Vršnjaci

Onomad, kad smo na TV-u, dan i noć, pratili direktan prenos događaja sa kojim se, obrni-okreni, simbolički završio jedan deo našeg zajedničkog života, smoren od nametnutog pitanja šta će prevagnuti, ushićenje ili uhićenje, počeo sam nasumce da menjam kanale. Svuda je bilo isto, svi su se bavili velikim finalom, poentom jedne duge i naporne priče koja će kroz nekoliko sati postati istorija.

Najzad, već utrnulog palca, i otanjenog strpljenja, u rano popodne narednog dana naletim na snimak skorijeg koncerta Rolingstonsa, čini mi se iz Majamija. I onda sasvim nehotično, bez imalo cinizma, koji, uostalom, u ovoj i svim drugim sličnim prilikama smatram sasvim neumesnim, uporedim te dve priče. Mik Džeger je, ako se ne varam, vršnjak ovdašnjeg ex-predsednika. Pomislim nešto, gledajući ta dva umalo šezdesetogodišnjaka koji su produkti i oličenje dva različita civilizacijska, ideološka i kulturna modela, na kakve se sve beskrajno različite načine može provesti ili protraćiti jedan iz ovih ili onih razloga povlašćen ljudski život, sirotinja raja koja globa davati ne može nije predmet ove analogije. Stonsi prže bolje nego ikada ranije, Čarli Vots je izgleda konačno naučio da lupa bubnjeve (kao da je to u slučaju datog benda ikada bilo naročito važno), novi basista Darel Džons, koga sam u Beogradu gledao sa Majlsom Dejvisom, apsolutni je šampion u proizvodnji guste ritmičke podloge (ne staje ni sekundu), tako da ona dvojica prangijatora (Ričard i Vud) mogu da čangrljaju i prčkaju do mile volje. Džeger je u standardno dobroj formi i još boljoj kondiciji, a kako i ne bi bio kad punih 40 godina upražnjava koncertni fitness. Mora da su mu u tom tempu godine minule strahovito brzo. Ovde su, gledane sa stanovišta proizvodnje bede, proticale sporo, kao da smo živeli na drugoj planeti. Ko zna, možda i jesmo. Sredinom 80-ih, kada je pank od pobune postao zabava, činilo mi se da su Stonsi nekim čudom preživeli mastodonti, 90-ih sam prijatelju koji me zvao da ih vidimo u Budimpešti rekao da mi se ne slušaju metuzalemi, a i kog đavola da kvarim mladalačka uverenja, ništa tužnije nego kada gledate karikature junaka sopstvene mladosti. Danas mi se čini da su kamenice tek počele da se kotrljaju, što rekao Miroslav Ilić.

A ovde? Pa, možda bi se moglo reći da su ovdašnji lideri kojekakvih političkih bendova, uključujući, naravno, i vršnjaka Mika Džegera, uglavnom pevali na TV play back, zbilja bi se to moglo reći, samo da nije bilo topovskih kanonada. Neko je godinama pevao „Satisfaction“, šireći dobro raspoloženje širom sveta, a neko je do zadovoljenja sopstvenog ega dolazio maltretiranjem stanovništa svoje i okolnih država, bez ikakve vizije i bez ikakvog stvarnog razloga. Sad, što su mu u tome zdušno pomagali ostali „pjevači političkog zbora“, da malo modifikujem naslov jedne knjige Lorensa Darela, sve odreda antisluhisti, ratni trubači i poklonici ratnog fitness-a, od koga se, začudo, čovek enormno goji (vidite im slike), više je nego slaba uteha. Krvave gluposti i politička falširanja drugih ne amnestiraju slična solistička isticanja „na ovim prostorima“ (termin je Zorana Lilića), gde su se polit-bendovi, koliko vidim, razišli kao rakova deca, i sada su u toku „nove audicije“ za glavne i prateće „vokale“, „bubnjare“, „basiste“ i sve drugo što spada u tu priču.

Naravno, nijednog trenutka nisam poželeo da ovdašnji predsednici nužno znaju da sviraju saksofon, ali malo više dobrih vibracija, više vedrine i, zašto da ne, više šarma, više neozbiljnosti (one prave, relaksirajuće, vitalne neozbiljnosti) ne bi trebalo da nedostaje i u opisu predsedničkog radnog mesta. Ali saksofon, to nikako. Ne samo zbog neprijatnih asocijacija, mada, ruku na srce, ipak najviše zbog njih. Što reče moja prijateljica Ivana Dimić, ako se svet mesecima bavio medijski besprekorno režiranom aferom da li je gospodin bivši američki predsednik bludno grešio sa svojim nižim, nisko spuštenim osobljem, onda smo i mi mogli da podnesemo dan i noć jednog ne baš sjajno realizovanog scenarija hapšenja ovdašnjeg ex-predsednika. Taj scenario je, uprkos traljavosti ove ili one vrste, postigao intenzitet uzbudljive TV drame.

A kako će koji čovek (s)provesti sopstveni život, pre nego što ga sprovedu u zvezdane visine ili u zatvor, to zavisi od mnogih faktora. Recimo, i od lične sklonosti prema kulturi, prema umetnosti. Pa zatim od sposobnosti i umeća da budete neozbiljni, na pravi, relaksirajući opušten, šarmantan način. Nikada nisam video Slobodana Miloševića da se smeje. Sve diktature su smrtno ozbiljne; u državi u kojoj vlada struktura saraja smeh je greh. Ne sećam se da je ex-predsednik bilo kada otišao u pozorište, na derbi ili na koncert. Sve što je činio, činio je sa turobnom ozbiljnošću. Razumljivo, brinule su ga teške brige sudbine nacije, rata, vlasti, ekonomije, spoljašnje izolacije, unutrašnje neomiljenosti. Godinama je odolevao „silama mraka i bezumlja“. U takvom životu nije bilo mesta za razbibrigu i za smeh, ni za ono nadiranje vitalističkog adrenalina koje osetite svaki put kada „do daske“ odvrnete vaš kućni muzički uređaj dok sviraju Stonsi ili Partibrejkerski, po cenu „zahlađenja odnosa sa susedima“. Smem li da kažem da nam je bilo onako kako nam je bilo zato što vlast (i simbol njene neograničene moći) nisu razumeli šta je smeh, niti su marili za ludu umetnost. Sjetite se bivšeg Velikog diktatora, on je bar volio sve što vole ml(j)adi. Posle njegove smrti, procvetao je rokendrol.

Za bivši režim umetnost kao da nije postojala. I to joj se, na kraju, obilo o glavu. Nadam se da „ovi novi“ razumeju o čemu govorim. Bez umetnosti, sahnu sve socijalne energije. Podsetiću vas, mada nije bilo davno. Uzmimo na primer pisce: poverovali su da su politički važni (što je zabluda prvog reda), vlast ih je u to ubeđivala i koristila ih je kao glasnogovornike svojih suludih ideja. Režim je u kulturi plaćao samo svoje ljude i ponekad one koji su mu, skloni korupciji (u bednim vremenima svemu je pala cena), na ovaj ili onaj način mogli koristiti. Režim je, dalje, napravio svoju „kulturnu“ infrastrukturu, ponovo uveo partijske i ideološke kriterijume (slično je važilo i u opoziciji), favorizovao svoja izdavačka preduzeća, svoje slikare, svoje pozorišne reditelje, svoje pisce i svoje nagrade. Ministri su sami sebi otkupljivali knjige u ime ministarstava u kojima su ministrovali. O prevodima da i ne govorimo, smešno je i tužno… I tako bih mogao nabrajati u nedogled.

Zato, za novi početak, treba pod hitno dovesti Rolingstonse u Beograd. Nemojte se igrati sa narodnim strpljenjem, velim vam, obavezno treba dovesti Stonse. Ukoliko je zaista bude, ovoga puta sigurno neću propustiti takvu priliku.