Već na početku intervjua, akademik Dejan Popović, na konstataciju da je jedan od retkih ljudi koji ima pun radni staž u Srbiji i skoro 26 godina angažovanja na univerzitetima u svetu, kaže da je to doprinelo da na vreme počne da sagledava gde smo mi, a gde su drugi, i da razvija kritičku svest. Dejan Popović je dugogodišnji profesor ETF-a, vrhunski stručnjak iz oblasti biomedicinskih nauka, profesor emeritus na Univerzitetu Alborg u Danskoj, nekadašnji profesor Univerziteta Alberta u Kanadi i Univerziteta u Majamiju.
Razgovaramo o „novoj arhitekturi“ Beograda, o odsustvu urbanističkog plana, o ovdašnjem mentalitetu, o struci koja se (ne) pita, o ulaganju energije koje uvek ima smisao, a najpre o mladima i obrazovanju.
„Mi smo, kao i sve zemlje nekadašnjeg istočnog bloka, u tipičnoj tranziciji, s tim što je ta tranzicija ovde izraženija zbog posledica pogubnog nacionalizma. U filmu Podzemlje postoji jedna scena kada Sami slučajno ispali top i počinje lutanje kroz tunele na kojima pišu imena gradova. Mi smo u tim tunelima. Mladi ljudi su u tim tunelima, hoće da nađu neki grad, izađu iz te kanalizacije, stignu napolje, ali se onda pojave u nekom drugom svetu gde sve drugačije izgleda. Ipak, ovo što se događa ne znači da treba da izgubimo veru i pozitivan stav, već znači da moramo da se menjamo“, kaže Dejan Popović.
A onda razgovor nakratko skrene u osvežavajuću ironiju, ali uz našu napomenu čitaocima da šala sadrži u sebi više nego preciznu dijagnozu trenutka u kojem smo.
„VREME„: Kada smo razgovarali pre nekoliko dana, dogovarajući se za intervju, rekli ste mi da imate važnu ideju čija realizacija može da doprinese privrednom rastu Srbije. O čemu se radi?
DEJAN POPOVIĆ: Zamislio sam nešto veoma moderno u ovo doba čistih energija. To bi bila investicija, možda čak i najveća u savremenoj istoriji Srbije. Ja, naravno, očekujem da imamo filantropskog partnera iz Azije ili Afrike. Projekat je da proizvodimo snažne dronove. Naravno, ne one koji će da gledaju koliko ima ljudi na ulicama, to ni slučajno! Već dronove kao male leteće automobile. Jer naše tržište vapi za tim, a imaćemo i za izvoz. Vi danas hoćete da pređete iz Jugovićeve na Zeleni venac ili hoćete da stignete na posao, a radite u centru. Kako ćete to da učinite? Pa dronom! S jedne na drugu stranu pređete za tren, a taj dron, pošto teško da ćete naći parking mesto, može da vas čeka gore, u vazduhu.
Ali hajde da se vratim u realnost, da ne budem kritičan prema svemu. Dobro je što ima investicija, što je zaposlena građevinska industrija i što postoji industrija igrica i ozbiljnijih IT rešenja. Ali mislim da na nivou države treba da postoje prioriteti. Prioritet je da se prvo investira u pristojne škole, da postoji kanalizacija, a nisam siguran da je prioritet popločati neki skver. Lepo je kada čovek hoće nešto da dotera, ja se radujem kada to činim u svojoj kući. Ali prvo napravim kanalizaciju, vodovod i okrečim zidove, pa posle gledam kakvo ću ozvučenje da kupim. Ovde se nešto poremetilo u redosledu.
„Nova arhitektura“ Beograda često mi deluje kao da je neko okrenuo grad naopačke. Kako se vama, kao građaninu Beograda, čine radovi u toku, odnosno najavljene promene?
