Zaista cenim Vučićevu ponudu

Kada je Aleksandar Vučić pre dve nedelje na istim ovim stranicama saopštio da je kandidat njegove stranke za ministra inostranih poslova ni manje ni više nego Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije republičke vlade, sve ostale vesti pale su u drugi plan. Ponuda ne samo članu druge partije, već jednom od njenih najuglednijih i najuspešnijih članova, Vučiću je donela neočekivane poene, a posmatračima nadu da će Srbija možda ipak uspeti da dobije normalniju i uravnoteženiju političku scenu. Međutim, u danima posle te ponude, dogodila su se i druga čuda: Predsedništvo DS-a odlučilo je da zapravo ne odlučuje o ponudi i da odluku prepusti samoj Milici Delević, dok je u javnost potom stiglo i pismo Dragana Đilasa upućeno Predsedništvu pre sednice, u kojem on podržava ulazak Delevićeve i Rasima Ljajića u vladu, ali kojim istovremeno „postrojava“ svoje partijske kolege zbog izbornog poraza.

U čitavoj toj ujdurmi, koja je nadjačala čak i vesti o personalnim rešenjima nove vlade, jedan od smirenijih glasova stigao je upravo od nesuđene ministarke – ističući da odluka o ulasku u vladu ne može da bude njena lična, odbila je ponudu SNS-a. Samo nekoliko dana kasnije, saopšteno je da više neće biti ni direktorka Kancelarije za evropske integracije – na to mesto, kako je najavila potpredsednica vlade za evropske integracije Suzana Grubješić, doći će Milan Pajević. U razgovoru za „Vreme“, Milica Delević objašnjava da je njen prostor za dalje delovanje u Kancelariji bio omeđen činjenicom da je bila na listi Demokratske stranke: „Sama ta činjenica, da ste na nečijoj izbornoj listi, znači da prestajete da budete tehničko lice, odnosno ekspert. Kao takvi, pre ćete se naći na političkoj funkciji, nego što ćete ostati na tehničkoj funkciji. Bilo je razgovora o političkoj funkciji, a to se završilo. Ponudu koja se odnosila na ministarsko mesto i koja je bila važna za formiranje vlade sam odbila i tu odluku obrazložila. Za sve ostalo treba sačekati formiranje Vlade i konstituisanje Skupštine i svih njenih organa“.

„VREME„: Da li vas je iznenadila odluka Predsedništva DS–a o vašem eventualnom ulasku u vladu?

MILICA DELEVIĆ: Sama ponuda da budem ministar u vladi kojoj Demokratska stranka ne daje podršku u skupštini jeste bila neuobičajena. Prirodnije bi bilo da su okolnosti bile takve da tu ponudu dobijem od svoje stranke. Bilo je primera angažovanja ministara iz opozicije u svetu, Kušner u vladi Sarkozija i Gejts kod Obame. Ipak, to su izuzeci, a naročito kod nas, gde se politička utakmica do sada igrala na „polovini terena“. Mogu da razumem da je za stranku bilo teško da donese odluku kojom podržava ulazak u vladu. Ali, činjenica da se tom odlukom bave stranački organi znači da onaj kome je ponuda data, ne želi da je tretira kao ličnu. Prihvatila sam da budem na stranačkoj izbornoj listi, prihvatila sam da budem deveta na toj listi, pa ne mogu da stranku ne konsultujem u vezi s eventualnim ulaskom u vladu. Volela bih samo da je i objašnjenje jasnije odražavalo činjenicu da je to retka ponuda koja je upućena nekom iz opozicije i koja je priznanje kvaliteta čoveka i pokušaj da se, u potrazi za dobrim rešenjem, pozove i neko ko nije „vaš“.

Šta je po vama pravo objašnjenje za stav Predsedništva? Da li su se nečega uplašili ili…?

Ja nisam član Predsedništva, nisam bila na toj sednici i verovatno nisam najbolja osoba koja bi na to mogla da odgovori. Ipak, pravo pitanje ovde jeste pitanje strateškog pozicioniranja Demokratske stranke prema drugim akterima u budućnosti, kao i njeno pozicioniranje kao opozicione stranke, odnosno kako se stranka postavlja ako vlasti krene dobro, a kako ako vlasti krene loše. Nije teško biti opoziciona stranka ako vlasti krene loše, ali je teže definisati njenu ulogu ukoliko vlasti krene dobro. U tom smislu, iako je lakše biti opozicija ako vlasti krene loše, za građane je bolje da je guramo, pritiskamo da ide bolje, da je podržavamo kada to čini.

Mogu da razumem da stranka nije procenila kako davanje nekog čoveka nije najbolji način da se to postigne. Ipak, ono što je najvažnije je da se jasno pokaže da stranka hoće da bude opozicija koja će terati vlast da bude bolja, pritiskati je da čini dobre poteze, glasno je kažnjavati kritikom kada ti potezi nisu dobri, ali joj i davati podršku kada čini korake koji moraju biti teški. A teške i ne uvek popularne korake, u ovoj situaciji, morala bi da učini svaka vlada.

Međutim, umesto da se pozicionira u opoziciji, Demokratska stranka je danas na naslovnim stranama.

Nije lako izgubiti vlast. Citiraću jednog od ministara u britanskoj vladi, koji je nakon sastavljanja te vlade rekao: „Sad godinu dana nećemo imati opoziciju“. Na pitanje zašto, rekao je: „Kada izbore izgubi stranka koja je više od četiri godine bila na vlasti, treba joj neko vreme da definiše svoju poziciju, svoju politiku i svoj način delovanja u opoziciji“. To je izazov i za Demokratsku stranku, ali ne zbog stranke, već zbog interesa države. Nadam se da će se DS suočiti s različitim izazovima i da će taj proces ići brzo. Verujem da ovoj vlasti treba dobra opozicija, opozicija koja zna da ukaže na nešto što nije dobro, ali i opozicija koja zna da podrži ono što jeste potrebno, pa i kada je teško. Čak iako ni ove stranke koje su sada na vlasti, nisu u prošlosti bile takva opozicija, ne vidim zašto ne bismo počeli s nečim što je dobro i korisno.

Mislite li će u Demokratskoj stranci doći do rascepa, do podele o kojoj se najviše priča?

Izazova za Demokratsku stranku u ovom trenutku ima puno, od sagledavanja svega što se desilo, do definisanja načina delovanja stranke u novim okolnostima. Svakako da se to dešava u uslovima žive i često disonantne debate. Najvažnije je da ti izazovi prođu brzo i da politička scena u Demokratskoj stranci dobije jaku i funkcionalnu opoziciju.

Da u trenutku kada ste pozvani u vladu Ivice Dačića niste bili u stranci i da je odluka bila isključivo vaša, kako biste odlučili?

Mislim da nisam jedina osoba na svetu koja se oseća dobro ako joj neko nešto ponudi i kaže da to čini zbog toga što misli da sam kvalitetna.

Da stranka nije donela odluku koju je donela ili da nisam bila u stranci, presudilo bi ono što bih pitala i da sam ponudu dobila od Demokratske stranke – razgovor o tome kako se sagledavaju glavni spoljnopolitički ciljevi u narednom periodu, mesto i uloga Ministarstva spoljnih poslova i način vođenja te kuće i mogućnost da se oko tih važnih stvari postigne saglasnost koja omogućava uspešan rad.

U danima pre objavljivanja vaše odluke da ne uđete u vladu, bilo je govora o tome da vam je to i ponuđeno baš zato što je unapred bilo jasno da ćete odbiti.

I pored mnogih neobičnosti koje smo videli, činjenica da je neko bio hrabar i napravio ponudu „preko partijskog plota“ ostaće nešto što je obeležilo formiranje ove vlade. Prvi instinkt mi je bio da kažem ne. Međutim, kako je ta ponuda ostajala na stolu i kako je izgledala ozbiljno, pomislila sam da, ako je ona stvarno odraz želje da se vodi jedna politika, o njoj vredi razmisliti. Naravno, pravi dokaz želje da se vodi jedna politika, biće način na koji će ona biti vođena. Kao građanin, više ću se radovati ako ta politika bude dobra, nego što ću, kao član stranke, reći nešto drugo.

Inače, mislim da je ta ponuda predstavljala izazov i za Srpsku naprednu stranku, baš kao i za Demokratsku. Verovatno je i u toj stranci bilo različitih pogleda na to. I zato zaista cenim što mi je učinjena.

Ko vas je konkretno pozvao i šta vam je rekao nudeći vam mesto u vladi?

Razgovarala sam sa vršiocem dužnosti predsednika Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem. Rekao mi je da misli da sam svoj posao radila dobro i da bi slična očekivanja imao i kada bih radila pri Ministarstvu spoljnih poslova.

Šta je, po vašem mišljenju, prvi zadatak nove vlade kada je u pitanju Kancelarija za evropske integracije?

Tu je više reč o nastavku posla, nego o nekom zaokretu. Vlada sada mora da se vrati na one zakone koji su upućeni u skupštinsku proceduru, da odluči da li nešto od toga želi da ponovo upućuje, da nastavi reformske procese i rešavanje otvorenih političkih pitanja. Jer, Izveštaj o napretku će doći brzo, njega će Komisija objaviti 10. oktobra, što znači da će „šalter“ za prijem podataka o onome što se u Srbiji u međuvremenu desilo, biti zatvoren najkasnije sredinom septembra.

Važno je i kako se vlada postavi, i šta su prvi koraci koje će učiniti. Nema tu mnogo mesta iznenađenjima. Ono što ostaje glavni izazov navedeno je u mišljenju o našem zahtevu za članstvo i objavljeno je još prošle godine, a to se odnosi na dovršavanje reforme pravosuđa u skladu sa preporukama Evropske komisije, borbu protiv korupcije, nastavak sektorskih reformi i ono što je izdvojeno kao prioritet, normalizacija odnosa između Beograda i Prištine.

