Beograd, Zagreb i Pariz
Željko Vukelić se vratio iz rata nakon ranjavanja u nogu. U Srbiji, ponovo se našao na ratnoj stazi, ali druge vrste, ovog puta zbog povređenog ponosa. Izgleda da ga linija fronta svuda prati, kao ožiljak.
„Isto je kao u Krajini“, govori on, poredeći bojišta od pre dvadeset godina na kojima je ratovao protiv hrvatskih oružanih snaga sa borbama koje danas vodi sa vlastima u Beogradu. „Sediš i čekaš da se nešto dogodi. Onda izgubiš strpljenje i pomisliš: ‘Hajde da se već jednom poubijamo.’“
Ljudi koji su se nekad borili na srpskoj strani danas napadaju srpsku državu. Optužuju Beograd za izdaju jer im uskraćuje dnevnice i prava na beneficije. „Za dva sata bih mogao da okupim dvadeset ljudi spremnih da pođu u smrt, ako im ja tako kažem“, govori Vukelić, opisujući očaj svojih saboraca. On je sekretar Saveza ratnih veteran Srbije (SVS), najveće organizacije veterana u zemlji, koja vodi kampanju za zaštitu prava bivših boraca.
S druge strane granice, vođa hrvatskih veterana Mirko Ljubičić ozbiljnog lica sluša vesti o kampanji u Srbiji i povremeno cokće negodujući zbog lošeg odnosa prema ljudima s kojima je nekada ratovao. Kao šef zagrebačke podružnice HVIDRA, moćnog udruženja bivših vojnika, Ljubičić s ponosom govori o snazi svoje organizacije. „Jedino veterani mogu okupiti više od 500.000 ljudi na glavnom trgu“, kaže on, misleći na nedavno organizovane proteste zbog postavljanja tabli sa natpisima ispisanim srpskom ćirilicom.
Za razliku od Vukelića, Ljubičić ima samo reči hvale za odnos države prema bivšim vojnicima. Veruje da sledeći korak za hrvatske veterane, kao „dokazane patriote“, treba da bude ulazak u najviše ešalone biznisa i politike. Svojim nekadašnjim neprijateljima predlaže da se ugledaju na njegovu organizaciju. „Slobodno poručite veteranima iz Srbije da pogledaju kako smo mi to radili“, kaže on.
Ovo istraživanje Balkanske istraživačke regionalne mreže (BIRN) otkriva kako su porazi Srbije – i poricanje direktnog učešća u ratovima vođenim devedesetih godina – uticali na odnos države prema veteranima.
Niko nema mnogo saosećanja za stotine hiljada Srba koji su se borili u ratovima na Balkanu. Predstava koju o njima imaju u inostranstvu zauvek je povezana sa počinjenim razbojništvima i ratnim strahotama. Čak i sugrađani često imaju ambivalentan odnos prema njima. U Hrvatskoj se Ljubičić i njegovi saborci slave kao „branitelji“ – uz sve pozitivne konotacije koje ta reč nosi. Srbi, koji govore istim jezikom, svoje bivše vojnike opisuju na neutralniji način, kao „veterane“, što je reč preuzeta iz engleskog jezika, ili samo kao „borce“.
IZVAN ZAKONA: U ratovima koji su razorili Jugoslaviju, one teritorije koje su uspele da se izbore za veću autonomiju ili za sopstvenu državu – Hrvatska, Kosovo, Slovenija i Republika Srpska u Bosni – našle su se na pobedničkoj strani. Veterani koji su se za njih borili mogu računati na dobre penzije, beneficije, društveno prihvatanje i izvesnu meru političkog uticaja. Troškovi beneficija za veterane predstavljaju veliko opterećenje za nerazvijene lokalne ekonomije. Ipak, političari će ih radije plaćati, makar i nevoljno, nego rizikovati sukob sa ljudima koje glasačko telo vidi kao borce za slobodu.
Posrnula ekonomija Srbije verovatno ne bi bila u stanju da izađe u susret zahtevima veterana. Osim toga, promenilo se već nekoliko vlada i nijedna još nije usvojila zakon kojim bi se veteranima priznao poseban status – što je preduslov za sticanje beneficija.
Srbija je završila kao jedan od najvećih gubitnika u događajima devedesetih godina. U toku samo jedne decenije, vođstvo u Beogradu i njihovi saveznici sukobili su se sa Hrvatima, Bošnjacima, kosovskim Albancima i, konačno, NATO-om.