Mislim da je ovo što se događa mimo svih pravila. Beograd ima svoje jezgro, Stari grad, ja sam se tu rodio i odrastao. Beograd je grad sa brdima u kome nije postojala struktura kao u drugim velikim gradovima, gde se napravi jedan pa drugi prsten oko grada i postoje kraci koji idu ka centru tih prstena. U drugim velikim gradovima takođe je izgrađeno nešto što u Beogradu samo što nije gotovo – ostalo je još da se izbuše rupe, a karte su prodate – a to je metro. I šta se sada radi? Gradi se nešto što ja ne mogu ni da nazovem gondolom. Ne vidim koji je interes da se neko vozi u toj kabini i da ga prevezu žicom iznad reke, gde nema šta da vidi. Čemu će da se divi? Čemu služi ta takozvana gondola? Neko će da se došeta do Kalemegdana da bi došao do Novog Beograda, a onda će da sedi na obali pa će da se vrati nazad ili će da se voza sa leve na desnu stranu Save da bi se ona isplatila.
Znate na šta me to pomalo podseća? Kada se vozite brodom pored Aljaske, s jedne strane more, s druge ništa. I to traje i traje. A onda vam pokažu totem u jednom gradiću i vi stanete ispred tog totema, jedine stvari koju ste videli u poslednjih nekoliko dana, i skoro da možete da čujete totem kako vam kaže: „Ja znam šta ću ja ovde, ali ne znam šta ćeš ti.“
Ali to je sitnica naspram nečeg drugog: u Beogradu ne postoji urbanistički plan. Ne znam nijedan drugi grad gde ne može da se priđe motornim vozilom Akademiji, Narodnom pozorištu, Muzeju i zgradi Univerziteta. Osim onim mojim dronom.
Druga stvar je ova potreba da se sve pretvara u pešačku zonu, tamo gde tome nije mesto. Zašto pešačke zone nisu u Užičkoj i Tolstojevoj ulici, tamo su lepe vile, pa zelenilo, divno za šetnju i bicikle. Ovde postoji Kalemegdan, Tašmajdanski park, Donji grad, a onda vi pravite besmislene pešačke zone, u stvari oaze za kafiće. Nisam ja protiv kafića, ali ne može sve da bude Skadarska ulica ili Skadarlija. U centru skoro da više nema nijedna zanatska radnja, samo telefoni i patike. I svi ćemo da idemo u šoping-molove i da pijemo kafu. Nisu svi turisti, neko ovde radi i živi. I taj neko uskoro neće moći ni da priđe svojoj kući.
Pita li struku iko išta?
Sada skoro i da ne postoji javna rasprava, čini mi se da struku niko ništa i ne pita. Ja sebe smatram dobro informisanim u oblasti medicinskih tehnologija. Godinama sam bio član Komisije za informacione tehnologije Ministarstva zdravlja, učestvovao sam u komisiji za kupovinu opreme: da li je bolje da se kupi gama nož ili sajber nož, koje su tehnološke prednosti jednog, a koje drugog. Danas me niko ništa ne pita. Ne znam ko učestvuje u tome i ko daje savete. Onaj koji prati najsavremeniju tehnologiju ne radi u ministarstvu, već u ustanovi gde mu je posao da to
prati. Pretpostavljam da se struka ne pita ni u urbanizmu. Međutim, krivi smo i mi iz struke što ne pristupamo organizovano rešavanju raznih problema i reagujemo tek kad reakcija nema nikakvog dejstva.
