Vraćanje izgubljenog poverenja

Bojan Pajtić i episkop budimski Lukijan prošle nedelje svečano su otvorili kompletno obnovljene prostorije Tekelijanuma, najveće kulturno-prosvetne institucije Srba izvan prostora Balkana, a ujedno i najveće srpske zadužbine u inostranstvu posle Hilandara. Građevinski, restauratorski i konzervatorski radovi na blizu hiljadu kvadratnih metara trajali su čitavu deceniju. U nekoliko faza ih je sredstvima iz budžeta od 2005. do 2012. godine sufinansirala pokrajinska vlada, za šta je utrošeno ukupno blizu 91 milion dinara.

Velelepno zdanje u kome se srpski đaci sa svih prostora, na matičnom jeziku, sa prekidima, školuju već 177 godina, zajedno sa Svečanom salom koja je do 1864. godine bila i sedište Matice srpske, u punom sjaju vraćeno je svrsi koju je zacrtao njegov osnivač i dobrotvor Sava Popović Tekelija. Ovaj plemić i prvi Srbin doktor prava, ktitor i filantrop podigao je građevinu 1838. godine u srcu Budimpešte u Verešepalne ulici, na nekoliko stotina koraka od glavne šetališne zone.

Bojan Pajtić je ocenio da nije pretenciozno reći da je okončan jedan istorijski poduhvat. „Dugi niz decenija se u ovoj sali, u ovim hodnicima, u ovoj zgradi ništa se nije dešavalo, a zadužbina Save Tekelije jeste mesto u kome je nastala Matica srpska, mesto u kome je nastala klica srpske kulture. Nju nije moguće zamisliti bez Tekelijanuma i onih koji su se ovde obrazovali.“

Tekelijanum je u prošlosti bio glavno stecište intelektualnih snaga srpskog naroda koje su bile zamajac njegovog kulturnog i civilizacijskog napretka, zbog čega je nazvan „srpskim panteonom“. Pod njenim krovom bili su Dom srpskih studenata i Fond za izdržavanje Tekelijanuma, a do 1914. godine u njoj je boravilo i školovalo se 350 učenika i studenata. Njeni pitomci bili su Nikola Tesla, Laza Kostić, Kosta Ruvarac, kao i mnogi drugi, a najpoznatiji nadzornik – Jovan Jovanović Zmaj.

Početkom 20. stoleća staro zdanje je zbog dotrajalosti srušeno, a na njegovom mestu je podignuto ovo današnje. Najteži period u istoriji zadužbine otpočeo je 1952. godine kada su mađarske vlasti njenu četvorospratnicu nacionalizovale, a instituciju ugasile. Decenijama posle, ogromna reprezentativna građevina bila je napuštena i zaboravljena, o čemu je prošle sedmice govorio i episkop budimski Lukijan. On je podsetio da su i Mađari i Srbi podneli teške rane ateizma i komunizma. „Jedna od najvećih i najtežih za nas bila je zakatančen Tekelijanum, a iza tog katanca kao u horor filmovima.“ Zadužbina je bila u mraku sve do 1991, kada je donet Zakon o delimičnom vraćanju crkvene imovine, na osnovu kojeg je pet godina kasnije Srpska pravoslavna Eparhija budimska dobila natrag polovinu zgrade u veoma lošem stanju (dok drugu polovinu, kako stoji u dokumentima AP Vojvodine, polako otkupljuje).

Enterijer u postsecesionističkom duhu sa dekorativnim motivima iz srpske srednjovekovne arhitekture je, prema rečima Bojana Pajtića, u potpunosti rađen po originalu, a radili su ga vrhunski konzervatori. Od zaborava su oteti autentični starovremesni vitraži, lusteri, lampioni, brave, zidna keramika i slikana secesionistička ornamentika.

„U ovakvom prostoru, pod ovakvom zaštitom, mora sve u milimetar da odgovara onom stanju od pre više od sto godina“, naglasio je Pajtić i dodao da je ovo zgrada pod zaštitom mađarskih institucija koje brinu o kulturno-istorijskim spomenicima. Sanirana je vodovodno-kanalizaciona mreža, obnovljene električne instalacije, uvedeno centralno grejanje, sređena stolarija, repariran parket i uređeni apartmani za učenike, kao i foaje i kancelarijski prostor.

„Od kada smo ponovo otvorili ovaj internat, utrostručili smo broj učenika. Naša škola, zahvaljujući darovitoj deci, sada spada u pedeset najuspešnijih od oko hiljadu koliko ih ima u Mađarskoj“, kaže dr Jovanka Lasić, direktorka Srpske gimnazije „Nikola Tesla“ u Budimpešti, čiji đaci borave u internatskom delu Tekelijanuma. Danas u njemu živi i uči pedesetak dečaka iz Beograda, Kragujevca, Gajdobre, Zrenjanina, Novog Sada, Subotice i drugih gradova i sela.

Tekelijanum je posle osnivanja Srpskog pozorišta 1812. i Matice srpske 1826. godine, postao treća najvažnija ustanova Srba u Ugarskoj u 19. veku. „Bio je i ostao kamen temeljac i svetionik“, rekao je Pajtić i dodao da bi bilo pretenciozno reći da je rekonstrukcijom vraćen dug Savi Tekeliji, ali da „možemo da kažemo da smo povratili izgubljeno poverenje i učvrstili sidro koje su naši stari zabacili pre 177 godina“.