Iskustvo koje sam stekla radeći u Kancelariji je važno i uvek ću biti spremna da ga upotrebim na način na koji Srbija od toga ima najviše koristi. Sam proces evropskih integracija nije, a naročito od trenutka kada je konsenzus o evropskom putu obuhvatio gotovo sve parlamentarne stranke, vlasništvo bilo koje stranke, već bi trebalo da bude nešto što građani Srbije prepoznaju kao svoj interes. Rekla bih da je, iako sam član Demokratske stranke i bila sam na njenoj izbornoj listi, moja identifikacija sa poslom u javnosti očigledno bila veća od identifikacije sa strankom, a to potvrđuje i ponuda koju sam dobila od SNS-a. To meni na određeni način jeste bilo kompliment, jer je značilo ne samo da ljudi taj posao doživljavaju kao nešto što je u opštem interesu, već i smatraju da sam ga na taj način obavljala.

Iako nova vlada praktično još i nije počela sa radom, smatrate li da u njoj postoje kapaciteti da se nastavi tim putem?

U ovom trenutku možemo da procenjujemo samo na osnovu namera. Te namere su jasno izrečene i dobro je što izgleda da su te namere ono što će voditi ovu vladu. Od toga koliko se to bude realizovalo, zavisiće i ocena Evropske komisije, i sud građana koji je u poslednje vreme, čini mi se, oštriji čak i od suda Evropske komisije. To je po principu da li veruješ meni, ili veruješ svojim očima. Građani najviše veruju sopstvenim očima.

Šta je DS izgubio donošenjem odluke koju je doneo, odnosno odbijanjem mogućnosti da vi budete ministarka spoljnih poslova?

Verujem da je DS vagao, s jedne strane, davanje čoveka koji je identifikovan u velikoj meri poslom koji obavlja, i koji je kao takav vredan za stranku, a s druge način za ostvarivanje položaja konstruktivne opozicije.

Moglo je da se desi da Demokratska stranka kaže: to jesu dobri ljudi i mi ćemo ih podržati, računajući da je to u interesu zemlje i računajući da će oni proceniti situaciju i reagovati ukoliko ne postoji privrženost proklamovanim ciljevima. Ali, ključno pitanje nije pitanje tog konkretnog mesta ili mene kao konkretne osobe kojoj je to ponuđeno. Ovo je bilo pitanje koje je rano otvoreno, ali koje će se tek postavljati, a to je pitanje kakvu će politiku voditi vlada i kakva će opozicija biti Demokratska stranka.

Svima nam je u interesu da vlada preduzima hrabre i pametne poteze, a i ova ponuda je bla pokušaj da se jedan takav potez učini. Ukoliko vlada bude tako radila, u interesu je Demokratske stranke da, kao konstruktivna opozicija, te poteze podrži. I verujem da odluka da se ulazak u vladu ne podrži, ne znači da te podrške neće biti u budućnosti.

Rekli ste da je sud naroda oštriji od suda nekih drugih faktora. Zašto je, po vama, Demokratska stranka kažnjena na izborima?

Demokratska stranka jeste bila stožerna stranka prethodne vlade, ali su u toj vladi učestvovale i druge političke stranke, što znači da se odgovornost može proporcionalno deliti, ali je i za uspehe i za neuspehe dele svi koji su u vladi sedeli. U svakom slučaju, izbori jesu ogledalo u koje treba da se pogledamo i da vidimo gde se grešilo u prethodnom periodu. Nije lako biti na vlasti, okolnosti su bile teške i verujem da će se, ukoliko se što pre vratimo na ono što je razočaralo građane, i oni pre setiti dobrih stvari koje su urađene, a bilo ih je dosta.

Šta su, pre svega, bile loše stvari koje su urađene?

Ono što građani najviše osećaju jeste ekonomska kriza. Nezaposlenost je velika, ljudi teško žive i bez obzira na pitanje šta je doprinos vlade, a šta su donele okolnosti, najviše je građanima odgovoran onaj ko im je najbliži – vlada. Spremnost da se u neke stvari ulazi hrabrije, da se neke odluke donose brže, svakako da bi bilo nešto što bi građani na izborima pozitivnije vrednovali.

Mislite, dakle, da je ključna bila sporost u nekim situacijama?

Nije lako funkcionisati kao koaliciona vlada. Sa tim izazovima će i nova vlada morati da se suoči. U situaciji kada imate više izazova, od ekonomskih do političkih, vi dajete određeni značaj i prioritet svakom od njih. Sada, unazad gledajući, može se reći da je nekim stvarima trebalo dati veći značaj, pre svega onima koje se odnose na to kako građani žive i koliko odgovornom doživljavaju vlast, a istovremeno drugim problemima prići hrabrije i brže.

Šta će biti vaši potezi kako u stranci, tako i u budućnosti?

Debata unutar stranke o tome šta je bilo i kako treba da bude, teče, i u njoj ću učestvovati kao član Glavnog odbora. U daljem radu, trudiću se da kao i do sada ostanem identifikovana sa onim što znam da radim i da nastojim da sud o tome šta je dobro, a sta loše, uvek bude sud šta je dobro za zemlju.

fotografije: a. anđić