Vojnik, paravojnik, pilot

Aleksandar Vulin je sam po sebi skroman čovek: kao ministar odbrane ne nosi odelo ni službenu vojnu uniformu – nego privatnu, paravojnu, u raznim bojama. Takođe, nije hteo ni da digne subvencionisani stambeni kredit, nego se oslonio na ženinu „tetku iz Kanade“ koja je na volšeban način izbegla propise te zemlje i u kešu im „posudila“ 205.000 evra.

Tom skromnošću mogu se tumačiti i Vulinovi svakodnevni nastupi: nikad nije istakao svoje zasluge za opremanje Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RViPVO), nego je to pripisivao svom ličnom „vrhovnom komandantu“; iako ta funkcija ne postoji, Vulin je naterao i sve ljude u vrhu Vojske da predsednika SNS tako oslovljavaju.

Vulinove izjave očigledno nije pomno ili nikako slušao trenutni komandant RViPVO general Duško Žarković (nije pilot, već specijalista za ruske sisteme „kub“; kao kapetan je imao dva potvrđena obaranja u nekadašnjoj Republici Srpskoj Krajini). Tako se desilo da Žarković umesto „vrhovnom komandantu“, dodeli Vulinu počasni pilotski znak 1. avgusta, dan uoči zvaničnog praznika RViPVO.

Iako „skroman“, Vulin je to priznanje prihvatio, pa od tada traje lavina protesta i komentara na društvenim mrežama. Ako se izuzmu psovke i najave pilota da će vratiti svoje letačke znakove, uključujući one zlatne koje označavaju vrhunac u profesiji, prevladavaju pitanja šta će biti ako Vulin stvarno umisli da je „letač“. Posebno se izdvaja i jedno zapažanje: „Šta reći za zemlju u kojoj je pilot helikoptera Mi-17 Omer Mehić proglašen za alkoholičara, a Vulin za počasnog pilota.“

Ali ako se Vulin nije hvalio, jeste u njegovo ime Uprava za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane. U tom smislu su obnarodovali da je priznanje dodeljeno njihovom ministru „u znak zahvalnosti za doprinos razvoju, opremanju i unapređenju operativnih sposobnosti RViPVO“. Logično pitanje je zašto nije Vučiću, koga Vulin svaki put pominje kao jedinog zaslužnog za nabavku novih aviona, helikoptera i PVO sistema.

Kad se prevede na srpski jezik, dobije se, što bi rekao pokojni akademik Ljubomir Tadić – „prostačko udvorištvo“. Tog udvorištva je bilo i u vreme dok je Tadićev sin Boris bio predsednik Srbije, ali to je tada imalo granice, ovo sad nema.

Jeste, dobio je i Tadićev kum Dragan Šutanovac tu počasnu značku dok je bio ministar odbrane, i to niko ne spori, ali stoji činjenica da je on uspeo 2007. godine da „izboksuje“, mimo vojnog budžeta, sredstva za remont pet aviona MiG-29 kojima su istekli resursi. Srbija je time uspela da zadovolji propise evrokontrole vazdušnog saobraćaja da njeni avioni čuvaju njeno nebo, što je plaćeno 25 miliona evra.

A onda su, u vreme sadašnje vlasti, za remont četiri preostala aparata MiG 29 (resurs od 10 godina im istekao), plus remont šest „poklonjenih“ od Rusije, građani Srbije dali 185 miliona evra. Pominjala se i neka modernizacija, da bi se pažnja javnosti skrenula, ali se – koliko je do sada poznato – još ništa nije obavilo. Ništa se takođe ne zna ni o modernizaciji aparata koji treba da se dobiju od Belorusije. Važno je samo da je Vulin dobio letački znak do kojeg oficiri stižu završetkom Vojne akademije, a podoficiri-letači na helikopterima, posle mukotrpne obuke i godina službe.