Vreme na izmaku

Ambasador Nemačke Andreas Cobel u Beogradu je tek nešto više od pola godine, ali ga za region vezuje poduže diplomatsko iskustvo. U jeku ratova bio je zadužen za odnose sa javnošću na Međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji jer je 1993. bio u UN-u u Ženevi. Kao član Radne grupe Evropske komisije radio je na Kosovu 1999–2000, a kasnije je bio i generalni sekretar Evropske agencije za rekonstrukciju. Sa ambasadorom smo razgovarali o evropskoj budućnosti Srbije i Crne Gore, Kosovu i preprekama za brži ekonomski razvoj.

„VREME„: Približavaju se izbori u Nemačkoj, i procene kažu da bi Angela Merkel, lider konzervativaca, mogla ozbiljno da ugrozi kancelara Šredera. Ona nije poznata kao veliki zagovornik proširenja, ne krije svoju averziju prema ideji da se Turska priključi EU–u. S druge strane, referendumi u Francuskoj i Holandiji i propali samit EU–a u Luksemburgu takođe otkrivaju da je Evropom donekle zavladao zamor od proširenja, pa se i ovde javljaju strahovi da nas EU zapravo neće. Hoće li eventualna promena vlasti u Berlinu uticati na proces pridruživanja našeg regiona?

COBEL: Opozicioni kandidat na izborima jasno je rekla da će dosadašnji zaključci EU-a biti poštovani, što znači da će pregovori s Turskom početi kako je dogovoreno, kada se ispune uslovi. No, kada je o Zapadnom Balkanu reč, još je na samitu u Solunu 2003. EU pružila regionu jasnu perspektivu o članstvu. Ne verujem da će bilo koja politička snaga u Nemačkoj to dovoditi u pitanje. Istina je da je u EU-u zavladao izvestan zamor od proširenja, ali je takođe jasno da je pomoć zemljama Zapadnog Balkana u procesu evroatlantskih integracija od izutenog značaja za proces reformi i tranzicije, i siguran sam da to nijedna politička snaga neće osporavati. Činjenica je da je nakon referenduma u Francuskoj i Holandiji u EU-u oživela debata o budućnosti EU-a, i ja mislim da je ovo promišljanje veoma korisno i da je možda trebalo i ranije da počne. Debata se vodi oko toga da li pokušavamo da dođemo do većeg političkog jedinstva ili do veće zone slobodne trgovine. Zagovornici ove, poslednje ideje smatraju da države članice treba da zadrže pravo odlučivanja po brojnim pitanjima za koja smatraju da su od nacionalnog interesa, i da institucije EU-a treba više da budu svedene na neke osnovne funkcije. Države koje su sklone ovakvoj viziji istovremeno su i glasniji zagovornici novih proširenja. Ovo ne važi za zemlje Zapadnog Balkana o čijem članstvu već postoji konsenzus. Zbog toga je sada mnogo važnije da se usredsredimo na proces pristupanja Srbije i Crne Gore, i SR Nemačka je već sada spremna da intenzivira svoju podršku u tom pravcu.

Ipak, Srbija i Crna Gora ne liče na ostale zemlje u tranziciji, one su, pored ekonomskih i socijalnih, ophrvane i brojnim političkim problemima, netipičnim za druge zemlje koje su prošle put ka EU–u… Do koje mere vi imate razumevanja za ove specifičnosti?

