Po novom zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđena je „obaveznost“ školovanja za svu decu, bez razlike, i novčane kazne za roditelje koji ne poštuju ovu odredbu. Za početak je i to dovoljno, jer u tradicionalnoj Srbiji, onoj za čiju se konzervaciju po definiciji zalaže Crkva, deca sa posebnim potrebama nemaju humani tretman – gurnuta su na marginu društva i izolovana od ostale dece. Najava uključivanja dece ometene u razvoju u redovan školski sistem pokrenuće nesumnjivo lavinu predrasuda i strahova kod mnogih profesora, roditelja i dece koja se plaše različitosti.
Dr Vesna Radoman, profesor na Defektološkom fakultetu i rukovodilac ekspertske grupe Ministarstva prosvete i sporta za reformu obrazovanja dece sa posebnim potrebama, na samom početku razgovora za „Vreme“ potvrđuje da predrasude na svim nivoima u velikoj meri otežavaju reforme u ovoj oblasti, ali da je predlog ove grupe naišao na odobravanje u Ministarstvu i Vladi Srbije. „U dokumentu ekspertske grupe postoji kalendar promena: sledeće godine počinje priprema nastavnika za inkluziju kroz kurseve, potom pripremamo javno mnjenje na ideju inkluzivnosti obrazovnog sistema i sprovodimo široke medijske akcije. Tek 2005. godine krećemo sa pilot-projektima na predškolskom nivou i u pojedinim prvim razredima osnovne škole, a tek za tri godine počinje puna implementacija projekta u praksi.“
„VREME„: Šta je suština novog modela obrazovanja dece sa posebnim potrebama koji je predložila ekspertska grupa Ministarstva za prosvetu i sport?
DR VESNA RADOMAN: Rezultat rada ekspertske grupe Ministarstva prosvete i sporta za reformu obrazovanja dece sa posebnim potrebama jeste strateški dokument. On ima dva dela: prvi se odnosi na pregled aktuelnog stanja u oblasti obrazovanja dece sa posebnim potrebama, a drugi zahvata preporuke za budući rad u okviru koga predlažemo nov model obrazovanja dece sa posebnim potrebama. Novi predlog treba da sadrži tri paralelne mogućnosti. Pre svega, novi model daje šansu svakom ometenom detetu da uđe u redovnu školu na teritoriji gde živi, da se upiše bez problema i u svom prirodnom okruženju uči zajedno sa drugom decom. To ne podrazumeva samo puko fizičko uključivanje deteta već mora da se preduzme čitav niz aktivnosti pre nego što dete krene u školu. Potrebna je odgovarajuća priprema škole: obrazovanje nastavnika, arhitektonska priprema škole (moraju da se naprave rampe), priprema u smislu kurikuluma, programa rada koji će biti tako koncipirani da obuhvataju sposobnosti i mogućnosti takve dece, kaoi konkretne vidovi pomoći.
A za to treba puno vremena i novca, za sada imamo punu podršku Ministarstva prosvete i sporta i drugih relevantnih organizacija. Važna preporuka ekspertske grupe je i osnivanje centra jer je briga o ometenima rascepkana na kompetencije raznih ministarstava. Potrebno je takođe i koordinisati politiku prema ometenima na državnom nivou. Ono što je ušlo u novi zakon, i što je dobro, jeste „obaveznost“ školovanja dece sa posebnim potrebama jer još postoje deca (naročito u unutrašnjosti) koja nisu obuhvaćena školskim sistemom. Deca sa posebnim potrebama su ne samo ona koja imaju senzorni, mentalni i fizički hendikep već i deca sa poremećajem u ponašanju, emocionalnim problemima, deca izbeglica, pa i talentovana deca.
Kako će to izgledati u praksi?
