foto: tanjug
Nije zabranjen, jeste zabranjen. Odlučio je Vučić, odlučila je Vlada, odlučila je država, odlučiće Vulin. Kada predmet dođe do njega, svašta može da se desi, ali iako najavljivan i otkazivan, Evroprajd će se, prema najavama organizatora, dogoditi sredinom septembra u Beogradu
Nerado ali odlučno, u svakodnevnim pojavljivanjima na TV stanicama sa nacionalnim pokrivanjem i na konferencijama za novinare u različitim okolnostima, o Evroprajdu govore Aleksandar Vučić i Ana Brnabić. Najlepše od svega je što je u danu kada je javio javnosti Srbije da je potpisao odluku o imenovanju Ane Brnabić za mandatara nove vlade Srbije, u nedelju 28. avgusta, objavio je i potvrdio reči svog omiljenog novinara Dragana J. Vučićevića koji je nedelju dana ranije “javio”, takođe uživo, da “Evroprajda neće biti”. Ko sad može da tvrdi da DJV objavljuje neistine, štaviše, vidimo da je čovek na izvoru informacija i da rešeta ekskluzivom, toliko ekskluzivnom da se čekalo više od nedelje dana na “zvaničnu potvrdu”.
VEĆI ULOG
Jedan društveni događaj koji treba da posluži za pokazivanje spremnosti društva da razume drugačije oko sebe, i ovog leta “trese” Srbiju i služi za najteža politička potkusurivanja. Nešto što je navodno dosegnulo standard u oblasti zaštite ljudskih prava od 2015. godine, i što je ovom režimu donelo puno poena u “zapadnom svetu”, sada se vraća na fabrička podešavanja i pokazuje svoje pravo lice: i prethodni Prajdovi nisu bili ništa više od pukog oruđa u rukama Aleksandra Vučića, koji ga koristi, kao i svaki vešt političar, kao instrument za ostvarivanje svojih političkih ciljeva.
Ako je ranijih godina bilo dovoljno da se ogradi par ulica u centru grada, baš negde pred završavanje pisanja EU izveštaja o napredovanju Srbije na putu pristupanja Evropskoj uniji, pa se onda kaže da je Srbija u toj oblasti napredovala jer i “ti i takvi” mogu jedan dan da se “slobodno prošetaju” gradom a da im niko ne otkine glavu zato što se ljube na ulici, drže za ruke ili mašu zastavama duginih boja, ove godine ulog je postao mnogo veći.
Vučić je dobro razumeo da će imati “probleme sa svetom” zbog stava o sankcijama Rusiji, odnosno zbog neusaglašavanja politike Srbije sa spoljnom politikom EU, da će morati da sedne preko puta Aljbina Kurtija koga iskreno ne može da podnese, da će morati da nešto radi na “kosovskom slučaju”, a već kod kuće ima problema sa mafijom i korupcijom. Zato mu je bila potrebna neka pobeda, neki adut u toj “borbi” sa svetom, kako se inače predstavlja svaka politika koju vode nekadašnji radikali.
POLITIČKI TROUGAO
Evroprajd, međunarodni događaj za koji se Srbija prijavila ranije i koji nije bio održavan zbog epidemije, došao je na dnevni red i brzo postao glavno političko pitanje u Srbiji, kao što je to bio i 2001, 2010. ili 2014. godine. Odnos prema manjinama i marginalizovanim grupama u demokratskim društvima je fundamentalna stvar, to zna svako ko se bavi politikom, a trebalo bi da zna i svako ko živi u društvu koje bi htelo da se nazove demokratskim.
Ispostavilo se pre nekoliko nedelja, kada je organizovana prva “Porodična šetnja” na kojoj se prema Vučiću okupilo nešto oko 4700 ljudi, a prema organizatorima nekoliko desetina hiljada, da se stvara zapaljiva smesa u javnosti; s tim što je taj protest, kao i onaj koji je bio 28. avgusta, ne samo promocija “zdrave Srbije” nego i pretnja za one koji “nisu zdravi”.
Poruke litijaša, kao i najglasnijeg političkog krila te ekstremne desnice Boška Obradovića iz Dveri, bile su da Evroprajd mora da bude otkazan jer “narušava javni moral”, šta god to značilo.
Vučić se isprva time nije otvoreno bavio: bavio se Kosovom, tablicama, dokumentima, pregovorima, i TO nikako nije stizalo na njegov sto. Kada je stiglo, poslužilo je da se pokrije nešto drugo: novi ustupak Prištini, priznavanje principa reciprociteta na kome albanska strana insistira, kao posledica jednomesečnih napora međunarodnih predstavnika da umire i Beograd i Prištinu i spreče potencijalni oružani sukob.
U istom danu, u nedelju, dobili smo za mandatara Anu Brnabić, pripadnicu LGBT zajednice, priznanje kosovskih dokumenata da bi Albanci sa Kosova nesmetano mogli da putuju po Srbiji i zabranu održavanja Evroprajda, međunarodnog događaja LGBT osoba.
Ovaj politički trougao Vučića trebalo bi da opstane, po njegovom proračunu: ako sam napravio ustupak kada je reč o Kosovu, što me onoliko pritiskate, onda mi dajte da sada ne nerviram svoje birače koji ne podržavaju Prajd, jer za deset godina na vlasti nisam uradio ništa na promeni većinskog stava društva i institucija prema LGBT osobama (štaviše), a ako mi ne verujete da sam odan principima zapadnog sveta, pa pogledajte ko je predsednik Vlade. Dosta lukavo, naizgled, ali ipak providno.