Ovde vlada snažno osnovno opredeljenje za EU, ali je ono i dalje prilično apstraktno. Kada pitate građane kako proces integracija konkretno treba da izgleda, šta treba preduzeti, a šta izmeniti, onda dolazimo do prilično nejasnih predstava. To je najviše zbog toga što politički problemi ove zemlje – rasprave o saradnji sa Tribunalom u Hagu, o Kosovu, o budućnosti državne zajednice – odvlače pažnju sa procesa evropskih integracija. Zato postoji opasnost da populisti i šovinisti u ovoj zemlji iskoriste takvu okolnost, čega politički vrh ove zemlje mora da bude svestan. Oni treba da ubede građane da je to put i da ih pripreme za taj poduhvat. Zbog toga moraju da ubrzaju reforme. Građane treba pripremiti da prihvate evropsko zakonodavstvo. A da bi se to dogodilo, neophodno je reformisati državnu upravu, izmeniti zakone, pa nekim delom i mentalitet… Vlasti bi zato trebalo hrabrije da krenu u tom pravcu, a međunarodna zajednica, uključujući i moju zemlju, u tome im pomaže. SR Nemačka je najveći pojedinačni donator, za poslednjih pet godina odvojili smo preko 400 miliona evra pomoći, pre svega za obnovu infrastrukture, jer bez toga nema uslova za ekonomski napredak. Tu pre svega mislim na obnavljanje energetske infrastrukture i ulaganje u vodosnabdevanje, prema tome, pomoć nije apstraktna, već opipljiva. Pomagali smo reforme u pravosuđu, u policiji, razvoj malih i srednjih preduzeća… U ovu pomoć nije uračunata pomoć nemačkih poreskih obveznika kroz Evropsku agenciju za rekonstrukciju, kao ni otpis dugova, što iznosi nekoliko stotina miliona evra. Prema tome, reč je o obimnoj pomoći, a podsetiću da Nemačka nije jedina koja ulaže u vašu zemlju na ovaj način. Na taj način vašoj zemlji pomažemo na putu ka EU-u. Očekujemo da će na jesen početi pregovori o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i priključenju i da će oni, nadam se, biti okončani već sredinom naredne godine i da će Sporazum biti potpisan.

To je optimističan scenario…

Da, to je optimističan scenario, jer i dalje vidim dve velike prepreke. Prva je vezana za funkcionisanje državne zajednice. Iskreno se nadam da će se Crna Gora usredsrediti na proces kako bi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju što pre bio zaključen i da neće oklevati do eventualnog održavanja referenduma. Najgore što može da se desi jeste da Srbija pregovara punim tempom, a da Crna Gora, koja je deo procesa, iako je na svom koloseku, odugovlači. Zbog toga bi ceo proces bio ugrožen, što bi veoma pogodilo kako Srbiju tako i Crnu Goru.

Drugo, ja prosto ne mogu da zamislim da će se sve zemlje EU-a, njih 25, jednoglasno složiti da sa Srbijom i Crnom Gorom potpišu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a da poglavlje o saradnji sa Tribunalom u Hagu nije u potpunosti zatvoreno. Ukratko, Mladić i ostali moraju da se nađu u Hagu što je pre moguće.

Međutim, naši zvaničnici često ističu spremnost da uhapse sve haške optuženike koji se dobrovoljno ne predaju, a istovremeno ponavljaju da ne znaju gde se Mladić nalazi. Nedavno je obeležena desetogodšnjica masakra u Srebrenici, mnogi su se nadali da je to dobra prilika da vlasti dokažu svoju spremnost. Da li vam onda njihova spremnost deluje ubedljivo, i postoji li rok kada će strpljenje da se istanji?

Ne mislim da stalno treba nametati neke nove rokove. Međutim, činjenica je da se od aprila na tom planu ništa novo nije dogodilo. Niko se nije predao niti je iko predat Tribunalu. To ide naruku pristalicama nametanja rokova, jer oni misle da se ovde stvari pomeraju s mrtve tačke jedino uslovljavanjem i određivanjem rokova. I dalje mislim da uslovljavanje i pritisci nisu jedini način da se vlasti ove zemlje ubede da treba da sarađuju i ispunjavaju svoje međunarodne obaveze i iskreno se nadam da će način koji je ova vlada odabrala za rešavanje ovih problema vrlo uskoro uroditi plodom.

Sramota je da su deset godina od masakra u Srebrenici optuženi za ovaj zločin i dalje na slobodi. I kada pogledam čitavu raspravu koja se nedavno vodila ovde o Srebrenici, nisam ubeđen da su ovdašnje vlasti svesne da je vreme na izmaku. Čini mi se da je samo predsednik Tadić svestan da ne može biti ekonomskog napretka i stabilnosti demokratije ukoliko se ovo poglavlje ne zatvori što pre. Moram da priznam da sam pomalo razočaran što Skupština nije jasno i glasno izglasala rezoluciju kojom se ovaj zločin nedvosmisleno osuđuje, i što većina političara ćuti o ovoj temi, ili u najboljem slučaju zločine koje su počinili Srbi pokušavaju da dovedu u vezu sa zločinima počinjenim nad Srbima. I tu bih se složio sa ministrom odbrane Prvoslavom Davinićem, koji je rekao da nered prvo treba pospremiti u sopstvenom dvorištu pre nego što upremo prst u druge.