Područje pod kontrolom Beograda – a to je nekada bila čitava Savezna Republika Jugoslavija – smanjivalo se sa daljim sukobima i podelama, dok nije svedeno na teritoriju današnje Srbije.
Do kraja devedesetih godina, Hrvatska i Kosovo su zauzeli značajne delove teritorija na kojima su Srbi vekovima živeli. Stanovništvo koje je napustilo ova područja posle pretrpljenih poraza – uključujući i mnoge bivše borce – prebegli su u Srbiju, gde danas živi najveća izbeglička populacija na Balkanu. Raseljenih lica ima oko 54.000 – što čini približno osam odsto ukupne populacije.
Ipak, od svih sukoba koji su se odigrali devedesetih godina, Beograd zvanično samo jedan priznaje kao rat – kratkotrajni sukob sa NATO snagama 1999. godine. Ostali sukobi su u državnim dokumentima opisani kao pobune, konflikti ili vojne vežbe – u skladu sa tvrdnjama Beograda da je jedini cilj tih akcija bio da se sačuva jedinstvo Jugoslavije.
To je stvorilo ozbiljne probleme ljudima koji su u sukobima učestvovali. Nije lako boriti se za boračke beneficije, ako nikakvih ratova zvanično nije ni bilo, naročito u državi koja u svom sadašnjem obliku u vreme sukoba nije ni postojala. Štaviše, u Srbiji ne postoji ni prihvaćena definicija veterana, jer su borci bili angažovani na različite načine i u različitim svojstvima.
U predstavama koje međunarodna zajednica ima o arhetipskom srpskom borcu dominiraju gospodari rata kao što je bio Željko Ražnatović Arkan. Ipak, ratne formacije poput njegove činile su manjinu i uglavnom su se sastojale od kriminalaca, pripadnika navijačkih grupa i tvrdokornih nacionalista. U ratnim dešavanjima u značajnom broju su učestvovale neregularne snage i paravojne grupe regrutovane iz redova srpskih zajednica unutar Hrvatske i Bosne. Njih je u određenim periodima podržavala jugoslovenska vojska u kojoj su dominirali Srbi, a činili su je regruti na odsluženju vojnog roka, rezervisti i izvestan broj profesionalnih vojnika.
Međutim, u Srbiji – za razliku od Hrvatske, na primer – ne postoji jedinstven, sveobuhvatan zakon koji reguliše položaj većine ovih ljudi. Veterani nemaju nikakav poseban status ili prava osim prava koja ima i svaki drugi državljanin. Ne postoje čak ni pouzdane procene o njihovom broju. Neke grupe veterana tvrde da ih ima oko 800.000. Olivera Marković, sociolog i stručnjak za pitanja o bivšim borcima, veruje da bi tačna brojka mogla biti bilo gde između 800.000 i polovine tog broja.
TRAUMATIZOVANI I IZOLOVANI: U Srbiji i Hrvatskoj veterani su organizovani u stotine malih udruženja koja se često sukobljavaju u mišljenjima. Neke od tih grupa su bliske nacionalističkim strankama, ali nemaju direktan politički uticaj.
Izgleda da je uticaj veterana na politiku direktno proporcionalan njihovom statusu u društvu. U Hrvatskoj ih vide kao heroje i zato većina političara ne želi da rizikuje sukob sa njima. „Veterani nastupaju kao branitelji tradicije uvek kada se u društvu jave inicijative za radikalne promene“, kaže Ozren Žunec, sociolog sa univerziteta u Zagrebu, u komentaru povodom protesta organizovanih zbog postavljanja tabli sa ćiriličnim natpisima.
Olivera Marković smatra da društvo u Srbiji veterane i dalje povezuje sa režimom Slobodana Miloševića koji je vladao Srbijom u vreme ratova. Za bivše vojnike nemaju mnogo razumevanja, kako oni koji su Miloševića napadali, tako i oni koji su ga podržavali. „Borci protiv Miloševićeve politike u veteranima vide režimske ubice“, kaže ona. „Miloševićeve pristalice ih smatraju krivcima za izgubljen rat.“
U aprilu ove godine, u jednom selu u Srbiji ratni veteran je ubio 13 ljudi, uključujući i članove svoje porodice. Ovaj masakr, kao i serija samoubistava o kojima su mediji izveštavali, učvrstili su postojeće predrasude o veteranima kao problematičnim otpadnicima od društva. Mnogi bivši vojnici imaju zdravstvenih i finansijskih problema. Malo njih ima pristup bilo kakvim beneficijama ili zaštiti.