Postoji još nešto važno. Kada je 1945. nastala Jugoslavija, Milutin Milanković je uticao da se formiraju mnogi naučni instituti i država je stajala iza toga. Zatim, kada prođete Beogradom i pogledate na Savu i Dunav, skoro svaki objekat koji vidite projektovao je neko od akademika, profesora univerziteta, naravno sa svojim timovima. Samo da pomenem neke: Hajdin, Žeželj, Zrnić, Nenadović. Ta ista država koja je davala projekte, napravila je i preduzeća – Partizanski put, Mašinogradnju, Energoprojekt itd. – koja su to mogla da izvedu, i izveli su. Sistem je funkcionisao. Naravno, takvo vreme više ne postoji, a ne bih hvalio da je tu sve bilo perfektno, i bilo je niz pogrešnih investicija (na primer železara u svakoj republici Jugoslavije). Mi i danas imamo istaknute stručnjake u Akademiji, a svakako i u dijaspori, koji bi mogli mnogo toga da projektuju, ali nema ko da to napravi, jer nema ko da donese odluku da idemo tim putem i da se oslonimo na srpsku pamet. Zašto? Između ostalog i zato što se uvek javi ono čuveno, da prevedem na crnogorski, „A đe sam tu ja?“
Govorili ste u nekim ranijim intervjuima da je ovde potrebno promeniti način ili, kako ste rekli, kulturu razmišljanja. Osim tog „đe sam tu ja?“, kada uporedite Srbiju sa zemljama u kojima ste radili, poput Danske ili SAD, šta biste rekli da je razlika? I gde po vama postoji potreba, da ne kažem nužnost, da se menjamo?
Čovek na Zapadu zna da je samo ono što je stvorio svojim radom i veštinom njegovo i on mora da se trudi. To je ugrađeno u sistem. Ovde još uvek postoji razmišljanje: čekam da mi neko reši stan, mama i tata, tetka iz Kanade ili država. Ali tamo, mlad čovek već sa 18 godina razmišlja o investiciji u svoj stan i u svoje obrazovanje. Američki student plati školarinu i pošto je platio za svoje časove, on ih ne propušta. Beogradski student ne plati ništa jer mu je to besplatno. Naravno, ova reč se koristi potpuno pogrešno. Ne postoji ništa besplatno, samo je pitanje ko plaća i kako plaća. Besplatna škola znači da je neko platio što vi idete u školu, dao platu profesoru, kupio tablu i računar. I ovaj naš student dođe u salu. Na prvom času je sto studenata, onda se oni raspitaju kako se najlakše polaže ispit i više ne dolaze na predavanja i vežbe. Onda ne polože ispit, pa štrajkuju zato što je teško položiti ispite. Naravno, ne svi, ali govorim o jednom dominantnom stanju svesti. Ljudi moraju da shvate da su oni ti koji treba da stvore svoj svet, da znaju koje poslove treba da nauče, kako da zarade novac i da plate račune.
A onda, moraju da shvate da postoje pravila koja su tu ne da bi se donela, nego da bi se sprovela. Kod nas neko mirno vozi suprotnom takom, obično je to audi ili mercedes, zato što se njemu žuri. Tako ne može. Tačnije, može, ali onda ste tu gde ste. Ako ne dobijete dozvolu za gradnju, pa ne možete da menjate opštinu da biste zidali na Kopaoniku. Tačnije, možete…
Bolje da ne počinjemo razgovor o korupciji…
Ja sam bio aktivista Saveza komunista, partijski sekretar. Osamdesetih godina sam bio predsednik upravnog odbora Studentskog centra. Prva stvar koju sam utvrdio je da su delovi Studentskog grada pretvoreni u ono što ne treba da budu. Zatim, videh račune da se nabavlja ogromna količina bifteka, ali sumnjam da je to ikada servirano u studentskoj menzi. Zagrebao sam po tome, zaključio da postoji ogromna korupcija i doveo sam do toga da se otpuste sva tri direktora, ali to je doprinelo da se relativno brzo povučem sa ove vrste društvenog rada.
Ne verujem danas u takav scenario, da bi direktori bili otpušteni.
Ni ja. Ali važno je da postoje ljudi koji su spremni da učestvuju u tako nečem, da to razotkrivaju. Mada, ja sam prvi put postao svestan da ne mogu ništa da promenim 1984. godine, kada sam došao u sukob sa ljudima u Gradskom komitetu zbog lopovluka u Marksističkom centru. Oni nisu ništa uradili po tom pitanju, a meni su savetovali da se ispišem, i tako sam prekinuo svaku političku aktivnost. Verovatno su mi upisali u dosije da sam nepodoban za saradnju, zato što me od tada niko od političara nije zvao da upravljam bilo čime. Mada se za neke veoma radujem što me nisu zvali.
Kada kažete da ste shvatili da ne možete ništa da promenite, zar vas ne plaši ta rečenica?
Bolje da je revidiram, shvatio sam da nešto ne mogu, ali da nešto mogu da menjam, i onda sam se usmerio na to drugo. Recimo, šta se danas događa u SANU? Na čelu sa mojim prijateljem, predsednikom SANU Vladimirom Kostićem, stvari se menjaju. Da li su sve promene najbolje? Ne znam. Tek kada prođe vreme, vidite da li ste isušili močvaru ili ste je napravili gorom. Ali Vladimir Kostić je uspeo da aktivira niz ljudi, u koje spadam i ja, i rešili smo da uložimo energiju, i to svoju i to, naravno, bez kompenzacije. Pomenuću jedan primer: u Akademiji sada postoji Odbor za energetiku u kojem nisu samo akademici već i niz stručnjaka iz proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije, pa i neki koji su u Vladinim agencijama. Mi pokušavamo ministarstvima i premijerki da damo stručne strateške materijale, da ukažemo na to kako može da se popravi situacija, da zaista stignemo do zelene energije, a ne da slepo pratimo neke propise koje u stvari ne možemo da sprovedemo.
Pa da li vidite da ponešto od onog što radite ima efekta?
Ne očekujem da sada mogu da se latim mikrofona na nekom mitingu, i da će ono što ću reći doneti velike promene. Ne, reči će odleteti u vazduh! Moram da radim, da ulažem ogromnu energiju. Ovde ima raznih aktivnosti, ja sam prilično aktivan i sa svojim bivšim studentima. Jako sam radostan kada su oni bolji od mene. Gde su moji studenti? Milica Đurić-Jovičić je nedavno postala v.d. direktora Fonda za nauku, doktorirala je sa 28 godina, ima perfektne radove i ume da misli. Moji bivši studenti iz Belgije su napravili malo preduzeće i prave uređaje koji snimaju moždanu aktivnost, pobedili su u takmičenju za najbolju inovaciju 2013. Preduzeće sa kojima sad sarađujem je ove godine pobedilo u takmičenju za najbolju inovaciju, sa aparatom za električnu stimulaciju koji pomaže paralizovanim ljudima da vežbaju na biciklu i voze tricikl po prirodi. Jedna druga firma pravi najsavremeniju prenosnu tehnologiju koju neko nosi u cipelama i koja može da ga uči da hoda. Šta to znači? Napravio sam preduzeće koje finansiraju Španci koje se zove Tecnalia i zapošljava pamet koja je od interesa za svet. Kraće, kada izgradite platformu i uložite energiju, može da se stigne veoma daleko. Kao što kaže kineska poslovica: Ako hoćeš da živiš sto godina, poučavaj narod.
Kako vi vidite ulogu SANU u društvu? Često se čuju pozivi da ona treba više da reaguje kada je reč o društvenim pitanjima. Mada, kada sam radila intervju sa predsednikom SANU Vladimirom Kostićem, on mi je odgovorio da SANU nije nalik političkoj partiji da bi njeni članovi žrtvovali individualni stav i stali iza glasova većine.
SANU ne može i ne treba da ima društvenu ulogu u tom pogledu jer je stepen različitosti u razmišljanjima, što je potpuno logično za naučnike, ogroman. Da biste napravili prodor, morate da budete drugačiji od sredine. Ta potreba za stalnim društvenim angažovanjem Akademije dolazi iz jednog drugog vremena.