MANJI GUBITAK
Ako je u prethodnim godinama uspeo da na svoju stranu “privuče” ovu zajednicu, koja je oduvek bila i jeste diskriminisana u Srbiji, time što joj je “omogućio” da u izolovanim uslovima održi svoju šetnju jednom godišnje, šetnju koju je obezbeđivalo na stotine policajaca kao da šetaju najokoreliji kriminalci koji su izašli da ruše grad, a ne ljudi koji traže da ih niko ne maltretira zbog poljupca u javnosti ili zato što se drže za ruke kod idu gradom, Vučić je ovoga puta rizikovao da mu “okrenu leđa”, ali je procenio da to nije toliki gubitak za njega koliki bi bio da se zaista bavi preumljivanjem svojih birača.
Procena je da je isplativije ne igrati se duže sa međunarodnim predstavnicima oko Kosova nego što će moći da mu “zaprete” zbog odlaganja nečega što je unutrašnja stvar Srbije i pitanje iz oblasti zaštite ljudskih prava. I sam je u izjavama nakon odluke da se Prajd odloži i suspenduje objašnjavao da je Srbija pred velikim izazovima u septembru, i da je poslednje o čemu može da misli i da se bavi jedna šetnja koja nervira njegove birače i motiviše krajnju desnicu da mu se suprotstavlja. Njegovoj odluci se nekako najviše obradovala SPC, koja je u posebnom saopštenju pohvalila i pozdravila odluku. I tako smo, još jednom, na istoj strani dobili ekstremnu desnicu, ljude poput Boška Obradovića, Miše Vacića, doktora Nestorovića, fudbalera Dušana Savića, analitičara Đorđa Vukadinovića i Srpsku pravoslavnu crkvu, ujedinila se ikona sa simbolom ruske agresije na Ukrajinu, a sve u slavu zaštite Srbije, Srba, nacije, javnog morala, tradicionalnih vrednosti i ostalih toliko puta ponovljenih fraza.
Uprkos ovim javno upućenim pretnjama, uprkos najavama zabrane ili molbama da se Prajd otkaže, da sami organizatori pomognu državi tako što će odustati od javnog “pokazivanja” i zadržati svoje odnose “u zatvorenim prostorijama” (kako je objasnio Vučić na KZŠ u utorka 30. avgusta), organizatori ne odustaju i najavljuju Prajd. Oni veruju da država može da im garantuje bezbednost i da oni svojim činom ne rade ništa što bi ugrozilo bezbednost u Srbiji. Nasuprot njima, Ana Brnabić, i sama deo te zajednice, poziva da odustanu, da misle na svoju državu, da se sete ko je za njih najviše uradio, jer je Srbija ugrožena, napadnuta i suočava se sa ogromnim bezbednosnim i energetskim pretnjama.
OPORTUNIZAM PRE SVEGA
Vučić je na Prajdu homogenizovao desnicu, pomerio i Narodnu stranku Vuka Jeremića u taj krajnji ćošak na političkoj skali, obeležio žuto-levu koaliciju kao drugu stranu ekstrema na političkoj sceni i pozvao na pravljenje nove političke scene, nove političke opcije koja bi trebalo da se kreće između umerenog levog i umerenog desnog centra.
Četrnaest godina nakon napuštanja “sna o Velikoj Srbiji” i pretvaranja u evrorealistu, deceniju i po nakon priča o tome da više nema levice i desnice, Vučić kao da se preselio u 1989. godinu kada je počelo da se razmišlja o uspostavljanju višestranačkog sistema u nekadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji.
On je u politici oportunizam doveo do krajnjih granica, tamo gde njegov politički otac Vojislav Šešelj nije mogao ni da sanja. U potpunosti upravlja događajima i institucijama, držeći još uvek čvrsto dizgine vlasti. S vremenom je naučio da u politici traješ samo ako se menjaš, ili ako stvaraš atmosferu u kojoj izgleda da se nešto promenilo. Tako je uspeo da LGBT zajednici objasni da im je saveznik, da je on taj koji je rizikovao najviše kada je “omogućio” Prajd ranijih godina, a u zbilji nikakva se promena nije desila. LGBT zajednica je i dalje diskriminisana, to su osobe koje žive u strahu da bi neko mogao da ih pretuče samo zbog seksualnog opredeljenja, a čak i oni koji ih ne bi tukli “ne odobravaju takav izbor” i veruju da je TO neka vrsta prenosive bolesti, pa je najvažnije svoju decu zaštititi od takvih socijalnih virusa.
Nikakva promena se nije dogodila ni na političkom nivou za ovih 14 godina SNS-a. Promenjeno je ime, promenjen je vođa, ali su način ponašanja i suštinski imperativ ostali isti: pozivanjem na zaštitu nacije, stvoriti uslove za bogaćenje grupe oko vođe do one mere koju vođa dopušta. U takvom pristupu politici, gde je radikalno makijavelistički sve dopušteno, jedan Evroprajd je samo stepenik ka cilju koji je nešto drugo. I to mali stepenik, koji lagano može da se preskoči i da ga se više niko ne seti. Najbolji idu napred, ka normalnoj Srbiji.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