Ljudevit Kolar, bivši vojni sanitetski tehničar koji danas pruža pomoć veteranima pogođenim sindromom posttraumatskog stresa, kaže da je većina njegovih nekadašnjih saboraca u sukobu sa društvom. „Preživeli su strašne stvari koje ih i dalje proganjaju“, kaže on. „Niko ih ne razume.“ Kolar je imao zadatak da identifikuje leševe. Kaže da je i on traumatizovan. Po povratku sa fronta „više vremena je bio pijan nego trezan“.
Dragan Milakara, bivši vojnik nastanjen u Novom Sadu, ne želi da govori o ratu. „Šta da im kažem? Da me je metak za dlaku promašio i razneo dasku pored moje glave? Gledali bi kao da mi je razneta daska u glavi“, kaže on. Ne očekuje nikakvu podršku od vlasti. „Nema ovde države. Veterane čeka ista sudbina kao ludake u ludnici. Prave se da im pomažu, a u stvari čekaju da umru.“
Najdublji prezir veterani gaje prema vlastima u Beogradu, koje vide kao naslednike režima koji ih je regrutovao devedesetih godina. „Svi su nas otpisali“, kaže Mile Milošević, predsednik SVS-a, najveće organizacije veterana u Srbiji. „Naše porodice, naše komšije, naše kolege – što je najgore, zaboravila nas je i država.“
SVS vodi bitku sa Vladom Srbije zbog neisplaćenih ratnih dnevnica. Spor potiče još iz vremena sukoba na Kosovu 1999. godine, koji je okončan NATO intervencijom. Zahtev za isplatu je sada pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu – u čemu Milošević, koji prati ovaj postupak, vidi vrhunac ironije. „Tamo sedi 17 sudija iz 17 evropskih zemalja koje su gotovo sve članice NATO-a. Oni su nas bombardovali, a sada od njih moramo da tražimo da nas zaštite od sopstvene države“, govori i udara rukom o sto. „Čoveče, to je nenormalno!“
POZIV NA ORUŽJE: Do 1999. godine, Beograd nije priznavao nijedan od sukoba na Balkanu kao rat. Ipak, iz Beograda su upućivani vojna i finansijska pomoć i ljudstvo srpskim zajednicama koje su se borile u Hrvatskoj i Bosni.
Zvanično poricanje direktnog učešća u borbama otežava pokušaje srpskih veterana da ostvare svoja prava. „Čini mi se da su od samog početka rata proračunato radili na tome da problem veterana što više zakomplikuju“, kaže Milan Živić, bivši vojnik koji danas živi u Bačkoj Palanci. Živića su poslali na front, mada je u njegovoj vojnoj knjižici pisalo da je na „vojnoj vežbi“. Pečat u vojnoj knjižici je dokaz o vojnom angažovanju i utiče na buduća prava i beneficije. Posle prve smene provedene na frontu, Živić i njegovi saborci su se pobunili. Posle toga je svako dobio novi pečat kojim im je potvrđeno „učešće u ratu“.
Predsednik saveza ratnih invalida Predrag Ivanović tvrdi da mnogi bivši vojnici ne mogu da dokažu da su bili ranjeni u borbi jer im nedostaje pečat koji potvrđuje „učešće u ratu“.
Ministarstvo odbrane Republike Srbije nije se odazvalo na više poziva BIRN-a da dostavi svoj komentar na tvrdnje o neispravnoj evidenciji u vojnim knjižicama.
U zajednicama Srba u Hrvatskoj i Bosni poziv na oružje nije uvek dolazio od države. Takve pozive su obično upućivali lokalni moćnici, uz uvek prisutnu pretnju primene sile. „Rat me nije interesovao. Kakav rat? Zašto? Naterali su me“, kaže Milakara, veteran iz Novog Sada. Opisao je kako je izgledao poziv na mobilizaciju u njegovoj rodnoj Glini, mestu koje je danas deo Hrvatske. „Na vojnom vozilu je stajao neki dilkan. Izgledao je kao Rambo. Imao je brauning mitraljez i crnu maramu sa lobanjama na glavi“, kaže on. „Tražio je da se svi muškarci od sedam do 77 godina pojave tu i tu. Oni koji se ne odazovu biće streljani na licu mesta. Pa ajde se ti ne pojavi.“
ODBRAMBENE MERE: Neki analitičari smatraju da Beograd odbija da ispuni zahteve veterana jer bi se to moglo protumačiti kao priznanje odgovornosti za ratove. Hrvatska i Bosna su se obratile Međunarodnom sudu pravde u Hagu sa zahtevom da im Srbija isplati odštetu, uz obrazloženje da sama država, a ne njeno vođstvo, snosi odgovornost za zločine počinjene na njihovim teritorijama. Spor sa Hrvatskom tek treba da bude razrešen. Odbrana Srbije uključuje argument da ona devedesetih godina još nije postojala kao država i da zato danas ne može biti tužena kao država. Teorijski, isti argument se može upotrebiti da bi se odbili zahtevi veterana za, na primer, dodelu penzija.
