Prvi izbori na kojima sam imao učešća bili su organizovani u decembru 1992. godine. Tada sam, već nekoliko meseci punoletan, obavljao dužnost člana biračkog odbora na biračkom mestu broj 9, smeštenom u prostorijama MZ Ečka, izborne jedinice u Zrenjaninu. Od tih izbora pa do današnjih dana, učestvovao sam u svim izbornim kampanjama da li kao kontrolor, stranački aktivista ili kandidat, i mogu reći da su uslovi uvek bili apsolutno nedemokratski ili delimično demokratski, ali nikada u potpunosti saglasni sa evropskim standardima. U prilog ovoj tvrdnji podsetiću na nikad rešene optužbe o krađi oko 30.000 glasova koje je SVM adresirao na račun DS-a 2012. godine.
Potpuno otvoreno – izborni uslovi danas su najbliži onima iz 90-ih godina. Mediji, gotovo bez izuzetka, nisu slobodni ni pluralni i zauzimaju strane kao i političke partije i time postaju učesnici u političkoj borni. Dakle, imamo medije koji su za i protiv Aleksandra Vučića, a ne medije koji prenose istinu i samo istinu, pa čak i onda kada to ne odgovara njihovim političkim favoritima. I pored smanjenja cenzusa na tri odsto, što se na kraju može pokazati kao šarena laža jer će mnogi pomisliti da je sada lakše, mnoge nepravilnosti nisu otklonjene.
ŠTA NE MOGU REĆI GRAĐANIMA
Teško je ne primetiti da i dalje postoji teror partijskih gaulajtera Srpske napredne stranke na terenu i on će samo jačati kako se izbori budu približavali. Jedan od najslikovitijih primera jeste Branko Malović, koji, recimo, u Beloj Crkvi sprovodi nezamisliv teror na koji niko iz struktura države ne reaguje jer ih on sam kontroliše. Ali i pored toga moje je ubeđenje da su izbori jedini put da se smeni autokratska vlast Aleksandra Vučića. Kao što ni u prošlosti bojkot nije davao rezultate tako se to neće desiti ni sada, a političke partije koje se zalažu za bojkot izbora 2020. nemaju jasan odgovor na pitanje šta će se desiti dan posle.
Naivno je verovati da će se neko kao što je Vučić predomisliti i reći da izbori nemaju legitimitet i da će nakon toga raspisati nove. Naročito ne treba očekivati nepriznavanje izbornih rezultata od strane međunarodne zajednice, posebno posle priznavanja izbora u Albaniji, gde je izlaznost jedva prešla 20 odsto. Dakle, neizlazak na izbore daje Vučiću apsolutnu vlast u ruke, ustupaju mu se bez otpora lokalne samouprave, i to ne samo Paraćin i Šabac već i drugi gradovi u kojima je nezadovoljstvo naprednjačkom vlašću sve izraženije. Kako, na primer, da ja mojim Zrenjanincima kažem da ostanu kod kuće i da takvim postupkom odustanu od svake šanse da se izbore za zdravu pijaću vodu, da spreče smrad iz kafilerije ili da onemoguće potencijalna zagađenja od kineske gumare? To bi bilo potpuno neodgovorno i ja to neću uraditi. Boriću se svim silama da na izborima pobedimo nesposobnu i bahatu naprednjačku vlast i time damo šansu mojim sugrađanima da imaju normalan život. Podsetiću da je i urušavanje Miloševićevog režima počelo oslobađanjem lokalnih samouprava na izborima.
Bojim se da ideja neizlaska na izbore i na taj način delegitimizacija aktuelne vlasti može da pogoduje jedino ruskim interesima na Balkanu gde bi posle organizovanja litija za rušenje Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori sličan scenario mogao da se desi i u Srbiji pod parolom odbrane srpskih svetinja na Kosovu i suprotstavljanja normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Tako bi se revoltirani „narod“ na ulicama obračunavao ne samo sa nelegitimnom vlašću već i sa „izdajnicima“ koji žele da izdaju „srpsko Kosovo“. Ovakav scenario bi mogao da izazove nasilje na ulicama i dodatno uruši i ovaj privid političkog života i institucija u Srbiji. Želimo li mi ovakav rasplet i kome on zaista odgovara?
