Vrhunac nezaposlenosti tek sledi

Prema privremenim statističkim podacima, u Srbiji je u maju bilo 1.800.676 zaposlenih. U evidenciji Zavoda za tržište rada je 951.270 imena, a 540.228 prvi put traži zaposlenje. U odnosu na maj prošle godine, zvanično registrovana nezaposlenost povećana je za 16 odsto, s daljom tendencijom rasta.

„U početku svake tranzicije prisutni su negativni trendovi u oblasti zapošljavanja, pre svega zbog promene privredne strukture. Stopa nezaposlenosti koja je sada prisutna govori da se reforme zahuktavaju. Restrukturiranje privrede će, nažalost, i dalje uticati na rast stope nezaposlenosti“, objasnio je na početku razgovora za „Vreme“ Svetozar Krstić, direktor Republičkog zavoda za tržište rada. „Kad budemo dostigli vrhunac nezaposlenosti, a on se očekuje za godinu do godinu i po, moći ćemo da kažemo i da je tranzicija dostigla zenit i da dolaze bolji dani, pa i u oblasti zapošljavanja.“

„VREME„: Trenutna stopa nezaposlenosti je dostigla, pa i prestigla 30 odsto radno sposobnih. Šta znači „vrhunac nezaposlenosti„?

SVETOZAR KRSTIĆ: Ako bi se primenjivao metod izračunavanja stope nezaposlenosti kao u Evropi, taj procenat bi bio niži. U Nemačkoj, recimo, one koji posao nemaju, ali ga i ne traže aktivno, uopšte ne broje. Kod nas, naime, jedan deo nezaposlenih je u evidenciji više zbog nekih socijalnih prava koja se tako ostvaruju nego što zaista žele da rade. Naša iskustva govore da je reč, otprilike, o trećini zvanično evidentiranih. Doslednom primenom novih zakonskih rešenja oni se, verovatno, više neće voditi kao nezaposleni. S druge strane, opet je u pitanju procena, između 300.000 i 600.000 zaposlenih su, po do sada važećim merilima, višak – idu na posao, ali ne rade i ne primaju platu. Kada se višak u privredi doda na broj zaista nezaposlenih, dobija se stopa malo viša od 30 odsto nezaposlenih, računato po metodologiji koja se primenjuje u razvijenim zemljama. Milion nezaposlenih je broj na koji moramo da računamo i za očekivati je da taj vrhunac bude dostignut krajem 2005, kada bi nezaposleno moglo biti 35 odsto aktivnog stanovništva.

Šta znači „aktivno traženje posla“ i kako se ustanovljava ko jeste, a ko nije aktivan?

Suština je u promenama navika i stereotipa kad je reč o traženju posla. Uvreženo je mišljenje da je „prijavljivanje na biro“ sve što nezaposleni treba da uradi i da na posao „čeka“, a da će sve ostalo neko drugi za njega obaviti pa i naći mu odgovarajući posao. Pri tom je vreme provedeno u „čekanju“ posla bilo najvažniji kriterijum pri zapošljavanju a ne na primer to koji kandidat je kvalitetniji ili ima li uopšte volje da radi… Vremena su se promenila. Sada više niko ne može da naredi poslodavcu da nekoga zasposli, po bilo kom kriterijumu, i to više nije sporno: svi su shvatili da je poslodavac slobodan u odabiru radnika. Poslodavac, sledstveno toj slobodi, nije više ni obavezan da javno oglašava potrebu za radnicima. Suštinska razlika između nekad i sad jeste da nezaposleni moraju biti aktivni činioci u traganju za poslom: ako žele da rade, moraju da se nude, jer na tržištu rada deluje klasičan princip ponude i tražnje. Kako je ponuda manja od tražnje, radna snaga je jeftinija a poslodavci utoliko slobodniji da čine izbor, da primaju radnike na određeno vreme, pa i na crno. Kad je egzistencija ugrožena, prihvataju se uslovi koji u redovnim okolnostima ne bi bili prihvaćeni. Sve to čini neki nov ambijent na tržištu rada u kome je nezaposleni ključni akter. Novi zakon o zapošljavanju podrazumeva da je onaj ko nema posao spreman i da ga traži i da to potvrdi potpisom na ugovoru sa Zavodom. Taj ugovor obavezuje Nacionalnu službu za zapošljavanje, kako će se Zavod za tržište rada ubuduće zvati, da radi svoj posao, ali obavezuje i nezaposlenog da u tome aktivno učestvuje. Kad to budemo dosledno sprovodili, u dobroj meri očistićemo i ovu evidenciju, pa će u njoj biti samo oni koji žele da rade a trenutno nemaju zaposlenje.

Šta je konkretno posao Zavoda, odnosno Agencije?

Zavod za tržište rada je posrednik između poslodavaca i onih koji posao traže: prikuplja, obrađuje podatke i servisira poslodavce koji preko Zavoda oglašavaju potrebe za radnicima. Zavod kao dodatnu uslugu poslodavcima obavlja testiranje i selekciju kandidata a, ako je potrebno, obavlja i prethodnu obuku potencijalnih radnika.

To je dobro za poslodavce, a šta je s nezaposlenima?

Prvo što činimo je da one koji traže posao naučimo kako se to radi, i to kroz obuke za aktivno traženje posla koje se redovno organizuju u svim filijalama Zavoda u zemlji. U tim filijalama može se naučiti na primer kako se piše CV, kako se priprema za razgovor a kako za testiranje, ili šta obući za tu priliku… Ova obuka traje dan-dva i namenjena je prevashodno novim generacijama koje su tek završile školovanje. Kod nas, nažalost, na evidenciji ima dosta onih koji godinama ne uspevaju da nađu posao, ima ih i sa „stažom“ dužim od decenije. I za njih postoji obuka za aktivno traženje posla, ali ona traje duže i podrazumeva razgovore, razna testiranja, formiranja grupa i resocijalizaciju jer, posle toliko vremena provedenog u čekanju posla, nezaposleni se zatvaraju u sebe i gube volju da bilo šta učine da promene svoju situaciju. Kroz obuku oni se ohrabruju da se aktivno angažuju u rešavanju svog problema.

Tako se stiglo do sajmova zapošljavanja?

S obzirom na to da tržište rada postoji i da na njemu vladaju tržišni zakoni, ideja je bila da se obezbedi neposredan kontakt između poslodavaca i nezaposlenih. Sam početak je bio težak: nekima je bilo neprijatno da direktno daju ponudu, teško im je bilo izgovoriti: „Ja sam taj i taj, tražim posao, završio sam tu i tu školu“, da bi predstavio sebe. Verovatno su se smatrali povređenim, manje vrednim, ali mislim da smo to prevazišli. Strah i osećanje stida, koji su se sigurno javljali, prevladani su i danas je to jedna od naših aktivnosti koja ima najbolje rezultate. Zavod za tržište rada je samo medijator susreta koji ima podjednaku odgovornost i prema nezaposlenima i prema poslodavcima, koji se, takođe, nude na sajmovima. Jer, pored velike nezaposlenosti postoji i velika tražnja za radnicima.

To ne zvuči baš logično.

Ima logike. Kad pitate prosečnog nezaposlenog Srbina sa školom šta bi radio, najčešći odgovor je da bi radio kao „portir“ jer ne bi imao baš mnogo posla, telefon mu je pri ruci, može da gleda televiziju, pištolj mu je o boku i veći deo radnog vremena presedi. Kako ne mogu svi da budu portiri, ne mogu svi da rade u NIS-u ili Jugopetrolu, fakultetima ili državnim ustanovama, mnogo je i nezaposlenih. S druge strane, mnoga preduzeća koja kako-tako funkcionišu, ali se radi mada plate nisu velike, kubure s nedostatkom radne snage iako imaju perspektivu da opstanu. Takva preduzeća se predstavljaju na sajmovima i njihovi menadžeri ubeđuju ljude da se kod njih zaposle. Takav je bio slučaj, recimo, s Industrijom motora iz Rakovice, koja je imala stalno otvoren konkurs za pripravnike na koji se niko nije javljao. Ubuduće će više prostora biti posvećeno upravo predstavljanju poslodavaca. Da bi se kontakt poslodavac–nezaposleni ostvarivao i na druge načine, pokrenut je specijalizovani časopis „Poslovi“ o aktivnostima samog Zavoda, mogućnostima koje pruža zainteresovanima i s besplatnim oglasima poslodavaca i nezaposlenih. U planu su i televizijske emisije koje će se baviti ovom tematikom. Moramo podjednako voditi računa i o poslodavcima i o nezaposlenima.

Čime su poslodavci motivisani da bi preko Zavoda zapošljavali radnike?

Poslodavci će biti motivisani tek kada se uvere da Zavod radi to što radi sa dobrom verom: sada su u strahu da ćemo im poslati nekog ko najduže čeka, a ne nekog ko je najbolji izbor. Zato se trudimo da savetodavci dobro poznaju nezaposlene koji su na njih upućeni: njihove sposobnosti, socijalni status, motivisanost za rad… Kada se budu uverili u naše kriterijume, siguran sam da će se sve više obraćati.

Pored toga što ste direktor ovog Zavoda, vi ste i poslodavac. Da li se i vi obraćate Zavodu za tržište rada kad su vam potrebni radnici?

Moje prethodno iskustvo sa Zavodom bilo je loše. Sticajem okolnosti, nekoliko meseci pre nego što sam došao na mesto direktora Zavoda, mom preduzeću su bili potrebni tehnolozi. Obratili smo se Zavodu da nam da listu od 10-15 imena da bi se obavio razgovor i napravio odabir. To je potrajalo više od mesec dana bez rezultata. Dok smo čekali da u Zavodu naprave listu kandidata, obratili smo se omladinskoj zadruzi, s kojom smo se inače nalazili na istom spratu kao zakupci poslovnog prostora. Odmah smo dobili listu sa osam kandidata od kojih je dvoje dobilo posao. Sada kada znam šta sve Zavod može da uradi za poslodavca, sigurno bih se, uprkos lošem iskustvu, obratio na ovu adresu.

Ko bi, po vama, sada bio u prednosti po brzini reagovanja: Zavod ili omladinska zadruga?

Bojim se da još nismo dostigli njihovu efikasnost. Naša je prednost u pružanju usluga poslodavcima o kojima sam već govorio, samo što su oni o tome još nedovoljno informisani.