Studenti u blokadi su svojim zahtevima, načinom na koji artikulišu svoj protest, načinom na koji planiraju marševe i velike blokade, postavili okvir za sve ostale koji i te kako imaju zašto da ustanu i protiv čega da se bore. Sada nam je jedinstvena prilika da preispitamo sami sebe, odaberemo bitke i prestanemo da se bavimo sami sobom
Svakoj euforiji dođe kraj, pa poslednjih dana u javnosti i na društvenim mrežama ima sve više glasove kritike usmerene ka studentima na blokadama. Te kritike se granaju u više pravaca ali, ako ih sve (ili makar većinu) poređamo na jedno mesto, videćemo da dobar deo primedbi na dosadašnju strategiju studentskih protesta nije baš dobro utemljen.
Da bismo to pokazali, ne moramo da idemo daleko. Štaviše, treba da se vratimo na sam početak, odnosno, na studentske zahteve. Podsetimo se, pre svega, šta studenti traže…
Prvi zahtev je objavljivanje celokupne dokumentacije koja se tiče rekonstruisanja železničke stanice u Novom Sadu, a koja je trenutno nedostupna javnosti.
Drugi zahtev kaže: “Zahtevamo potvrdu nadležnih organa o identitetu svih lica za koja postoji osnovana sumnja da su fizički napala studente i profesore, kao i pokretanje krivičnih postupaka protiv njih. Takođe zahtevamo razrešenje pomenutih lica ukoliko se pokaže da su ista javni funkcioneri.”
Pomenuti zahtev se odnosi kako na navedena lica tako i na svako buduće lice koje bude fizički napalo studente i profesore i sva druga lica koja učestvuju u mirnim građanskim okupljanjima.
U trećem zahtevu studenti u blokadi traže odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih i privedenih studenata na protestima, kao i obustavu već pokrenutih krivičnih postupaka.
I na kraju, tu je i četvrti zahtev, kojim se traži povećanje izdvojenih sredstava za državne fakultete u iznosu od dvadeset odsto.
Zahtevi su naizgled jednostavni i lako ih je ispuniti pod uslovom da ima volje. A zapravo – nisu. Ova četiri naizgled jednostavna zahteva zahtevaju duboku i kompletnu promenu, takoreći, transformaciju celog sistema u Srbiji. I kad ih takve, temeljne i transformativne, sučelimo sa kritikama na račun studentskih protesta, možda nam stvari budu jasnije.
ZAŠTO STUDENTI NE TRAŽE SMENU VLASTI
Pre dve sedmice, u emisiji “Utisak nedelje” gostovala je studentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Televizija Nova S, u skladu sa savremenim zahtevima promovisanja medijskih sadržaja, na društvenim mrežama objavila je samo mali isečak onoga što je ova devojka rekla. Sluđena publika uhvatila se kao pijan plota samo jedne rečenice koja glasi: “Mi ne tražimo smenu vlasti.” Zašto im je to zasmetalo, budući da studenti od početka imaju svoja četiri zahteva? Zato što niko neće da čita temeljno i koncentrisano. Niko ne čita dalje od naslova, a kamoli da ponovo pogleda te studentske zahteve pa proba da razume zašto je sasvim legitimno reći da studenti ne traže smenu vlasti.
Pogledajmo prvi zahtev, onaj u kom se traži objavljivanje kompletne dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom nadstrešnice. Ili drugi, procesuiranje svih prošlih i budućih (!) napadača na studente… Šta vidimo?
Vidimo zahtev za koji je vlast između tri i trista trideset tri puta ustvrdila da ga je ispunila, iako zapravo nije na njoj da ga ispuni, već na tužilaštvu. Ono je pak pod kontrolom izvršne vlasti, koja nema nameru da to promeni.
E sad, svako ko sebe smatra relevantnim akterom u društvenim zbivanjima treba da se zapita da li baš stvarno, ono, baš, baš zaista studenti ne traže smenu vlasti? Iskreno, nije njihov posao da to traže. Niti imaju legitimitet za tako nešto, jer nisu politička opcija koja pretenduje da na istu tu vlast jednom dođe.
Zahtev za objavljivanjem kompletne dokumentacije o nadstrešnici postigao je neopisivo mnogo. Pre svega, više je nego očigledno ogolio celu ortačku šemu na liniji izvršna vlast–tužilaštvo, potvrdio odavno osnovane sumnje javnosti da tužilaštva u Srbiji ne rade u interesu građana i da su pod kontrolom partikularnih partijskih interesa SNS. Jer, da nije tako, cela bi dokumentacija bila stavljena na raspolaganje javnosti odmah, niko ne bi morao da je traži, a kamoli da se zabarikadira na fakultetima ne bi li se neko umilostivio da je dostavi.
Taj zahtev omogućio je istraživačkim, ekonomskim i svim drugim novinarima da zavrnu ruke i krenu da češljaju ono dokumentacije što je dostupno i da ukazuju javnosti na ko zna koliko sumnjivih i potencijalno koruptivnih radnji koje bi, da studenti nisu tražili kompletnu dokumentaciju, ostali neprimećeni.
Dalje, vrdanje vlasti, pa onda navodno objavljivanje kompletne dokumentacije, pa onda drugo potpuno objavljivanje, pa “majke mi, sad stvarno potpuno” objavljivanje dokumentacije, postiglo je još jedan važan cilj: zauvek poljuljano poverenje u ovu vlast među njenim glasačima.
Dakle, istina je, studenti ne traže smenu vlasti. Smena je premalo u odnosu na njihove zahteve. Ono što oni traže prevazilazi okvire puke smene vlasti: traže kompletnu promenu sistema funkcionisanja države. A to sa ovima koji su trenutno na vlasti aposlutno nije zamislivo. Da bi ispunili samo taj prvi zahtev, oni (i tu mislimo i na politiku i na pravosuđe) moraju kompletno da promene identitet, sopstvenu iskvarenu i korumpiranu suštinu. To je neostvarivo. Dakle, studenti ne traže smenu vlasti, jer to nije dovoljno. Svako ko smatra da je njima u redu da ova ekipa ostane na vlasti, naprosto ne čita dobro i ne sluša pažljivo. Nije stvar samo u tome da se ovi sklone, već da onima koji dođu posle ne padne na pamet da se slično ponašaju.
SAMO SE JOŠ OD SEBE NISU OGRADILI
Dok su studenti na blokadama i oslobodilačkim pešačkim pohodima po doslovno celoj Srbiji, u lokalnim sredinama se i te kako kuva i “pumpa”. Ne svuda na isti način, i ne jednakom žestinom, ali imali smo prekidanje sednice skupštine u Bogatiću, blokadu zgrade Opštine Rača, pa incidente na sednici Skupštine grada Kraljeva i, poslednji u nizu, sporan izbor novog gradonačelnika Novog Sada. Opozicija se snalazi kako zna i ume, ali na nacionalnom, republičkom nivou još luta i nema jasan sopstveni plan akcije.
U međuvremenu, studentski plenumi ograđuju se od pojedinačnih incidenata, događaja i organizacija. Prvo su se ogradili od inicijative ProGlas, a potom i od neformalnih omladinskih grupa Stav i Sviće. Onda su se ogradili od incidenta u Skupštini Kraljeva. U Novom Sadu, došli su da očiste jaja i brašno kojim su opozicioni odbornici zasuli žandarmeriju.
Ima određenih struja u društvu kojima to ograđivanje evidentno ide na nerve i smatraju ovakve poteze preteranim, pa čak idu dotle da u ograđivanju vide pretnju po sam studentski pokret, koji bi tako ostao sam i izolovan. Ali,jedan zanimljiv detalj kao da im izmiče: niko od onih od kojih su se studenti ogradili nije se naljutio. Baš niko. Biće da oni od kojih se studenti ograđuju umeju da čitaju. Nijedno saopštenje kojim se studenti ograđuju nije formulisano tako da u potpunosti isključuje pojedince i grupe, niti studenti prisvajaju sebi ekskluzivno pravo da se bore za bolje društvo. Svako ograđivanje odnosilo se na konkretne događaje, incidente i nastupe. Čak ni sami studenti koji su, mimo dogovora sa plenumom svojih fakulteta istupali u javnosti, nisu ljuti i ne odriču se svojih kolega.
Suština ograđivanja nije u postavljanju zidina između studenata i svih ostalih. Studentsko ograđivanje ima vrlo smislenu svrhu: očuvanje jedinstva oko onoga što studenti nazivaju ideološkim minimumom. Toj se frazi mnogi ovih dana podsmevaju, iako uopšte nije za podsmeh. Vrlo je jednostavno: ideološki minimum sadržan je u Ustavu Srbije i svako ko je rešen da taj Ustav brani, dobrodošao je.
Paralelno, nikome studenti ne brane da na nekom drugom frontu (a ima ih koliko duša ište) vodi borbu. Štaviše, zajedničkim saopštenjem podržali su sve lokalne sredine u kojima se ovih dana vode borbe za demokratiju i pravdu.
O BRAŠNU I LIDERIMA
To nas dovodi do slučaja Novi Sad i činjenice da se, po mišljenju nekih kritičara, u ponedeljak, 24. februara pred Skupštinom grada okupilo malo ljudi. Neki su se, s druge strane, javili da kažu kako nisu došli jer ih nisu pozvali studenti. I jedna i druga grupa zaslužuju analizu, i to baš pravu analizu, koja ne pretenduje nikoga da grdi ni kritikuje.
Da li se ispred novosadske skupštine okupilo nedovoljno ljudi? Da bismo na to odgovorili, treba da znamo koliko je dovoljno. A da bismo utvrdili koliki je broj dovoljan, moramo da pitamo: dovoljan za šta? Za još žešći sukob demonstranata i policije? To nije realno ni delotvorno u Novom Sadu. Otkako se digao Bogatić, pa za njim Rača, dobar deo javnosti priželjkuje da cela Srbija postane Bogatić ili Rača. Međutim, ko misli da je to moguće, uopšte ne poznaje lokalne prilike u Srbiji. Uzmimo primer Rače: mala opština, u potpunoj vlasti predsednika opštine koji je samovoljno rešio da podigne opštinske takse za 60 odsto u odnosu na prošlu godinu. Naravno da je sasvim izvodljivo da kritična masa stanovnika krene traktorima na zgradu opštine i drži je u blokadi nedeljama. Novi Sad nije Rača, kao što, na kraju krajeva, ni Kraljevo nije Rača. Ali Novi Sad je specifičan iz najmanje dva razloga. Prvo, samo srce tame korupcije i kriminala ove vlasti grupisalo se tamo i spremno je da životom brani sve što je pokralo i planira da pokrade. Policija i žandarmerija praktično od novembra ne mrdaju iz ključnih institucija. Dakle, samo onaj ko je spreman da mu žandarmerija cokulama skače po glavi ima pravo da poziva da se u Novom Sadu “jače pumpa”.
Što se tiče one grupe koja nije došla jer je nisu pozvali studenti, tu imamo ozbiljno mašenje suštine svega na čemu studentski protest počiva. Studenti na blokadama ubiše se od truda da objasne nemaju lidere. Imaju vrlo jasne procedure: u javnost idu samo oni koje za to ovlaste plenumi. Ko se jednom pojavi, više ne ide u medije. Pa za ime boga, sklonili su od očiju javnosti čak i onog momka, redara, koji je postao zvezda generalnog štrajka zbog dobre dikcije i spretnosti kojom se kretao po ogradi bankine dok je usmeravao građane da u grupama prelaze Brankov most. Pošto je onemogućen da u pojedinačnim studentima nađe lidere, deo javnosti proglasio je sopstvenim liderom ceo studentski pokret. Složićemo se – to pre svega nije pošteno prema studentima. Vratimo se opet na njihova četiri zahteva, pročitajmo ih pažljivo i videćemo: to su zahtevi svakog građanina Srbije i svih građana Srbije.
BESNI NA KIFLICE
Nestrpljenje da režim padne neumitno je dovelo i do ljutnje dela javnosti na studente u blokadi, pa se tako ovih dana čuju glasovi koji se protive studentskim marševima, te se simbolički suprotstavljaju kiflice koje građani iznose studentima i jaja kojima su u Kraljevu i Novom Sadu zasuti fukcioneri Srpske napredne stranke. Implicitno se provlači zahtev da se studenti dohvate kokošjih jaja. Međutim, i to je pogrešno. Pogrešno je i svako studentima izgovoreno: “Hvala za sve što radite umesto nas.” Ništa oni ne rade umesto nas, ko to misli, opet nije dobro pročitao zahteve i prerano je predao štafetu.
Studenti u blokadi su svojim zahtevima, načinom na koji artikulišu svoj protest, načinom na koji planiraju marševe i velike blokade, postavili okvir za sve ostale koji i te kako imaju zašto da ustanu i protiv čega da se bore. Tim zahtevima i tom strategijom, u koju spadaju i ograđivanja, trebalo bi da se vodimo svi, čitavo društvo. Sada nam je jedinstvena prilika da preispitamo sami sebe, odaberemo bitke i prestanemo da se bavimo sami sobom. Studenti su nam dali okvir, na nama je da vidimo šta se u taj okvir uklapa. Šta god ne može u njega da stane – treba odbaciti kao nebitno. Ili makar, u ovom trenutku nebitno.
I još nešto: zapitajmo se i da li bi Bogatić, Rača, Kraljevo, bilo ko, ustali da studenti nisu krenuli.
Kao što nas ova vlast nije zaposela preko noći, nećemo moći preko noći ni da je se otarasimo, a pogotovo nećemo moći brzo da se očistimo od otrova i psihološkog zlostavljanja kom smo kolektivno izloženi. Ako se neko još pita čemu služe studentski marševi: upravo tome da nas pishički oporave, da koliko-toliko prisebni dočekamo kraj ovoj monstruoznosti koja nas je okupirala.
Ovo je maraton, utakmica se igra dok jedna strana ne postigne gol, na semaforu je i dalje nula–nula. Mora još da se radi. A da smo svi bolji ljudi nego pre tri meseca, jesmo. Sad treba da vidimo koliko smo još sposobni da se popravljamo i koji nam je maksimum.
Na dan istorijskog protesta 15. marta, tačno u 19:11, nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. “Vreme” je utvrdilo brojne detalje o jezovitom zvuku koji je u sekundi razdvojio građane u prepunoj ulici, kao i onome što se dešavalo pre i posle
Ne može medijska blokada baš sve da blokira. Gnev je rastao, stvar je pukla, a studenti su hrabrošću probudili hrabrost i kod drugih. Naprednjacima se sveti i činjenica da su ukinuli politiku i javnu debatu, ubili opoziciju i vodili isključivo monolog, samopouzdani verovali da će njihova do zore goreti. A pretis-lonac se sve više zagrevao
“Predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno”, kaže Ružić za “Vreme”. “Samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare”
Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Neka se na kraju ispostavi da je rupu na prozoru dr Dragana Milića napravio detlić. Jedino što je u ovom trenutku relevantno je da postoji jasna sumnja da je na njega pucano, da je Vučić opozicionog prvaka u Nišu nazvao čistim zlom i da odsustvo njegove rekacije nije normalno
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić konačno je počeo formiranje nekakvog pokreta sa nekim profesorima. Super, njih niko ne zna pa ne može da ih gađa jajima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