POUKE IZ DEVEDESETIH
Dakle, po mom mišljenju, jedini ispravan način da se suprotstavimo aktuelnom režimu sa jedne strane, a sa druge da sprečimo vaninstitucionalne sukobe i urušavanje države, jeste da izađemo na izbore bez obzira na to što je već sada jasno da oni neće biti u potpunosti regularni i demokratski. Da nismo izašli na izbore u septembru 2000. godine, Milošević bi danas vladao, a izborni uslovi tada su, ipak, bili neuporedivo lošiji nego danas.
Mi u Vojvodini znamo da bojkot izbora nije dobro rešenje kao što smo to znali 1997. jer smo i tada odlučili da izađemo na izbore i da se kroz institucije borimo protiv nedemokratske vlasti Slobodana Miloševića. Gle čuda, Miloševića nije srušio bojkot 1997. već mobilizacija građana i izlazak na izbore 24. septembra 2000. godine, a vreme će pokazati da će se isto desiti i sa Vučićem. Formiranjem Vojvođanskog fronta kao vrednosne platforme koja oko Memoranduma o budućnosti Vojvodine okuplja političke partije, nevladine organizacije i pojedince koji u Vojvodini žele da se bore ne samo za njenu punu autonomiju već i za drugačiju državu Srbiju – sekularnu republiku koja će biti regionalizovana i decentralizovana, koja će priznavati sva ljudska i manjinska prava i nedvosmisleno ići putem evroatlantskih integracija.
Mi u Vojvodini najbolje znamo koliko je važno da Srbija postane deo evropske porodice naroda jer veliki broj ljudi odlazi iz Vojvodine. Dakle, da nam populacija ne bi otišla u Evropu, mi moramo Evropu dovesti u Srbiju. To nije samo pitanje standarda, većih plata i boljeg kvaliteta života, to je pitanje i vrednosnog sistema za koji se mi zalažemo i koji se mora uspostaviti u Srbiji. Recimo, negiranje genocida u Srebrenici i divljanje osuđenog ratnog zločinca u opozicionoj opštini u centru Beograda je nešto što je potpuno nedopustivo. Zbog suprotstavljanja zlu, ali ne samo zbog toga, već i zbog pružanja alternative postojećoj mejnstrim politici, Vojvođanski front želi da pronađe saveznike i u Beogradu i u centralnoj Srbiji. Mi mislimo da je važno da u političkom životu Srbije postoji opcija koja će se jasnim i nedvosmislenim programom vrednosno suprotstaviti nacionalističkom i centralističkom režimu, kao i nacionalističkoj i centralističkoj samoproklamovanoj pravoj opoziciji. Mi niti želimo da se utrkujemo u nacionalizmu i u dodvoravanju zvaničnom Kremlju, niti mislimo da Srbija ima šta da traži i treba da se meša u unutrašnja pitanja i poslove susednih država. Ključno je da mi moramo stvoriti opciju koja će biti okrenuta Srbiji samoj, boljem i kvalitetnijem životu u njoj, uspostavljanju sistema državne uprave koja će pored priznavanja prava na različitosti ne samo ljudi već i regiona priznati i prihvatiti evropski model supsidijarnosti. Takva politička opcija mogla bi da bude organizovana u Evropski blok i mi se iskreno nadamo da će pored političkih partija i organizacija koje su jasno rekle da žele da budu deo Evropskog bloka, ovom savezu prići i druge organizacije koje se sada formiraju, a planiraju da izađu na izbore.
Zaista ne vidim drugi način da se suprotstavimo režimu Aleksandra Vučića i da ga pobedimo osim da na izborima izvedemo što veći broj građana koji se ne slažu sa njegovom politikom i metodama vladanja. Tako ćemo pružiti otpor urušavanju institucija što su propustile da izgrade sve vlasti od 2000. ali ih je presudno obesmislila Srpska napredna stranka, međutim, to nama, koji se smatrano demokratama, ne daje za pravo da im u tome pomažemo. Ako želimo da razvijamo demokratiju, moramo biti svesni da jedino borba na izborima i u parlamentu može i sme da ukloni režim koji nam ne odgovara, a posle pobede na izborima, kad god se ona desila, imaćemo puno posla da izgradimo bolju Srbiju. Za sada je samo jedno jasno – alternativa izborima može biti samo ulično nasilje ili oružana borba. Da li smo spremni da građanima Srbije kažemo istinu?!
Zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine
