih sponzora pa je tom prilikom navodno skrajnuo nekih četrdeset miliona maraka; da je pokojni Milan Gavrilović, ubijen avgusta 2002, bio čovek za vezu između Stanišića i Vojislava Koštunice, a da su se Koštunica i Stanišić upoznali preko Dobrice Ćosića. Saznali smo i da se Koštunica odmah posle 5. oktobra navodno tajno sastao sa Slobodanom Miloševićem i ruskim ministrom spoljnih poslova Aleksandrom Ivanovom uz prisustvo Aca Tomića i jednog novinara Bete, kojom prilikom su između Koštunice i Miloševića pale neke teške reči, ali da je dogovoreno da se ključne Miloševićeve strukture ne diraju. Saznali smo, između ostalog, da je posle pokušaja da se Đinđić presretne kod hale Limes Bagzi Milenković bio pušten jer je ključni svedok čekao da mu isporuče nameštaj… Saznali smo da Popović nema dobro mišljenje o nekim članovima Vlade u čije ime je vodio komunikacije, na primer o Dušanu Mihajloviću, Nebojši Čoviću i Miletu Isakovu, ali da mu se ne sviđa ni sadašnji šef demokrata i predsednik Srbije Boris Tadić („štitio Krgu, koji je isti kao Pavković“). Saznali smo, na kraju, da su i pokojni Đinđić i narator Popović bili pomalo naivni, i da nisu znali sa kakvim ljudima imaju posla kada su razgovarali sa Stanišićem, Legijom, Ljubišom Buhom Čumetom i njima sličnima.

„Ono što niko od nas nije znao, to je da je nas posle 5. oktobra sačekala ostavinska rasprava DB-a, Miloševićevih političara, Miloševićevih tajkuna koji su se prethodnih desetak godina pod mantilom rata i patriotizma na teritoriji SFRJ bavili biznisom. Mislim, svi smo to manje-više znali, ali smo mislili da ti odnosi nisu baš toliki kakvi jesu“, rekao je Popović, da bi nešto kasnije istu tu ekipu prilično tačno opisao sledećim rečima: „Mi smo tad počeli da saznajemo, da dobijamo dokaze za ono što smo svi znali i svi sumnjali, da taj DB ništa drugo nije radio sem što se bavio organizovanim kriminalom poslednjih deset godina, što jeste tačno, štitio režim Slobodana Miloševića, učestvovao u tim ratnim zločinima tamo širom teritorije Jugoslavije. Politika tog rata… oni koji su učestvovali u tom ratu učestvovali su da bi vrh aparata DB-a i tog Miloševićevog aparata, znači Brana Crnčević, Kertes, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, bili ljudi koji su ovde javnosti predstavljeni kao patriote, po principu rat u Bosni, šleper na putu, jagnje na ražnju, pevaljka na stolu, a ja preko televizije patriota.“

Problem je u tome što se ti patrioti, sa sve jaganjcima i pevaljkama, ni dan-danas ne skidaju sa malih ekrana, a našli su način i da se vrate u upravne i skupštinske odbore i poneko ministarstvo (iz DB-a nikada nisu ni otišli). Popovićeva priča, kao ni bilo čija priča, ne može tu bogzna šta da promeni, izuzev da izazove nečiji kontraintervju i eventualne tužbe za klevetu i uvredu. Istina nestaje u opštem nadvikivanju.

Bilo bi naivno tražiti od novinara da u plastu koji je Popović istovario pred gledaoce proveravaju slamku po slamku i tragaju za stenogramom razgovora Koštunica–Ivanov, ili da kopaju po švajcarskim bankama u potrazi za Vučelićevim, odnosno Stanišićevim milionima; bilo bi ništa manje naivno očekivati od kilavog domaćeg pravosuđa da se u to upusti. Ali ako posle svega što smo od 5. oktobra do danas doživeli i svega što smo se naslušali nije jasno da se ova zemlja neće pomeriti ni pedalj dok se podivljali bezbednosni sektor ne obuzda i učini podložnim državnoj kontroli, onda će se nadvikivanje nastaviti. Uz poneki pucanj iz mraka.