Vučićevo pumpanje u probušeni balon

Srbija (bez KiM)

28. avgust – 8. septembar 2025.

istraživanje telefonsko, reprezentativni uzorak

ispitanika: 1050

Posle ćemo da ga objašnjavamo, kontekstualizujemo i u izvesnoj meri relativizujemo. Ali osnovni nalaz septembarskog istraživanja, a što se moglo videti i osetiti još u junu i julu, jeste da se režim (privremeno?!) stabilizovao i da se tokom letnjih meseci nije nastavio trend opadanja njegovog rejtinga – nego je čak došlo i do izvesne konsolidacije.

Uostalom, nije vam ni potrebno istraživanje. Ako smo iole realni i iskreni prema sebi, golim okom se može videti opadanje energije i u kvalitativnom i u kvalitativnom smislu, kako na političkom tako i na simboličkom planu. Stoga, kada sam prethodnih meseci govorio kako, još tamo od sredine marta, “ne dinstamo mi njega, nego on već godinama dinsta nas”, to nije bila samo šaljiva aluzija na kulinarske dosetke Jove Bakića, već upozorenje i gorko podsećanje na našu društvenu i političku realnost pod režimom Aleksandra Vučića.

...

Vučićeva ideja sa “ćacilendom” i “studentima koji žele da uče” (zapravo, šačicom mlađih SNS aktivista) bila je bizarna, providna i komična. Baš kao i opsesivna želja da, pošto mu je krenulo sa “studentima”, produkuje i svoje “bajkere”, “veterane” i “traktoriste”. Pa, na kraju i svoje “blokadere protiv blokada”. Ali, malo po malo, korak po korak, on je uspeo da tu bizarnost, kao i gotovo sve ostale “normalizuje”, dok je otpor toj nenormalnosti klizio u neorganizovani bes i postepeno evoluirao u rezignaciju.

Uporedimo samo sadašnju situaciju i atmosferu sa onom od pre šest meseci, kada Vučić i njegovi “lojalisti” širom Srbije bukvalno nisu smeli nos da pomole, a onih par skupova koje su s mukom organizovali u Jagodini, Sremskoj Mitrovici i Beogradu bili su vrlo jadni i imali kontraefekat (zato se od tog formata i odustalo). Nasuprot tome, opozicioni (jer sve što je protiv vlasti jeste opozicija), studentski i građanski protesti odisali su samopouzdanjem, snagom i akcionim jedinstvom – kojih sada nema ili jedva da se mogu naći u forenzičkim tragovima.

U stvari, sem pomenute “normalizacije nenormalnog”, Vučićev najveći uspeh u proteklom polugodišnjem periodu jeste to što je od vizure “pobunjeno društvo protiv režima” uspeo da se dokotrlja do slike (i stvarnosti) podeljenog i “pocepanog” društva. I još, kolateralno (takoreći, “ekstra-bonus”) u velikoj meri uspeo je da protivnicima, umesto sebe i svoje katastrofalne vladavine, u fokus ubaci kontroverzu “opozicija-građani-studenti”.

OD GOTOVOG, VERESIJA

...

To sve ne znači da je “sviran kraj”, niti da je Vučić “pobedio obojenu revoluciju”, jer, za početak, nikakve “obojene revolucije” nije ni bilo. Bilo je samo masovne erupcije gneva koji je pokuljao nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, a naročito nakon početnih bezobraznih reakcija vlasti da se iz te stvari izvuče po principu “ni luk jeo, ni luk mirisao”.

Vučić nije pobedio i zato što se, za razliku od nekih ranijih slučajeva, protest nije ugasio i što ostaje latentna pretnja odnosno mogućnost njegovog ponovnog razgorevanja. A nije pobedio ni zbog toga što mu se, uprkos udarničkom trudu njegovih propagandista da dokažu suprotno, rejting ipak nije vratio na onaj nekadašnji nivo, a da i ne govorimo o “istorijskoj” i “nikad većoj” podršci i sličnim bajkama.