Niko ne spori da su i Srbi stradali, ali najpre treba da se suočite sa zločinima koji su počinjeni u vaše ime, bilo da su ih počinili Srbi odavde ili bosanski Srbi. To je prvi korak koji se mora učiniti pre nego što očekujete isto od ostalih zemalja u regionu. Kao Nemac, znam o čemu govorim.

Zato kažem da je šteta što je, sa izuzetkom predsednika Tadića, propuštena prilika da se povodom obeležavanja desetogišnjice zločina u Srebrenici pokrene mnogo šira rasprava na ovu temu i da se društvo ozbiljnije uhvati s njom u koštac. Možda treba da prođe još vremena, ali vreme je na izmaku. Ipak, čini mi se da je u Srbiji i Crnoj Gori sve više onih koji smatraju da je bolja saradnja sa Haškim tribunalom neophodna. Sada je većina građana više zainteresovana da se na tu temu stavi tačka nego da se štite kukavice, navodni heroji, koji ne žele ni na sudu da se pojave.

Pomenuli ste i Kosovo kao temu koja odvlači pažnju vlasti sa reformi. S druge strane, nisu retke spekulacije o tome da će Srbija bez Kosova lakše ući u EU. Vi ste kao diplomata imali neposredno iskustvo na Kosovu posle sukoba, a i nedavno ste tamo boravili. Kako vidite vezu između rešavanja pitanja Kosova i budućnosti Srbije u EU–u?

Najpre, ne postoji nikakav unapred spreman dogovor u tom smislu. Pitanje Kosova mora se rešiti međunarodnim pregovorima u kojima učestvuju i Priština i Beograd. Pregovori će, po svoj prilici, biti teški, ali će na kraju iz njih proisteći kompromisno rešenje. Jedina veza sa EU-om jeste ta da evropska perspektiva i za Beograd i za Prištinu treba da posluži kao snažan pokretač demokratizacije društava. I to ne da bi se udovoljilo međunarodnoj zajednici, već za dobrobit tih društava. Jer, bez demokratizacije Kosova neće biti ni političkog rešenja koje priželjkuje albansko rukovodstvo, bez demokratizacije Srbije i Crne Gore ovde ne može biti transformacije društva i političke stabilnosti, a bez političke stabilnosti nema ekonomskog napretka koji je preko potreban i ovoj zemlji.

S kakvim ste se utiscima vratili s Kosova, kako poredite sadašnje stanje s onim kada ste tamo radili?

Najviše me brine što proces decentralizacije veoma sporo napreduje, skoro da se ništa nije pomerilo s mrtve tačke od aprila, kada su politički direktori ministarstava spoljnih poslova članica Kontakt grupe boravili u regionu. Rukovodstvo kosovskih Albanaca snosi najveću odgovornost što napretka nema. Imam utisak da oni misle da je odluka o početku razgovora o statusu već doneta i da zato mogu mirno da sede skrštenih ruku. U takvoj računici mogli bi se izuzetno prevariti. Procena ispunjavanja standarda je u toku, i mislim da je napredak u decentralizaciji tu od izuzetnog značaja. Moram da dodam da nisam siguran da UNMIK čini dovoljno kako bi ubedio albansko rukovodstvo da preduzme neophodne korake. Ako napredak ne bude vidljiv već u narednim nedeljama, moglo bi doći do neprijatnog iznenađenja za kosovske Albance.