U okviru trovalentnog sistema sprovodićemo inkluziju, potpunu i delimičnu. Potpuna inkluzija podrazumeva da dete krene u razred sa drugom školskom decom, s tim što najviše dva takva deteta mogu biti u jednom odeljenju, a samo odeljenje imalo bi manji broj učenika. To se odnosi na sve nivoe obrazovanja, od predškolskog do odraslog doba, znači obrazovanje svih kategorija. Delimična inkluzija podrazumeva posebna odeljenja pri redovnim školama, ali ne onako kako postoje danas, kao puko fizičko prisustvo. Postojaće programi u okviru kojih će svi zajedno slušati pojedine predmete, naročito muzičko, likovno, fizičko… Za svako dete će se praviti poseban program prema njegovim talentima i mogućnostima, i raspored gde ono može da se uključi i da ide u razred sa ostalom decom, a gde u poseban razred. To će biti fleksibilan sistem, prilagođen potrebama svakog deteta. Za decu kod koje su barijere koje njihov hendikep postavlja tolike da ne mogu da idu u redovnu školu, ostaje specijalna škola.
U kojoj meri će specijalne škole biti reformisane?
Reforma specijalnih škola takođe je neophodna. Problem sadašnjeg sistema obrazovanja je što specijalne škole funkcionišu potpuno nezavisno i paralelno od ostalih škola; specijalne škole moraju da idu ka inkluziji. Napravili smo mehanizme povezivanja, umrežavanja i tesnog sarađivanja i trudićemo se da prema svakom detetu napravimo najbolji program. Postojaće jedna ključna osoba zadužena za određeno dete koja će koordinisati sve te akcije. Zamislili smo da budući studenti Defektološkog fakulteta u okviru svoje prakse dobiju jedno dete i njegovu porodicu o kojima će brinuti od druge godine studija pa nadalje.
Ima toga mnogo, dali smo niz predloga za promene u okviru pojednih segmenata, od predškolskog do vaspitanja ometenih odraslih osoba. Trebalo bi da se rade posebni programi u budućoj reformisanoj specijalnoj školi za obrazovanje ometenih odraslih osoba. Te buduće specijalne škole trebalo bi da postanu distributivni centri iz kojih će se stručnjaci prema potrebama povremeno slati u redovne škole. Naime, stručni kadar (defektolozi, psiholozi) koncentrisan je oko specijalnih škola, a u budućnosti će biti raspoređivan u redovne škole i biće deo stručnog pedagoško-psihološko-defektološkog tima.
Promene u samom sistemu školstva dece sa posebnim potrebama uticaće na reformu stručnog kadra, naročito Defektološkog fakulteta. Da li je fakultet spreman da prati predlog vaše grupe?
Preporuka ekspertskog tima je i krupna reforma Defektološkog fakulteta – obrazovanje novog tipa i profila stručnjaka. Mi sa fakutetom vodimo diskusiju (ima tamo dosta otpora prema promenama), ali to ne zavisi samo od Ministarstva već i od politike reforme samog Univerziteta. Ekspertski tim daje preporuku da se ubuduće obrazuje stručni kadar primereno novoj praksi koju će upoznati. Pitanje je u kojoj će meri naši predlozi biti prihvaćeni. Istraživanja relevantnih organizacija pokazuju da postoji velik otpor među stručnjacima, naročito u specijalnim školama, prema ideji inkluzije, pa smo osmislili program akcija (radionice, kampovi, kursevi za nastavnike, psihologe, lekare) za sledeću godinu u saradnji s drugim organizacijama, kao što je Kulturni dečji centar. Ministarstvo ima mnogo veću nadležnost na nižim nivoima – predškolsko, osnovna i srednja škola – i tu smo dobili saglasnost.
Ideja inkluzivnosti obrazovnog sistema nije nepoznata u Evropi. Da li ste imali saradnju sa nekom evropskom strukovnom organizacijom?
Da, imali smo puno kontakata. Analizirali smo iskustva severnjaka koji imaju najbolje obrazovne sisteme u Evropi – Norveška, Finska, Danska. Imali smo naročito tesnu saradnju sa Fincima, koji su nam pružili neku vrstu konsaltinga, Holanđanima i Britancima. Proučavali smo i slovenačko iskustvo, oni su najdalje otišli u ovoj oblasti – imaju Zakon za usmeravanje invalida, kako ga oni zovu.
