Ovaj tekst do sada nije postojao u elektronskoj arhivi „Vremena“.
Ante Marković neće se više smejati. Dugo je pokušavao da nas sve zarazi optimizmom; do poslednjeg trenutka uspevao je da ulije bar malo nade, ali sada se neko vreme niko više ovde neće smejati, a on će biti ozbiljniji od svih.
Politika je negde, u srećnijem svetu, zaista umetnost mogućeg. Ovde se već izvesno vreme nastojalo da se ostvari nemoguće. Izuzetak je bio premijer Marković koji je dospeo u sukob sa svim tim političkim alhemičarima zato što je pokušao da projekt koji je jedini delovao realistično, učini mogućim. Zadatak je bio pretežak, ambicija prevelika, ali da je u nekim trenucima bio blizu tog cilja, videlo se najbolje po žestini napada kojima je bivao izložen.
Kada je pre nešto više od dve godine formirao svoju vladu, komunističkoj vlasti već se nazirao krај, ideja Ujedinjene Evrope već je bila lansirana, ali Jugoslavija je uveliko bila na nizbrdici. Posle pada prethodne, Mikulićeve vlade, premijersko mesto, bez ovlašćenja i s maksimalnom odgovornošću, bilo je privlačno koliko električna stolica. Marković ga je lako dobio u formalnoj konkurenciji s činovnikom srednje klase Borisavom Jovićem. Na svojim prethodnim funkcijama u Hrvatskoj bio je upadljiv po izbegavanju svih političkih tema; svi njegovi govori svodili su se na: „Uostalom, mislim da nama jedino treba slobodno tržište“. Valjda je zato i kandidovan i prihvaćen za premijera. Ne da bi zaveo slobodno tržište, nego da bi nastavio da o njemu govori, pošto su jugoslovenski poverioci voleli da o tome slušaju.
Niko mu nije davao nikakve izglede, ali on sam odmah je pokazao da ozbiljno namerava da uspe, što je već tada delovalo gotovo nepristojno. Zatražio je tri meseca da se pripremi i to su mu odobrili, mada se tada mislilo da bi svako od sutra mogao postati premijer. Zahtevao je politički konsenzus svih republika i saveznih ustanova, što je najlakše dobio. To nikad ništa nije koštalo. Tražio je da sam odabere ljude iz republika za svoju ekipu, ali mu to nisu dali. Nasledio je samo ministre odbrane i spoljnih poslova, ostale je prosto prihvatio i vremenom ih tako animirao za svoj reformski kredo da se neki od njih prosto nisu mogli prepoznati.
U svom prvom premijerskom govoru rekao je da socijalizam do sada nije rešio dva problema: ekonomsku efikasnost i političku demokratiju. Ono za šta će se on zalagati tada je prvi i poslednji put nazvao „novim socijalizmom“, ali su iz opisa svi lako mogli razabrali da je reč o nečemu što se dotad zvalo kapitalizam, a od tada tržišna privreda.
Te godine pustio je da inflacija naraste do preko dve hiljade, da bi svoj celoviti program izneo pred novu 1990. godinu, neposredno pošto je Srbija objavila bojkot slovenačke robe. Marković je trijumfalno pokazao novu, konvertibilnu novčanicu. To je bio njegov zvezdani trenutak, a za nacionalne opsenare, od kojih je tada samo Milošević bio neprikosnoven i na vrhuncu moći, bio je to šok od kojeg će se oporavljati dobrih pola godine. Dok, naime, nisu uspeli da složnim kombinovanjem pritisaka, potkopavanja i sabotiranja nekako slome opasni reformski projekt.
Kada se dramatično raspao Savez komunista Jugoslavije, Marković je ponovo ohrabrio i obradovao građane izjavom da ova zemlja opstaje i bez Partije. Tada smo bili sigurni da jedino tako i može opstati, što je, verovatno, mislio i on koji je izgledao kao jedini pravi dobitnik. Otvarao se prostor pluralizmu, višestranačkom sistemu, a time i slobodnom tržištu, konkurenciji, privatnoj svojini, slobodnoj štampi, demokratiji i ljudskim pravima. Bar je tako izgledalo.
Ali, Jugoslavija ustrojena kao partijska država ubrzo je pokazala jaku tendenciju da podeli sudbinu pocepane i raspale Partije. Osim toga, zaverenički duh komunizma nadživeo je Partiju i preselio se u gotovo sve novonastale političke stranke, prirodno pristajući uz svaki nacionalizam. Štaviše, stara netrpeljivost, zagriženost, netolerancija i žeđ za monopolima svake vrste, doživeli su novu mladost porazom komunizma.
Ipak, jedno vreme činilo se da bi Ante Marković mogao uspeti u nameri da od Jugoslavije načini modernu evropsku zemlju. On je predstavljao sve za šta se decenijama verovalo da prirodno mora doći posle jednopartijske, ideološke diktature. Sada znamo da odatle prirodno sledi jedino haos, mržnja, bes, emancipacija gluposti i ludila. A demokratija i pravni poredak sve su drugo pre nego prirodno stanje stvari.