S druge strane, čini mi se da vlasti u Beogradu prave taktičku grešku što blokiraju učešće kosovskih Srba u privremenim institucijama vlasti. To samo ide naruku tvrdokornijim političkim snagama Albanaca na Kosovu koji kažu – Beograd ne sarađuje, ne moramo ni mi. Šta bi se desilo kada bi kosovski Srbi učestvovali u institucijama vlasti? U najboljem slučaju mogli bi da utiču na odluke koje se tamo donose, a u najgorem – ne bi imali uticaja, tj. ništa se ne bi desilo. Ali, tada bi bilo jasno da privremene institucije nemaju legitimitet. Zbog toga mislim da kosovski Srbi nemaju šta da izgube. Mislim da vlasti ovde u Beogradu greše kada kažu da ne žele da kosovski Srbi daju legitimetet tamošnjim institucijama. Ili prihvatate priliku da utičete na odluke ili će se ispostaviti da takve institucije nisu u stanju da brinu o interesima manjina, ako vaše predloge većina ignoriše.

Čini se da međunarodna zajednica nije jedina kada pokušava da ubedi Beograd da ohrabri srpske političare na Kosovu da pristupe institucijama. I lideri kosovskih Srba koji su na izborima učestvovali često naglašavaju da je to i u njihovom interesu, ali se ipak libe dok s takvom odlukom ne bude saglasan i politički vrh u Beogradu. Kako vi gledate na ta razmimoilaženja?

Ovdašnje političke igre odražavaju se i na Kosovo i mislim da to nije mudro. Imam utisak da se ovdašnji političari snebivaju da se konstruktivno uključe u rešavanje tamošnjih problema iz straha da ih radikalne snage u ovoj zemlji, koje nisu zanemarljive, ne optuže za izdaju ili manjak patriotizma. Po mojoj proceni, to samo otkriva njihovu slabost a ne mudrost. Ako vlasti ovde zaista žele da obuzdaju radikalne elemente, onda je jedini način da unapred i hrabro zastupaju kontraargumente. Udovoljavanjem samo zbunjuju javno mnjenje, što ojačava poziciju nacionalista i radikala.

Ipak, sigurno ste uočili izvesne promene od kada ste službovali na Kosovu, prošlo je šest godina od sukoba? Ima li ikakvog napretka?

Do nedavne posete nisam bio na Kosovu čitave tri godine i moram da kažem da sam očekivao veći napredak u političkom smislu. Izvesnog napretka ima u ekonomiji, posebno u poljoprivredi, trgovina je takođe mnogo življa, video sam više prodavnica, ali to ni izbliza nije dovoljno za privredni rast. On se može pokrenuti samo uz političku stabilnost, a ona još nije ostvarena. Događaji od marta prošle godine unazadili su prilike na Kosovu. KFOR je sada mnogo spremniji i dobio sam uverenja da se nasilje kakvo smo videli prošlog marta neće ponoviti. A bezbednost je osnovni preduslov stabilnosti i napretka, zaštite manjina i povratka raseljenih.

Bez obzira na to, da li vas brine činjenica da su oči na Kosovu manje uprte u EU, a više u SAD? Tamo postoji Klintonov bulevar i Statua slobode na vrhu jednog hotela, ne vidimo Briselsku ulicu ili Solanin sokak?

Ubeđen sam da građani Kosova vrlo dobro znaju koliko duguju i EU-u. S druge strane, Kontakt grupa, koju pored moje zemlje čine još i Italija, Velika Britanija, Francuska i Rusija, veoma je jedinstvena u svom stavu: Čim se budu stvorili uslovi, pregovori o statusu mogu početi. Rezultat pregovora je otvoren. Okvir predstavljaju takozvana „4 ne“: nema povratka na stanje pre 1999, neprihvatljiva je podela Kosova, neprihvatljivo je priključenje nekoj susednoj državi ili regionu i, četvrto, nema brze i potpune nezavisnosti. Čak i sami Albanci na Kosovu koji se zalažu za nezavisnost ne žele da vide leđa mirovnim snagama…

Da se vratimo ekonomskim temama. Nemačka je naš najveći trgovinski partner, pa ipak, ne vidimo da se strane investicije slivaju u zemlju, a svi znamo da bez njih ne možemo da pokrenemo privredu, niti da uhvatimo korak s evropskim standardima i da našu privredu učinimo konkuretnijom. Gde vidite prepreke za veći priliv stranih investicija?