Ali jeste uspeo da se, šahovski rečeno, izvuče iz mata i jednu skoro već izgubljenu partiju prevede u pozicionu igru sa i dalje relativno neizvesnim ishodom. Sad, retroaktivno, možemo razmišljati i o tome da li je ona zimska i martovska pretnja bila zbilja “matna” ili se samo tako činilo. I ukoliko jeste bila ozbiljna, da li to znači da u međuvremenu nisu povlačeni adekvatni i najjači potezi?

...

Nije, dakle, stvar bila samo u “letnjoj pauzi”, “vrućini” i “ispitnim rokovima”, kao što su se tešili odveć entuzijastični analitičari, aktivisti i revolucionari sa društvenih mreža. Ne računajući onaj vidovdanski izuzetak, protesti su nakon martovske kulminacije uglavnom u većoj ili manjoj krizi i opadanju. To je donekle i očekivano, delom zbog prirodnog “zamora materijala”, a delom i zbog i sve očiglednijeg lutanja i konfuzije oko pravca u kojem bi protesti dalje trebalo da idu. Ali čak i ako je fenomen bio očekivan, ne treba pred njim zatvarati oči.

Na ovim stranicama smo već govorili o štetnosti kvazi-motivacionih mantri tipa “Gotov je, samo mu još nisu javili” i sličnih. Dobro je verovati i širiti optimizam. Ali je za opštu stvar loše, čak pogubno, kada se pojavi preveliki raskorak između sve ratobornije “revolucionarne” retorike i sve slabijih i problematičnijih odjeka i učinaka tih objava i proglasa.

KO SU SABORCI, A KO “NEPRIJATELJ”

Lično mislim i da su letošnji incidenti, napadi na SNS prostorije i istrajavanje na totalnoj blokadi fakulteta (za šta više, u tom trenutku, nije bilo većinske podrške ni među profesorima, ni među studentima), ma koliko možda trenutno podizali adrenalin i bili “televizični” za živo izveštavanje, u suštini bili štetni i kontraproduktivni sa stanovišta borbe za smenu režima, jer je Vučić te scene iskoristio da se pred spoljnim faktorima predstavi kao “žrtva” i “faktor stabilnosti”. Znam da je, naravno, moguće i drugačije gledanje na tu stvar, ali nešto svakako mora da se menja jer, sviđalo nam se to ili ne, društvo ne čine samo “ćaciji” i “Če Gevare”.

...

Da li to znači da treba dići ruke od protesta i posvetiti se samo pripremi za izbore, koji će, pre ili kasnije, neminovno doći? Ne. Ne treba, naravno, odustajati od protesta, pored ostalog i kao načina da se do izbora uopšte dođe, kao i da se oni održe u što boljim, ili bar podnošljivim izbornim uslovima. Ali ti protesti bi morali biti demonstracija odlučnosti i snage, kao što su u periodu decembar-mart i bili, a ne slabosti, osipanja i frustracije. Stoga verujem da je umesto svakodnevnih jalovih blokada i haotičnog jurcanja sa policijom potreban reset na mirna i masovna, ali periodična okupljanja, koja bi demonstrirala slogu, odlučnost i istrajnost antirežimskog fronta. Pri čemu taj “front” zbilja mora biti front, ne u vojnom, nego u političko-organizacionom, operativnom i psihološkom smislu. I pre svega drugog, mora definitivno i jasno razlučiti i razgraničiti – ko je “neprijatelj” (tj. protivnik), a ko su saborci i saveznici. Intuitivno, to nam je svima jasno, ali čim se malo zagrebe ispod površine, iskaču skoro sve moguće sumnje i nedoumice u pogledu svega i svakog. Dok na “drugoj” tj. suprotnoj strani tih nedoumica i dilema apsolutno nema – i to je njena, tj. njegova ogromna prednost, čak i nezavisno od inače enormne prednosti u logistici i resursima.

foto: marko dragoslavić / fonet

VIŠE PROTIVNIKA NEGO PRISTALICA REŽIMA

Vlast, naravno, neće biti zadovoljna (a i ne treba da bude) ovim našim nalazima, jer je prema njima i dalje osetno (desetak odsto) više protivnika nego pristalica režima, a i zbog toga što su brojčani pokazatelji njihovog oporavka minimalni i uglavnom u granicama statističke greške. Sem toga, oni, razume se, nikada nisu ni priznavali da su u bilo kakvom problemu ili opadanju, da bi se sada radovali simptomima blagog oporavka.

Uzgred, postoji jedan krajnje neobičan, ali prilično pouzdan indikator koji se može iščitati iz Vučićevih gestova i izjava. Kad je u najgoroj krizi, kad mu se po ulici i pod prozorom valjaju stotine hiljada gnevnih demonstranata, kad se rejting stropoštava, a najbliži saradnici slabo javljaju na telefon, on glumi ludilo i vrišti kako je “jači nego ikad”. A kad cunami prođe, kad se protesti izduvaju, rupe zakrpe, a rejting konsoliduje, onda krene da se prenemaže, femka kako je “sve neizvesno”, kako su “oni jaki, a on slab – ali boriće se” itd. I sada je upravo opet na pragu te druge faze.

...

Doduše, objektivno gledano, sve i jeste neizvesno. I dalje je, kao što rekosmo, više onih koji su protiv, nego za vlast. I dalje, uz sve režimsko “pumpanje”, nema većinske podrške Vučićevim paradnim projektima (sa Ekspom i “nacionalnim stadionom” na čelu). Na kraju krajeva, da je zbilja siguran u svoje brojke i nalaze svojih “nepogrešivih” agencija i fokus grupa, raspisao bi izbore još koliko letos ili u danima koji su pred nama.

BALON JE PROBUŠEN, ALI…

Najzad, dok se ovde opširno bavimo time da li je ili nije vladajući blok porastao za jedan odsto, imamo fenomen “studentske liste” koja je, takoreći, na neviđeno, za dva meseca porasla za 4-5 odsto (a od maja, kada smo je prvi put stavili u ponudu, za čak više od osam procenata), što, čini se, opravdava neobičnu odluku njenih tvoraca da još uvek ne izlaze u javnost sa imenima koja se na njoj nalaze. Nažalost, taj rast je gotovo u potpunosti došao sa konta već opoziciono naklonjenih birača, a ne nauštrb apstinenata ili, eventualno, onih “mekših” prorežimskih – što je bila nada, odnosno opasnost koju je Vučić svojim agresivnim, teatralnim i za naše oči često apsurdnim i tragikomičnim nastupima i akcijama (od “ćacilenda” do ovih aktuelnih “protesta protiv blokada”) u velikoj meri sanirao i zapušio. (Da i ne govorimo o tome što podrška studentskim protestima i akcijama nema više ni približno onu plebiscitarnost kao u trrenucima kad je pokret bio na svom vrhuncu.)

...

Da zaključimo sa dve podjednako tačne, ali vrlo različito zvučeće konstatacije. Pod jedan, “nas” je ipak više. Pod dva, tačno, ali sa sve studentima (međusobno vrlo raznobojnim), levom i desnom opozicijom, proevropljanima i probriksovcima, suverenistima pravim i lažnim, onima koji su “protiv vlasti, ali još uvek ne znaju za koga”, Nestorovićem i “nebeskim letačima” svih boja – što je družina koju ni sam Bog ne bi mogao (a ne bi ni trebalo) da sastavi u jednu celinu. A pošto to, kad stavite jedno pored drugog, realno govoreći, baš i ne deluje previše optimistički, evo, na kraju, i jednog zbilja ohrabrujućeg momenta.

U proteklih 5-6 meseci, protivnici režima su napravili skoro sve moguće greške, dok je Vučić u vatru ubacio i spalio doslovno sve moguće i nemoguće karte i adute – represiju, ucene, kazne, pojeftinjenja, povišice, legalizaciju, vojnu paradu, Putina, Sija, Dodika, Ursulu i Rubija – i uspeo je samo da koliko-toliko zaustavi ili uspori osipanje.

Hoću reći, rejtinzi mogu ići i malo gore i dole, ali taj balon jeste definitivno probušen i drži se samo uz neprestano i sve veće upumpavanje novog vazduha, energije i resursa – koji ni na toj strani ipak nisu neograničeni.

Autor je glavni urednik NSPM

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!