U postupku koji je pokrenula Bosna, završenom 2007. godine, sudije su zaključile da Srbija nije bila direktno odgovorna za genocid, mada je mogla učiniti više da ga spreči. U ovom postupku zastupnici Bosne su tvrdili da Srbija jeste odgovorna jer je novac iz Srbije upućivan borcima na teritoriji Bosne. Međutim, sudije to nisu prihvatile kao dokaz odgovornosti same države. Fon van den Bisen, holandski advokat u pravnom timu Bosne, smatra da činjenica da je takva argumentacija Bosne odbijena sada omogućuje Srbiji da isplati svoje veterane, a da time ne prizna odgovornost za ratove. „Uostalom“ – izjavio je za BIRN – „ako isplate vršene za vreme rata nisu mogle da dokažu krivicu države, ne vidim kako će je dokazati isplata penzija veteranima danas?“
Vlada Srbije nije odgovorila na pozive BIRN-a da prokomentariše tvrdnje da je odbijanje da se izađe u susret zahtevima veterana povezano sa poricanjem direktnog učešća u ratovima na Balkanu.
Prema mišljenju advokata koji je branio srpske lidere optužene za počinjene ratne zločine, i pristao da govori pod uslovom anonimnosti, moguće je da na odnos prema veteranima utiče i nastojanje Beograda da se pridruži Evropskoj uniji. Nagodba sa bivšim vojnicima mogla bi loše odjeknuti u prestonicama na Zapadu, gde bi je neki protumačili kao popuštanje nacionalistima i prećutno priznavanje učešća u ratovima na Balkanu. Državi je izgleda lakše da veterane ignoriše nego da objašnjava zašto odbija da ih isplati. „Vlada Srbije verovatno mnogo više brine o mogućoj percepciji takvog događaja nego o njegovim pravnim reperkusijama“, rekao je isti advokat.
ODAVANJE POŠTE ZAKONOM: Potiskivanje problema veterana na marginu može biti i rezultat političkih kalkulacija. Neko je u Beogradu jednostavno izračunao da im to neće mnogo naškoditi.
Za razliku od kolega u Hrvatskoj, veterani u Srbiji ne uživaju simpatije javnosti. Zato političari mogu nastaviti da odbijaju njihove zahteve bez straha od oštrih reakcija društva. Do sada su pripremljene najmanje tri verzije nacrta zakona koji bi veteranima dao status i veća prava. Ali nijedna nije usvojena. Predlog koji je izradio SVS, po ugledu na hrvatski zakon, predat je Skupštini na razmatranje, i na tome je sve ostalo. Drugi nacrt, koji je pripremio Saša Dujović, lider male veteranske političke stranke koja je povezana sa vladajućim socijalistima, takođe čeka na red u Skupštini. „Uveravali su me da će se nacrt staviti na dnevni red u oktobru“, izjavio je Dujović za BIRN. „Ali ne znam da li će i kada biti usvojen.“ Najviši državni zvaničnik zadužen za veterane, državni sekretar Negovan Stanković, kaže da je savet Vlade sastavio svoj nacrt zakona koji bi mogao biti spreman za usvajanje u Skupštini do kraja godine.