Dugo je Ante Marković ignorisao jugoslovenske političke strasti, ne upuštajući se u sporove koji nikud nisu vodili, čak ne odgovarajući na najgrublje napade, uvrede i optužbe, čvrsto uveren da samo valja dovesti u red privredu, osloboditi tržište i privatnu inicijativu, a sve ostalo doći će samo po sebi. Suprotno komunističkoj dogmi, suprotno još veoma rasprostranjenom shvatanju, verovao je da iz gladi, bede i socijalnog gneva ne može nastati ništa dobro. Učinio je sve što je mogao da podstakne privatnu svojinu, koju su vlasti u svim republikama, nove i stare podjednako, prilično uspešno onemogućavale. Nezavisna i imućna srednja klasa pretila je da postane velika brana ambicioznim i avanturističkim nacionalnim programima, kao i ostacima komunističkog konzervativizma.
Održanje jugoslovenske državne zajednice nametalo se logično i neizbežno, čak i da je njen raspad bio izvodljiv lako i mirnim putem. Marković je imao u vidu liberalni socijalni projekt i model države kakav u Jugoslaviji nikad nije isproban, a jedini bi obećavao njen opstanak. Bio bi to istovremeno najbrži put da se uhvati veza s Evropom, s prirodnim okruženjem Jugoslavije u koje se ona ionako, pre ili kasnije, mora uklopiti.
Tako je dobio bezrezervnu podršku Evrope i Zapada, što znači predstavnika modernog i uspešnog dela svetske zajednice. Praktično niko drugi u ovoj zemlji nije tako razumeo i prihvatio osnovne vrednosti i načela zapadne političke civilizacije i tog pogleda na svet. Suočen sa složnim otporom jugoslovenske nacionalističke levice i desnice, Marković je počeo da popušta, najpre oko novca, već sredinom prošle godine. Bila je to uzaludna nada da se Milošević i ostali mogu kupiti i smiriti. Reformske mere topile su se jedna za drugom.
Od liberalnog reformatora Marković se polako pretvarao u stečajnog upravnika koji samo odlaže katastrofu države nesposobne da savlada sile samouništenja. Stvar je prosto u tome što, kako je rečeno. „niko nikada nije poginuo za liberalizam“. Iz nekih razloga Marković je prihvatio i tu ulogu u kojoj je, takođe na njegovu glavu, padalo mnogo nezasluženih optužbi iz svih nacionalnih tabora. Što je podnosio s gotovo neljudskim strpljenjem. Niko u ovoj zemlji nije s toliko volje i veštine radio na njenom spasenju i bio toliko oklevetan i olajan.
Propala je reforma, odbijene su i poslednje ponude iz Evrope teške nekoliko milijardi dolara i vezane samo uz uslov da ne bude nasilja i da se poštuje pravni poredak. Srbi i Hrvati jure u sukob, dok Slovenci pokušavaju da se sklone u poslednjem trenutku. Na mestu na kojem se zatekao, Ante Marković, koji je samo želeo da uspostavi slobodno tržište, sledom zbivanja primoran je da odigra i treću ulogu u svojoj kratkoj premijerskoj karijeri. On sada komanduje Armijom i šalje tenkove na Sloveniju.
Nema sumnje da su Slovenija i Hrvatska, bar u poslednjem činu ove tragedije, njeni najveći vinovnici. Gomili usijanih glava svidela se ideja da postanu vlasnici država, podsećajući svoje narode na to da su nekad davno sanjali o tome. Međusobno i uzajamno su se ohrabrili, nekako podelili odgovornost i krenuli uz nos celom svetu. Ishod je katastrofa koja je tek započela.
Milošević je ispao najlukaviji. Projekt rasturanja Jugoslavije u najvećoj meri njegovo je delo, ali u završnom prizoru nigde ga nema. Ma šta bili njihovi hiljadugodišnji snovi, Slovenci i Hrvati morali bi se zabrinuti zbog činjenice što je baš Milošević zaslužan za sreću koja ih je snašla. Bez njegove trogodišnje kampanje pretnji, ucena, mržnje, bez razaranja monetarnog sistema, bez ukidanja Predsedništva Jugoslavije, nikada Tuđman i Kučan ne bi ostvarili svoje razdruživanje.
Milošević sada s razlogom trijumfuje i svakako ne želi da Armija zaista zadrži Sloveniju. Svet se okreće protiv severozapadnih separatista a Velika Srbija počinje da izgleda gotovo realno. Vojni vrh nije baš na njegovoj strani, ali je mnogo više zabavljen drugima. Akcija u Sloveniji, usmerena ka graničnim prelazima, čini se da nije loše zamišljena, ako se već nešto moralo preduzeti. Ali, lako bi se mogla pretvoriti u katastrofu, već u nekoliko sledećih dana.
Ključni problem ostaje, međutim, tamo gde je oduvek bio: Srbi i Hrvati u Bosni i Hrvatskoj. Šta ovde može Armija? Da li je Ante Marković, koji još ima međunarodni mandat, dorastao ovakvom izazovu? Više nije reč o bilo kakvom pozitivnom rešenju, nego o prihvatanju odgovornosti za poteze koji proizvode nesreću i smrt, da bi se izbegle veće nesreće i pogibije. To je jedna od najneprijatnijih uloga, za koju je retko ko u istoriji dobijao aplauze. Po pravilu, svima uvek izgleda da se moglo bolje, s manje gubitaka. Markovićeva vlada već povodom Slovenije počela je da se osipa. Pitanje je da li on još ima na raspolaganju dane ili sate. Šta je to što bi trebalo da uradi? Vojni udar?
Svejedno, niko se više neće smejati.
