"Zadužbina Save Tekelije jeste mesto u kome je nastala Matica srpska, mesto u kome je nastala klica srpske kulture. Nju nije moguće zamisliti bez Tekelijanuma i onih koji su se ovde obrazovali", kaže predsednik Pokrajinske vlade Bojan Pajtić
Bojan Pajtić i episkop budimski Lukijan prošle nedelje svečano su otvorili kompletno obnovljene prostorije Tekelijanuma, najveće kulturno-prosvetne institucije Srba izvan prostora Balkana, a ujedno i najveće srpske zadužbine u inostranstvu posle Hilandara. Građevinski, restauratorski i konzervatorski radovi na blizu hiljadu kvadratnih metara trajali su čitavu deceniju. U nekoliko faza ih je sredstvima iz budžeta od 2005. do 2012. godine sufinansirala pokrajinska vlada, za šta je utrošeno ukupno blizu 91 milion dinara.
Velelepno zdanje u kome se srpski đaci sa svih prostora, na matičnom jeziku, sa prekidima, školuju već 177 godina, zajedno sa Svečanom salom koja je do 1864. godine bila i sedište Matice srpske, u punom sjaju vraćeno je svrsi koju je zacrtao njegov osnivač i dobrotvor Sava Popović Tekelija. Ovaj plemić i prvi Srbin doktor prava, ktitor i filantrop podigao je građevinu 1838. godine u srcu Budimpešte u Verešepalne ulici, na nekoliko stotina koraka od glavne šetališne zone.
Bojan Pajtić je ocenio da nije pretenciozno reći da je okončan jedan istorijski poduhvat. „Dugi niz decenija se u ovoj sali, u ovim hodnicima, u ovoj zgradi ništa se nije dešavalo, a zadužbina Save Tekelije jeste mesto u kome je nastala Matica srpska, mesto u kome je nastala klica srpske kulture. Nju nije moguće zamisliti bez Tekelijanuma i onih koji su se ovde obrazovali.“
Tekelijanum je u prošlosti bio glavno stecište intelektualnih snaga srpskog naroda koje su bile zamajac njegovog kulturnog i civilizacijskog napretka, zbog čega je nazvan „srpskim panteonom“. Pod njenim krovom bili su Dom srpskih studenata i Fond za izdržavanje Tekelijanuma, a do 1914. godine u njoj je boravilo i školovalo se 350 učenika i studenata. Njeni pitomci bili su Nikola Tesla, Laza Kostić, Kosta Ruvarac, kao i mnogi drugi, a najpoznatiji nadzornik – Jovan Jovanović Zmaj.
Početkom 20. stoleća staro zdanje je zbog dotrajalosti srušeno, a na njegovom mestu je podignuto ovo današnje. Najteži period u istoriji zadužbine otpočeo je 1952. godine kada su mađarske vlasti njenu četvorospratnicu nacionalizovale, a instituciju ugasile. Decenijama posle, ogromna reprezentativna građevina bila je napuštena i zaboravljena, o čemu je prošle sedmice govorio i episkop budimski Lukijan. On je podsetio da su i Mađari i Srbi podneli teške rane ateizma i komunizma. „Jedna od najvećih i najtežih za nas bila je zakatančen Tekelijanum, a iza tog katanca kao u horor filmovima.“ Zadužbina je bila u mraku sve do 1991, kada je donet Zakon o delimičnom vraćanju crkvene imovine, na osnovu kojeg je pet godina kasnije Srpska pravoslavna Eparhija budimska dobila natrag polovinu zgrade u veoma lošem stanju (dok drugu polovinu, kako stoji u dokumentima AP Vojvodine, polako otkupljuje).
Enterijer u postsecesionističkom duhu sa dekorativnim motivima iz srpske srednjovekovne arhitekture je, prema rečima Bojana Pajtića, u potpunosti rađen po originalu, a radili su ga vrhunski konzervatori. Od zaborava su oteti autentični starovremesni vitraži, lusteri, lampioni, brave, zidna keramika i slikana secesionistička ornamentika.
„U ovakvom prostoru, pod ovakvom zaštitom, mora sve u milimetar da odgovara onom stanju od pre više od sto godina“, naglasio je Pajtić i dodao da je ovo zgrada pod zaštitom mađarskih institucija koje brinu o kulturno-istorijskim spomenicima. Sanirana je vodovodno-kanalizaciona mreža, obnovljene električne instalacije, uvedeno centralno grejanje, sređena stolarija, repariran parket i uređeni apartmani za učenike, kao i foaje i kancelarijski prostor.
„Od kada smo ponovo otvorili ovaj internat, utrostručili smo broj učenika. Naša škola, zahvaljujući darovitoj deci, sada spada u pedeset najuspešnijih od oko hiljadu koliko ih ima u Mađarskoj“, kaže dr Jovanka Lasić, direktorka Srpske gimnazije „Nikola Tesla“ u Budimpešti, čiji đaci borave u internatskom delu Tekelijanuma. Danas u njemu živi i uči pedesetak dečaka iz Beograda, Kragujevca, Gajdobre, Zrenjanina, Novog Sada, Subotice i drugih gradova i sela.
Tekelijanum je posle osnivanja Srpskog pozorišta 1812. i Matice srpske 1826. godine, postao treća najvažnija ustanova Srba u Ugarskoj u 19. veku. „Bio je i ostao kamen temeljac i svetionik“, rekao je Pajtić i dodao da bi bilo pretenciozno reći da je rekonstrukcijom vraćen dug Savi Tekeliji, ali da „možemo da kažemo da smo povratili izgubljeno poverenje i učvrstili sidro koje su naši stari zabacili pre 177 godina“.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