Dok bivši vojnici u Srbiji još čekaju u limbu, njihove kolege u Hrvatskoj su već dobile sigurno mesto u istoriji svoje zemlje. „Njihova imena će večno živeti. Želimo da im odamo poštu na poseban način“, kaže Predrag Matić, hrvatski ministar za veterane. Matić naglašava značaj jednog sveobuhvatnog zakona – kakav u Srbiji ne postoji – kojim će regulisati sve aspekte odnosa između države i veterana. „Zakonska definicija kojom se utvrđuje ko može steći status veterana veoma je važna jer se tako štite ljudi koji su učestvovali u ratu, njihove žene i deca“, izjavio je za BIRN. „Tako se u krajnjoj instanci rešavaju zdravstveni, društveni i ekonomski problemi sa kojima se ovi ljudi posle rata suočavaju.“
Hrvatski veterani dobijaju prednost kada se prijave za opštinski stan, školovanje ili zaposlenje. Oni koji su u ratu izgubili radnu sposobnost mogu očekivati mesečnu pomoć u iznosu od 8000 evra. Takođe, kada se penzionišu, država bivšim borcima isplaćuje minimalnu mesečnu penziju u iznosu od 260 evra. To je iznos približan proseku za građane Hrvatske – ali njegova najveća vrednost je u garanciji iza koje stoji država.
U Srbiji većina veterana ne dobija nikakvu garantovanu minimalnu penziju. Izuzetak su oni koji su pretrpeli povrede i profesionalni vojnici. „Žao mi je što nisam ranjen, sad bih bar imao nekakav prihod“, žali se Vanja, koji je u rat otišao kao devetnaestogodišnji dobrovoljac.
Borio se uz srpske paravojne formacije u Bosni i Hrvatskoj, a danas drhtavim rukama prosi milostinju u Bačkoj Palanci. Tražio je da ne napišemo njegovo pravo ime.
(Oprema redakcijska. Mirko Rudić je novinar nedeljnika „Vreme“ iz Beograda. Urednik ovog članka je Nil Arun. Članak je nastao u okviru programa Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji su podržale organizacije Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network. Tekst je objavio britanski „Gardijan“ u broju od 21. oktobra 2013)
Na godišnjicu Kosovske bitke koja se odigrala 1389. godine, članovi veteranskih udruženja su se okupili na komemoraciji u Beogradu. Jedan stariji veteran mi se obratio, s čašom rakije u ruci.
„Ti si pesnik?“, upitao je. Rekao mi je da veoma ličim na Vojislava Ilića, srpskog pesnika iz devetnaestog veka. „Ne“, odgovorio sam. „Ja sam novinar.“
„Baš lepo“, rekao je. „Znaš, ja sam pesnik. Mogu li da ti odrecitujem moju najdražu pesmu?“ Klimnuo sam glavom. Pogledao je u nebo i izgovorio prvi stih: „Opet bih se na Kosovo vratio…“
Morao sam da ga ostavim jer je sveštenik započeo svoje obraćanje skupu. Pesnik mi se kasnije pridružio ispred spomenika palim borcima. Pitao sam ga da li ima neku pesmu o ratovima vođenim devedesetih godina. Učinilo mi se da je prečuo moje pitanje. „Slušaj, mladiću. Stvarno ličiš na Vojislava Ilića.“
Onda se okrenuo spomeniku. „Vidiš li ove ljude? Oni su veći patriote od mene – oni su poginuli u ratu.“ Nastavio je da recituje pesmu: „Opet bih se na Kosovo vratio…“ Baš tada me je pozvao predsednik Saveza veterana da obavimo intervju. Ponovo sam ostavio pesnika, samog sa čašom rakije.
Kada sam polazio, pesnik me je pozvao. Sedeo je na kamenu i izgledao već prilično umorno. „Znači, novinar?“, pitao je sa detinjim izrazom lica. „Hoće li u tvojoj priči biti mesta za moju pesmu?“ Nisam znao šta da kažem. Pogledao me i još jednom ponovio svoju pesmu: „Opet bih se na Kosovo vratio…“
Godine 1954, alžirski gerilci su započeli oružanu borbu za nezavisnost i rušenje francuske kolonijalne uprave. Francuska je odgovorila velikom vojnom intervencijom. Pre nego što je Alžir konačno proglasio nezavisnost 1962. godine, pola miliona ljudi je izgubilo život, a oko dva miliona je raseljeno.
Ovaj sukob je polarizovao francusko društvo. Mnogi su poraz doživeli kao veliko poniženje. Decenijama posle rata Francuska je angažman u Alžiru opisivala kao „operaciju za uspostavljanje reda i zakona“. Godine 1999, parlament u Parizu je konačno priznao da je alžirska kampanja bila ratni pohod. To priznanje je protumačeno kao moralna pobeda oko milion i po francuskih veterana koji su tražili da im se oda priznanje.
„Svako ko može da dokaže da je bio na frontu treba da dobije sva prava“, kaže Žan Rejmon, bivši vojnik koji sada radi za organizaciju veterana u Parizu.