Ono gde bi SANU mogla da deluje je da možda bude recenzent određenih stvari jer su akademici u velikom broju slučajeva integralne ličnosti i mogu da učestvuju u različitim pitanjima. Recimo, moja struka je elektrotehnika i upravljanje, ali to ne znači da ne učestvujem u skupovima gde se govori o tome kako napraviti sistem u kome imate u kući električno brojilo koje vas direktno informiše kad da trošite struju, jer je ona jeftina na tržištu, a kad da se uzdržite. Ili, postoji tehnologija poznata kao blokčejn (engl. blockchain) tehnologija. Vi tu tehnologiju možete da primenite kod nas – recimo, da imate potpuno praćenje poljoprivrednog proizvoda i kada dođete na pijacu da se tačno zna šta je proizvedeno u Čačku, šta u Valjevu, šta je uvezeno, a šta je pokvareno meso. Ako je ugradite u tržište električnom energijom, vi ste gospodar svoje struje. Dobar primer ove tehnologije je primena na izbore, nema krađe. Mi smo predložili da sa Matematičkim institutom razvijemo takve programe i imamo razgovore sa ministarstvom o tome, i verujem da postoji interes, no nisam siguran koji. Takođe, zadatak akademika je da pokreće projekte od državnog interesa na kojima bi bili angažovani mladi ljudi, a gde bi sede glave sa velikim iskustvom i kontaktima opravdali svoje zvanje. I na tome se sada radi.
Spomenuli smo indirektno na početku razgovora odliv mozgova, odnosno odlazak u sredinu gde je sve novo. Kuda ide naše visoko obrazovanje?
Premalo se novca u njega ulaže, a i to što se ulaže je, rekao bih, upitno raspoređeno. Kada imate profesore koji rade u visokom obrazovanju, a sve vreme razmišljaju šta će još da rade da bi normalno živeli, ako imate zaposlene koji traže drugi posao, onda cela stvar puca. Znate šta se dogodilo u Novom Sadu? Došla je firma Kontinental i profesori su masovno počeli da napuštaju fakultet, a školovanje profesora nije posao od 15 minuta.
Drugo, mi bismo morali da imamo mnogo jači univerzitet. Davno sam se zalagao da treba da postoji integralna katedra, recimo jedna za matematiku, jedan plan koji se neguje na univerzitetu, i taj integralni centar bi mogao mnogo bolje da sarađuje sa svetom.
Konačno, kod nas postoji nešto što se zove reizbor. Drugim rečima, to nije ponovo izbor na kojem vi možete da učestvujete, već jednom kada se neko ušanči na fakultetu, iznose ga samo sa nogama napred. Vi zbog toga ne dovodite ljude sa strane, ne podstičete zdravu konkurenciju i uspavate one koji su već tamo. Svetski rekordi se uvek postižu na svetskim prvenstvima jer vi trčite, a iza vas je odličan trkač, duva vam za vrat i morate da budete brži od njega. A na treningu vam niko ne duva u leđa. Primer koji je meni poslužio da ovako razmišljam potiče iz mog dečačkog perioda kad sam se bavio plivanjem. Sećam se jedne trke u Subotici. Plivao sam u krajnjoj stazi, a pored mene je plivao jedan, rekao bih, skoro pa davljenik. U odnosu na njega sam bio odličan, ali sam u trci bio pretposlednji, a pre trke sam imao najbolji rezultat u grupi. Jednostavno, gledajući „davljenika“ izgubio sam iz vida da ima odlučnih plivača. U životu mora da vas vuče trka, mora da postoji konkurencija, potreba da budete bolji, da nešto menjate. Kad kažem da stvari treba menjati, mislim i na upravljanje. Vlast generalno, onako kako je opisivao Domanović ili Nušić, ima problema da sagleda gde se nalazi, i gledajući nadole može da joj se zavrti u glavi. Posle nekog vremena, da bi se izbegla vrtoglavica, najbolje je ne gledati dole, već verovati onima kojima je idealno dok ste vi gore. Ako znate da postoji promena, to jest da ćete ponovo biti podanik, realnije razmišljate. U terminologiji koja vlada na univerzitetu to se kaže – najviše dva mandata, i pritom promena zakona ne sme da resetuje brojanje. Potrebna je nova pamet, nema vlasti koja dugo traje a da ne počne da dobija čudne oblike.