Stranim investicijama ne može se dirigovati, o tome odlučuju investitori koji razmatraju različite opcije. Oni se odlučuju da investiraju tamo gde je investiciona klima pogodna, a ovde ni politička stabilnost ni reforme još nisu stvorile pogodne uslove za rast investicija. Još nisu otklonjene sve prepreke nasleđene od prethodnog režima, reforme u zakonodavstvu nisu otišle dovoljno daleko, posebno u oblasti zemljišnih poseda… Zbog toga firme i dalje oklevaju da ovde investiraju. To je opšta ocena.

Vi ste u pravu kada kažete da je Nemačka najveći trgovinski partner vaše zemlje, ali slika je, dugoročno gledano, manje lepa jer postoji velik trgovinski deficit. Prema tome, moramo da pojačamo izvozne kapacitete vaše zemlje, a to se može postići investicijama. Doduše, investicije naših kompanija mnogo su veće nego što se na prvi pogled čini, jer su nemačke kompanije u poslednjih nekoliko godina ovde uložile oko 250 miliona evra. Nisu se sve te investicije slile odmah nakon demokratskih promena, kada je na čelu Vlade bio Zoran Đinđić, mlad i harizmatičan lider koga su za Nemačku vezivale i snažne emocije jer je tamo proveo nekoliko godina koje su veoma uticale na njegov život.

Gledano unatrag, utisak je da je ekonomska dinamika između dve zemlje bila snažnija dok je Đinđić bio na vlasti. Ima li istine u tome?

Odnose između Srbije i Nemačke ne bih svodio na jednu ličnost, na Zorana Đinđića, takve tvrdnje su sigurno preterane. Ali, tačno je da su njegovo nemačko iskustvo i veoma pozitivna atmosfera nakon demokratskih promena u ovoj zemlji nesumnjivo uticali da se ekonomski odnosi osnaže i ubrzaju. No, nakon njegovog ubistva Srbija je izgubila dve godine, ne samo u političkom nego i u ekonomskom smislu. Ipak, nemačke kompanije nastavile su ovde da investiraju i nakon njegovog ubistva, da podsetim samo na Metro koji je jedan od naših najvećih investitora u Srbiji, ili na Xela u Kolubari. Uz to, moram da podsetim na investicije koje potiču od podružnica naših kompanija u Austriji, kao što je, na primer, Siemens. Prema tome, nemački privrednici su aktivni ovde, ni izbliza u meri u kojoj bismo mi to voleli, ekonomske veze ni približno nisu onoliko jake koliko su bile između Nemačke i bivše Jugoslavije, ali one postoje, i treba ih ojačati.

Na kraju, znamo da je Nemačkoj, uz Japan, Indiju i Brazil, veoma stalo da postane stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, i da je tzv. G4 u jeku prikupljanja podrške za svoj zahtev. Tokom nedavne posete Vašingtonu, kancelar Šreder je od predsednika Buša dobio prilično mlaku podršku. Da li vas zvanični Beograd podržava?

Nemačka je među najvećim donatorima budžeta UN-a, naši vojnici učestvuju u brojnim mirovnim misijama.

UN je jedino legitimno međunarodno telo koje može da se uhvati u koštac sa globalnim problemima sadašnjice, kao što su najdublji uzroci terorizma, siromaštvo, glad, epidemija side, uništavanje životne okoline i slično. Takođe je svima jasno da UN moraju da se reformišu kako bi bile na visini ovih teških zadataka, a reforma obuhvata i restrukturiranje Saveta bezbednosti. Da podsetim, Savet bezbednosti odslikava raspored snaga od pre 60 godina. Međutim, ovakvu reformu nije moguće sprovesti konsenzusom. Neophodno je obezbediti adekvatnu većinu glasova članica UN-a. To pomalo liči na borbu pokreta za ženska prava. Ne možete da očekujete od čuvara patrijarhata da će se sasvim dobrovoljno odreći dominacije kroz prijateljsko ubeđivanje. Iskreno verujem da će Srbija i Crna Gora glasati u skladu sa tradicijom bivše Jugoslavije i ugledom iz vremena Nesvrstanih, i da se neće prikloniti čuvarima patrijarhata, nego većini.